I

Izdanje broj 4

Božja reč- zakon ljubavi i jedinstva-
obespravljenima ove Zemlje

 

 

 

 

Dragi prijatelji, proročka reč je reč Božja upućena ljudima, izgovorena iz ljubavi i svemirskog jedinstva, kako bi ljudi ponovo prepoznali i našli put koji vodi u ljubav i svemirsko jedinstvo Boga. Živeti i misliti   u svemogućem Duhu ljubavi i svemirskom jedinstvu, najlepši je Božji poklon nama ljudima.

 

Snaga Hrista Božjeg u čoveku – iskra dela

 

Preko Njegove reči Istine, čovečanstvo dobija  detaljno znanje o istinskom učenju Isusa iz Nazareta koje je  palo u zaborav, zbog krute religije  u spoljašnjim kultnim tumačenjima, crkvenom učenju koje pripada mislima Pada. Reč spasa otkriva nam značaj Otkupiteljskog dela Hrista Božjeg;  ljudima treba da  postane jasno da je Isus, Hrist, pustio u sve duše, a tako isto i u dušu svakog čoveka, da prodre otkupiteljska iskra kao  pomoć: Put, Istina i Život.

Svaka duša i svaki čovek je nosilac velike ljubavi prema Bogu, bližnjem, i svemirskom jedinstvu. Nepromenljivi svemirski zakon ljubavi i jedinstva jeste život; on je noseća duhovna supstanca svih zgusnutih oblika u koje se ubrajaju: životinje i priroda naše Zemlje. Božansko jedinstvo svemira obuhvata sve minerale, biljke i životinje. Svi oni jesu, isto kao i čovek - nosioci večnog života. Životinje, biljke i minerali su oblikovane božanske snage svesti, i one  u čistom obliku života, kroz razvojne cikluse, dosežu potpuni stepen zrelosti božanskog bića. Taj celokupni zakoniti tok razvoja, izvršava se, u zakonu svemira Bogu.

Zemaljski oblici života prirode ne nose otkupiteljsku iskru; njima nije potrebno otkupljenje jer ne pripadaju mislima Pada, kao ljudi ove Zemlje i duše u mestima čišćenja. Minerali, biljke i životinje nisu se  opteretili suprotnim : svojom unutarnjom, prvobitnom, duhovnom supstancom oni nisu ispali iz svemirskog jedinstva, kao bića Pada, čije je odmetništvo od Boga bilo moguće, zbog njihove slobodne volje.

Otkupiteljska snaga je iskra Hrista Božjeg, koja se prilikom Isusovog "Svršeno je" na Golgoti, spustila u sve duše i ljude. Snaga Hrista Božjeg, iz koje je došla otkupiteljska iskra, jeste svemirsko jedinstvo, jer je ona  sveprisutna božanska stvaralačka snaga, iz koje nastaje veliko jedinstvo svih bića i oblika stvaranja. Snaga Hrista Božjeg u čoveku je isto tako iskra dela, što znači, da sama vera nije dovoljna, već da iz vere treba da proizađe istinsko delo u Duhu Božjem, u Duhu Hrista. Na kraju Besede na Gori, Isus je o istinskom delu  i iz Njegovog Duha rekao: "Svako ko sluša ove moje reči i izvršava ih, može se uporediti s mudrim čovekom koji je svoju kuću sagradio na litici. Udari pljusak, navališe potoci, dunuše vetrovi i jurnuše na kuću, ali se ona ne sruši, jer je sagrađena na litici. Naprotiv, svako ko sluša ove moje reči a ne izvršava ih, može se uporediti s ludim čovekom koji je svoju kuću sagradio na pesku. Udari pljusak, navališe potoci, dunuše vetrovi i nasrnuše na tu kuću i ona se sruši. I velika beše njena ruševina."

Mi, ljudi, treba da  činimo ono što nas je Isus Hrist, učio. Ispunjavanjem Njegovog učenja, istinski hrišćanin dela, rasplamsava otkupiteljsku iskru, koja potom, sve više i više postaje unutarnji plamen, koji žari dušu i čoveka. Ko sluša Njegovo učenje i izvršava ga, ide putem istine i tada postaje osvetljen iznutra, od Hrista Božjeg. Tako putnik na putu istine, profinjuje svoja čula, jer njegovo mišljenje, govor i delovanje postaje svetlije, i sve više Bogu po volji. Zbog sve većeg prosvetljenja svoje svesti, prosvetljeni čovek prepoznaje Božju volju u različitim fasetama svoga zemaljskog života.

Ljudi u duhu istine, posmatraju stvari i događaje koji postoje u njihovoj neposrednoj okolini i u ovom svetu, očima svemirskog zakona, Božje ljubavi i svemirskog jedinstva. Zbog jasnog gledanja, dalekovidosti i tolerancije što prosvetljeni postiže sledeći Isusa Hrista,  postaje budan posmatrač i ume da misli analitički.  Tako se razvijaju srce i razum i postaju instrument duhovne svesti.

Ljudi, srcem i razumom, nisu ograničeni; oni nisu duhovni zanesenjaci, već ozbiljni duhovni realisti, koji stvari i događaje tačno iskazuju s merom, pravedno i mudro, onako kako odgovara večnom svemirskom zakonu.

 

 

Ko  ozbiljno želi da se iskaže kao istinski hrišćanin, taj se usmerava na Božje zapovesti i na pouke Isusa, Hrista. On se neće usmeravati prema ljudskim spletkama drugih,  koji svojim laskanjem i dodvoravanjem kriju svoju pohlepu i težnju za ugledom i moći. To su ti, koji podmuklo, taktički, svesnim i ciljanim povlasticama podstiču svoje lakeje, a one koji im nisu naklonjeni, potcenjuju, diskriminišu i kleveću. Ko sledi Isusa Hrista, prepoznaće takve,  koji posmatrano u celini, beskrupulozno lažu i kloniće se što dalje od njih.

Nažalost, mnogi  ljudi su plašljive  podmuklice, podređene stavovima crkvenih i svetovnih tirana. Oni se upuštaju u njihove spletke u nadi da će dobiti komadić kolač-magije vlasti. Oni se najponiznije klanjaju, jer po svaku cenu žele da učestvuju u deobi vlasti. Zato izdaju velikog duha jedinstva, a tako isto i ljude oko sebe.

U onom koji u kockarski pakao vlasti unese nekoliko aduta i ne naiđe na odjek,  zavisno od prilika, sine mu saznanje da su mnogi ljudi na Zapadu postali okrutni igrači pokera, koji su se zakleli na "hrišćanstvo", i da ta čitava ping-pong igra, nema nikakve veze sa Hristom. Uprkos tom saznanju, mnogi od njih ostaju privezak fariseja i književnika, obeleženih igrača ping-ponga, koji su ljude  stalno zavodili i zavode ih.

Upravo podmuklice, koje su bitno  prepoznale i prepoznaju, ali se ipak ne menjaju, kao  čestiti i istinoljubivi, te daju vlast onima koji svojom lažnom naukom, inspirisani mišlju Pada, vezuju svoje ovce i drže ih u toru. Podmuklice, prodane duše i podanici, dopuštali su i dopuštaju, da crkveni čarobnjaci, fariseji i književnici, iz svog šešira punog čarolija, izvlače monstruoznosti i te apsurdnosti kite oreolom "nedokučivog božanskog tajanstva", kako se niko ne bi usudio, da u njih posumnja. Od Boga, svemirskog Jednog, večnog Oca, napravljen je Bog kazne i osvete, tiranin, koga žele da odobrovolje čarobnim formulama, kako bi možda, On priznao i blagoslovio čarobne trikove onih opsednutih vlašću.

Ali, praznina svečano naduvanih reči-očigledna je. Zato se postavlja pitanje, zašto još uvek postoje savremenici koji ne primećuju – ili neće da  poveruju – da i sami namešteni čarobnjaci ne uzimaju ozbiljno svoje magične postupke, već ih primenjuju jedino za zastrašivanje svojih slugu i podlaca, kako bi ih sprečili da dođu na "drsku" pomisao da upotrebe svoj razum.

Dragi prijatelji, Bog nema nikakve veze s tim besmislicama. Bog jeste i ostaje Bog ljubavi i dobrote, Bog svemirskog jedinstva.
Plašljive podmuklice i prevrtljivci, drže u psihotičnom strahu crkveni čarobnjaci, pomoću svog učenja večnog prokletstva. Budući, da je uopšteno i uobičajeno da se to prima kao datost, čovek  jednom mora potpuno jasno sebi da predstavi, kakva sramotna izdaja Boga i Hrista tu leži, i kakva je to opaka prevara ljudi, koji su najzad, braća i sestre tih velikodostojnih "pastira".

Bog  voli svu svoju decu – bez izuzetka : sve ljude, sve duše, sva bića – a od ljudi koji se nazivaju još i "hrišćanima" ,pominje se ne samo kao grubo oklevetan i ozloglašen, već i najgrublje zloupotrebljen u svrhu pođarmljivanja mnogih. Crkveni intriganti moći, koriste Ga svesno kao ukrotiteljski bič, kao sredstvo prisile protiv onih, koji su povereni njima, koji su se usudili da posumnjaju u ispravnost te organizacije i njene protivbožanske i protivhrišćanske nauke!

Budući da lakeji ostaju podložni i pohlepni da vladaju,  mogli su da osnuju aparat vlasti, kojem bi dali ime "hrišćanski". Etiketom "hrišćanski" oni bi otvoreno ili prikriveno postupali protiv svih onih, koji provide njihov "sjaj" (privid) i ne ćute, koji ne sudeluju u igri ping-ponga pod  zakletvom "hrišćanski".
Ko je duhovno slep ne vidi jastreba, koji svoju pravu prirodu čini nevidljivom svom plenu rečima: "Bog baš ima Svoje tajne". Navodne Božje tajne služe kao maska odnosno, kao ovčje krzno koje navlači krvoločni vuk.

Istinski  Bog se ne skriva od ljudi. Čovek koji se ne usudi da izađe pred  Božje lice kao Njegovo dete, koje ispunjava Njegovu volju, stvorio je reč "tajna" kojom veruje da prikriva Božju volju. Stoga onaj, ko veruje u Božje tajne, ostaje slep za istinu.

Ko dugo vremena drugima "skriva svetlo", dakle zatamnjuje istinu, sve više i više je vezan za tvorevinu senki koju je sam stvorio. Pre, ili kasnije, ni on sam više neće znati šta je istina, a šta laž, i sam će verovati npr. u "Božje tajne". To znači da : slepac sledi slepce, koji veruju isto što i on. Zbog toga oboje upadaju u jamu.

Svet je postao vatrena peć, u koju vremenom kao žrtve padaju svi oni, koji ne rasplamsavaju unutarnju vatru, otkupiteljsku iskru, i grčevito se drže senki kojima ih obmanjuju neodgovorni crkveni funkcioneri.

 

 

Zašto katolička i luteranska crkva stalno govore o "Božjim tajnama", ili čak propovedaju "Credo quia absurdum" što znači: "Verujem, jer je apsurdno".
Svevladajući, večni, nepromenjivi Božji zakon je sve drugo samo ne - apsurdan. On je logika, mudrost, veličina, nenadmašan i genijalan u svojoj jednostavnosti; on je najviša svest, božanska inteligencija, jasnoća, istina – on je apsolutan. A jednom nam je večni Duh preko proročke reči o Apsolutnom zakonu rekao: "Apsolutno je upravo apsolutno. Iznad toga ne postoji ništa više."

Božji zakon je sve u svemu. U svakom aspektu zakona ogleda  se, deluje i živi celina, a Apsolutni zakon kao celina,  opet je u skladu sa svakim od svojih aspekata. Sve je, kao što je rečeno, jasno i apsolutno skladno, jer  Bog je večno i nepromenljivo isti: JA JESAM.

Ako ljudi, istini, koja je Bog, pomešaju neistinu, dakle laž, tada mešavina u sebi, više ne može biti uverljiva i skladna. S pravom sme da se obeleži kao apsurdna.

Ako se dve uzajamno protivrečne izjave spomenu u jednom  istom kontekstu, tada samo jedna od njih dveju, može biti istinita i tačna. Tobožnja crkvena nauka tada, međutim, govori o "Božjim tajnama".
Bogu Večnom, nisu potrebne tajne, već onima koji se doduše kite tim da su studirali Boga, ali malo znaju o Njemu, poznaju Ga manje od ponekog jednostavnog čoveka iz naroda koji želi da živi bogosvesno i u miru sa svojim bližnjim. Navodne Božje tajne su posledica otuđenosti ljudskog bića, nesavesnosti onih koji osećaju, misle i smišljaju drugačije, nego što govore i propovedaju, a njihovi postupci odgovaraju mislima Pada.
Božje tajne su crkvene izreke, jer su te institucije izgubile ukupni pregled života.

Na koncilu u Carigradu godine 553. zaključkom većine, bilo je osuđeno ono što je učio ranohrišćanski učitelj Origen: da su ljudske duše postojale kao duhovna bića pre svog telesnog rođenja i da ih je događaj Pada odveo u telesnost. Istovremeno, bilo je osuđeno verovanje, da će se jednog dana sve duše i ljudi vratiti natrag Bogu. Umesto toga, koncil je postavio učenje o večnom prokletstvu.

Ljudi su  na tom koncilu odbacili učenje Isusa iz Nazareta: vest o Bogu-Ocu koji ljubi, koji nikoga ne proklinje, a kamoli večno, već sve duše i ljude vodi natrag uz pomoć otkupiteljske snage Hrista Božjeg, postaje delotvorna, prateći Njegovo učenje. Bilo je odbačeno znanje o preegzistenciji duše, jedna od osnove učenja o reinkarnaciji, a nju je objašnjavao i Isus iz Nazareta, što pokazuju ranohrišćanski spisi. To  učenje je  u uskoj vezi sa zakonom setve i žetve. Učenje o ponovnom utelovljenju omogućuje nama, ljudima, da razumemo zašto su ljudi na Zapadu postali onakvi kakvi se danas predstavljaju. Ljudi koji Božju poruku nisu mogli da shvate ili nisu hteli da shvate – jer njihovi interesi nisu bili usmereni na to da ispunjavaju Božju volju – izopačili su i promenili pouke iz Božjeg kraljevstva. Velike mudrosti donosioca poruke iz Neba, samokaditelji su pretvorili u potpuno nerazumevanje.

Božja poruka tokom vekova, bila je sve više i više očovečavana i najzad prilagođena željama i ambicijama površnih religijskih vođa. Oni su unakazili i udesili Božju sliku i Božje zakone, isto kao i zakon reinkarnacije "To što seješ danas, žešćeš sutra ili u nekoj sledećoj inkarnaciji", upravo onako kako su htele religijske vođe. Pošto  je razvodnjeno učenje službenih crkava, postajalo je sve neusklađenije i sve protivrečnije u sebi, jer su ga crkveni "dostojanstvenici" zaogrnuli zakletvom "Božje tajne".

Da su 553. godine na koncilu u Carigradu samo njih nekoliko manje duhovno nesvesnih, drugačije odlučili, tada bi "tajna" bila otkrivena, a ljudi na Zapadu upućeni u egzistenciju ljudske duše, pre njenoga telesnog utelovljenja pa bi tako bili upućeni i u osnove učenja o reinkarnaciji.
Ta  kobna odluka, mnogim ljudima onemogućila je saznanje, o smislu i svrsi njihovog zemaljskog života. Oni više nisu prepoznavali povezanost svoje sudbine, nisu znali da uslovi za rođenje duše u drugim svetovima, dakle u onostranom, zavise od ponašanju čoveka u njegovom zemaljskom životu, već prema tome šta je čovek mislio, govorio i činio. Nisu znali, da bi  povratak duše kao čoveka, trebao da se iskoristi i da se nadoknadi ono, što je čovek prouzrokovao u prethodnim inkarnacijama.

Podsetimo se: čovek se tada – 553. godine – usudio da odredi šta je istinito i tačno, pa se tako  ponaša i danas. Ako jedan stalni posetilac crkve pita za Odakle i Gde, tada  skrivač istine, sveštenik, polaže preko toga Božju tajnu obrazloženjem: "Bog ne dopušta  gledanje u Njegove tajne."
Pogubne posledice te pogrešne odluke, jedva da se još mogu sagledati u njihovim dimenzijama.

Osvestimo se : kobna posledica tog neznanja je što mnogi misle, da im je njihovo sebično mišljenje  življenje, potcenjivanje i vladanje ljudima oko sebe, mučenje, pljačkanje i ubijanje ljudi i sastvorenja, bezobzirna borba protiv tuđih života, hteti biti i imati u svim njegovim mnogostrukim inačicama i, i, i, i … donelo nekažnjeno, samo korist i dobit.

Bog ne kažnjava nikada! Čovek se sam kažnjava, jer je sam stvorio uzroke koje potom – u ovom zemaljskom životu, ili u područjima duša, ili u nastupajućim inkarnacijama – mora iskusiti na samome sebi. Ko stalno čini isto ili slično protiv zakona slobode, protiv večne ljubavi, ko se dakle ponaša protiv Božjeg zakona, uvek s istim mislima i rečima, doteraće do jedne tačke u kojoj tada za njega počinje katastrofa: patnja, bolest ili nevolja.

Ali to još nije sve! Nesreća koja se javlja iz duhovnog neznanja još je mnogo dalekosežnija: budući da čovek  ne poznaje uzročne povezanosti setve i žetve, uzroka i posledice, niti bolno i teško iskustvo ne može mu  niko biti učitelj, zato što mu nedostaje osnovno duhovno znanje, a to je temelj samospoznaje. Umesto da ispita svoje vlastite greške, svoju krivicu i sakrivicu, on najčešće krivicu pripisuje samo bližnjem, optužuje ga, sudi mu i osuđuje i tako povećava meru svog ličnog opterećenja, umesto da otplati nešto njegovo.

Poznajemo put dokazivanja koji je put samospoznaje, čišćenja i više-ne-činjenja. Postoji i put otplaćivanja: otplata krivice podnošenjem onog što je čovek pre naneo drugima. Ali bez spoznaje ličnog pogrešnog  ponašanja, lične krivice, nije moguće razrešenje tog negativnog energetskog potencijala. Kako će se, međutim, čovek prepoznati u doživljenim suprotnostima, kada ne zna da je po zakonu setve i žetve, uzročnik ipak, on sam!

Prema tome, najzad, svi su bolovi i patnje uzalud pretrpljene, sva je nevolja, sva beda uzalud ispaćena, ako ne vodi poznavanju i povratku. A mnogo se patilo i pati u ovom svetu i u područjima duša!
Shvatamo kakve loše i teške posledice do danas ima odluka 553.godine u Carigradu za mnoge, ljude, kako za moral u privatnom tako i u javnom životu! Otkupiteljska snaga Hrista Božjeg može samo relativno postati delotvorna, zato što je npr. " sama vera dovoljna"; osim toga, svako duhovno znanje, svako iskustvo Boga, sav unutarnji religiozni život, time se  proglašavaju suvišnim i ništavnim. Od Carigrada "hrišćanski" najzad više nije hrišćanski, već je "hrišćanstvo" alat, instrument u rukama Božjeg suparnika, protivnika, tame.

Budući da je  tako Bog, Večni, je i posle zemaljskog hoda Isusa iz Nazareta, poslao mnoge glasnike, kao izvestioce istine. I danas, budući da se propast bogohulnog i bezbožnog sveta više na da zaustaviti, On ponovo i moćno govori Svoju reč istine, u ovo zaslepljeno čovečanstvo, u ovo zamršeno i lažljivo vreme, da bi u svetlu istine  mnogim neukim ljudima zapalio svetlo saznanja.

Vratimo se nazad pitanju: "Zašto katolička i luteranska crkva uvek ponovo govore o "Božjim tajnama?" Odgovor glasi: zato, jer neće biti prepoznate kao one koje uistinu jesu: vazala protivbožanskih snaga, propast čovečanstva, isto tako prirode i životinja – AntiHrista.

 

Suprotno energetsko polje indoktrinacije,
"crkveno hrišćanstvo".
"Pravedni rat" i "pravo" ubijanje

 

Krajnje je vreme da mnogi prepoznaju šta ih vezuje, da najzad srede svoj  život i postanu istinski slobodni.
Kao čista bića posedujemo apsolutnu slobodu jer izvršavamo Božju volju; to je slobodna volja u Njegovom zakonu u kojem je obuhvaćeno sve što je dobro, lepo i plemenito. Zakon slobode je u nama, i mi kao bića u Bogu, jesmo i ostajemo slobodni. Ako se međutim, ogreši čovek o zakon ljubavi prema Bogu i bližnjem, o zakon jedinstva i slobode, tj. o njegovo božansko nasleđe  kojem i sam večno pripada, tada sam snosi posledice, i vezuje se na svoje uzroke koji deluju prema nepotkupljivim uzročnim zakonima.

To što je čovek promenio u velikome Redu, Božjem stvaranju – čije zakonitosti važe i u materijalnim pojavnim oblicima – ima isto tako svoje povratno delovanje u drugome svetu, gde se duša nalazi posle smrti tela. Zakon setve i žetve, koji nas upućuje na reinkarnaciju, jeste pravednost Boga, a naročito i Njegova velika ljubav koja čoveku i duši daje priliku za praštanjem, i da negativna dela nadoknadi, kako bi se oslobodio tereta i naslage što ih je nametnuo svojoj duši. Čim se naše grešno očisti, naša krivica otplati, tada je posledica toga, da duša i čovek titraju više, jer je sve  zračenje, titranje – da bi se onda kada dođe vreme napuštanja tela, lako i poletno vratila u finotvarno, večno kraljevstvo a to je naša večna domovina.
Reinkarnacija, ponovno utelovljenje, novom čoveku omogućuje, da u novoj inkarnaciji, ispravi  pogreške koje je napravio u prethodnim egzistencijama.
Istinska sloboda je neograničena, sveobuhvatna,  prisutna u svemu, u svakom čoveku i u zakonima prirode. Istinski slobodan je samo onaj čovek, koji živi u Božjem zakonu.

Poneki plašljivi podmuklica svestan je, da sveštenička kasta nije Stari zavet samo falsifikovala, već i iskorenila. Uprkos tome oni se oslanjaju na Stari zavet, kada više ne mogu da obuzdaju svoje agresije. Ko se nađe u opasnosti da više ne može da zaustavi svoje agresije, postaje predodređen nosilac oružja i svoju sačmaricu vrlo rado upire na životinje, koje je svetovni aparat vlasti okvalifikovao kao priznatu metu, na koju je on sebi dao "pravo", kocku, da ih masakrira i ubija bilo u šumi  polju, ili u klaonicama.

Ludo odvažni, agresivni akrobati, traže svoje opravdanje za ubijanje životinja. Podrška dolazi od istomišljenika i od mesnih fariseja koji zavijaju s vukovima, uz uživanje nepca – protiv Majke Zemlje, u želji za vlašću i za opsednutošću njome.

Istinski realist, jasni mislilac, prozire da je Stari zavet velikim delom pagansko umetničko delo, opremljeno  rupama za sadnice, u koje su bile u ime teologije posađene teološke mudrolije i obavijene jednom reči "hrišćanski". U dve hiljade godina njihove biljke, kao i ukrasna povijuša, kresanjem se uvek iznova oblikovala u njihovu "diplomatiju", kako bi podmuklice i nesposobnjakoviće držali glupima što im je i uspelo.
Spretnim uticajem na svoje vazale, ukrasna povijuša postala je "korov" koji se zove katolički i luteranski. Budući da je masa ljudi ostala slepa, reč Reinharda Meyja odjekuje u vremenu i prostoru: "… Ministar uzima pod ruku biskupa, pa šapuću: 'Ti ih drži glupima – a siromašnima ću ih držati  ja!…"  Budući da slepci idu za slepcima, slepi crkveni vlastodršci nemaju potrebe da objašnjavaju, jer čarobna snaga "Božjih tajni" brzo ućutka eventualno buntovnog priveska.

Institucije crkava koje svojim uticajem vladaju javnim životom i konačno svim državnim telima stvorile su pokvaren medijski aparat kojim spretno vladaju i diriguju u svim područjima života – u politici, privredi, nauci, kulturi …Tako se emituje infiltracija i pojačava negativno energetsko polje indoktrinacije koje se može nazvati "crkveno hrišćanstvo". To je veliko polje negativnih snaga, obuhvaćeno štetnim sadržajem svesti u koje već kod rođenja, dete biva obmanuto. Detetu se od malena stalno uliva ono što su roditelji već odavno postali.

Ako je Bog jedinstvo Svemira, a krštenje dece spada u jedinstvo Svemira – zašto životinjama nije potrebno krštenje? Zašto životinje ne grade sebi hram, da bi se u njemu molile Bogu? Jednostavan odgovor glasi: "Zato jer žive u svom Stvoritelju." Zbog toga ih progone oni, koji od kolevke pa do groba, plivaju u pokvarenoj uprljanoj kupki novorođenčeta, u vodi krštenja.
Večni, i njegov Sin Isus Hrist, su dugog daha. Pre i posle Isusa Hrista, uvek i ponovo dolazili su prosvetljeni muškarci i žene, koji su aparat moći crkava, što je u poslednjih dve hiljade godina delovala i deluje u ime Isusa, Hrista, opominjali da se pokaju i pozivali da se seti učenja Isusa Hrista i da dalje ne navode narod u zabludu.

Što su crkveni funkcionari učinili mnogim prosvetljenim muškarcima i ženama, delimično je dokazano pismeno. Crkveni aparat moći nije se držao uputstva Svemogućeg preko prosvetljenih muškaraca, žena i proroka. Delovao je razorno i deluje sve do današnjeg vremena. Njegova  parola je glasila: "Sve što se ne slaže – bilo čovek, životinja ili priroda – mora se isključiti. "

Ljudske i životinjske žrtve su dobrodošle protivniku. Zbog toga je u crkvenom učenju, samo po sebi, razumljiv dopušteni odbrambeni rat. Štaviše, crkva govori čak o "pravednom ratu". To znači da svi ljudi i životinje koji umru u odbrambenom ratu, umru s pravom, jer je taj rat po crkvenom nahođenju -  pravedan.

Dragi prijatelji, da bi se shvatio smisao ove izjave čovek  treba da ima jasnu predstavu: kada crkva – kao moralno-etička instanca, navodno postavljena od Boga – nalazi nešto "pravednim", želi da kaže: pravedno pred Bogom!
Skandal! Usprkos, tome postoje mnogi savremenici troma srca koji, lenji da misle, letargični i nesavesni, kakvi su postali tokom hiljadugodišnje indoktrinacije, "gutaju" takve crkvene izjave i spremno potvrđuju servilnim klimanjem glave.

Prema tome "pravedno" je i razaranje prirode.
Isus Hrist, nije govorio o "pravednom" ratu. On nas je učio da ljubimo svoje neprijatelje, i da činimo dobro onima, koji nas mrze. On nas je učio da gradimo moćni most ljubavi prema Bogu i bližnjem i nikada nije govorio o ratu. Svaki rat – bilo protiv ljudi, životinja ili prirode – ima miris smrti. U Zapovestima piše: Ne ubijaj! (u hrv. Bibliji: Ne ubij!) Ova je zapovest sveobuhvatna. Izgovorena je iz jedinstva za jedinstvo u prolaznome svetu. Ona važi za ljude, životinje, za čitavu Majku Zemlju.
Ko zagovara "pravedan rat", kao npr. crkveni glavari, trebao bi kao dobar primer da ide  na čelu – kao vojskovođe, koje su se borile na prvoj crti bojišta kako bi vojnike naučili "pravom" ubijanju. Kako bi se doista ponašao jedan katolički "vojskovođa" kada bi iznenada neprijatelj stao pred njega, vojskovođu, oteo mu oružje i uperio ga u njega sa sledećim pitanjem: "Hoću li te sada tvojim vlastitim oružjem usmrtiti ili ubiti?" "Šta više voliš?" Tvoja religija dopušta ubijanje, zato ću te ubiti!" Kako će se doista ponašati hrišćanski vojskovođa koji  prihvata učenje o ubijanju ? Hoće li junački reći: "Ubi me; dopuštam ti!", ili će pobeći jer ne želi da bude ni mrtav niti ubijen?

 

Sveštenička kasta, država i poljoprivrednici slede misao Pada, ubiti i narediti da se ubije sve, što ne odgovara njihovom konceptu

 

Može se doista doći do saznanja da svaka nesreća proizlazi iz svešteničke kaste. Ona drži u rukama odluku hoće li državnu vlast prigušiti, ili je neće obuzdavati – prema tome donosi li to dobrobit crkvenoj instituciji ili ne. Ona je stigla dotle,  da na državu može uticati po volji. Na taj način sveštenička kasta vuče državu za sobom, i prema tome, utiče na podanike, kao i na crkvene vernike.

Na primer: crkvena ne-sreća naređuje da se životinje posmatraju kao stvorenja bez duše, kao bespravne, podvrgnute brutalnoj crkvenoj veri koja određuje da  se one ubijaju ili drže u životinjskom getu, dok ne dorastu za klanje, kako bi ih potom pojeli oni koji su slepo poslušni, crkveni vernici.
Hijerarhijsko mišljenje koje proizlazi iz svešteničke kaste sadrži uvek smrt kao poslednju stanicu, kao krajnju tačku. Iz toga je jasno vidljivo šta stoji iza toga: misao Pada koja ima za cilj raspadanje svakog životnog oblika i pretvorenu energiju – jer se energija ne gubi – učiniti novom energijom za stvaranje. Model raspadanja svega što je Večni stvorio, raščlanjen je postepeno hijerarhijski i uvek vodi ubijanju.

Misao Pada, demonska volja Pada, jeste zao-duh koji je u svim vremenima duvao u područjima uticaja, vlasti i vladavine tadanjih fariseja i književnika. Isus iz Nazareta je sveštenstvu Svog vremena upućivao uvek razgovetne, jasne i nedvosmislene reči, što se doista još očito "nenašminkano" može pročitati u današnjoj Bibliji, u 23. poglavlju kod Mateja. Pored ostalog Isus je rekao:

Prorok Izaija bio je ubijen na najokrutniji način

"Jao vama, književnici i fariseji, licemeri jedni, koji ste slični okrečenim grobovima što se izvana pričinjavaju lepi, a unutra su puni mrtvačkih kostiju i svakog truleža! Tako se i vi spolja činite ljudima pravedni, a unutra ste puni licemerja i nepravde.
Jao vama, književnici i fariseji, licemeri jedni, koji gradite prorocima grobove i pravednicima ukrašavate spomenike, i govorite: Da smo živeli u vreme otaca naših, ne bismo s njima sudelovali u ubijanju proroka. Tako sami svedočite da ste sinovi onih koji su ubijali proroke. Popunite, dakle, meru otaca svojih! Guje i zmijski porodi! Kako ćete izbeći osudu paklenu?"
Tako nam institucije crkve preko svoga Svetog Pisma, Biblije – "istinske reči Božje", knjiga koje "čvrsto, verno i bez zablude uče istini" koje "imaju Boga za autora", tako kaže u svakom slučaju njihov Katihizam – same daju dokaz da crkve i njihovi funkcionari ubijaju, ili ubijaju sve što ne odgovara njihovom konceptu.

Uostalom, one danas više ne ubijaju proroke. Sasvim mali uvid u to što se u našem vremenu i svetu događa jednom proroku, dobićete dragi prijatelji npr. na poslednjih 20 stranica Gabrijelinog pisma br. 3. Detaljnije se možete informisati, ako želite, u knjizi Suri orao, u izdanju  Das Weiße Pferd.

Gospod u Svojim poukama uvek ponovo dokazuje da je crkva misao Pada, kada tvrdi da je samo vera dovoljna. Još kao Isus iz Nazareta On je rekao: Ko sluša Moje reči i izvršava ih, razborit je čovek …
Isto tako je kod Mateja preneseno da je On rekao:
"Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode! ući u kraljevstvo nebesko, nego onaj koji vrši volju mog nebeskog Oca."

Kao što je već nagovešteno najviša instanca Pada, suda Pada jeste sveštenička kasta koja je usisala državu. Druga instanca Pada je seljački lobi koji za sobom vuče siromašnije seljake i imućnije seljake. Mnogi su poljoprivrednici verne crkvene pristaše koje su prema crkvenom običaju pohlepni stručnjaci za usisavanje, usisivači, koji misle samo na svoju korist i usisavaju samo za sebe sve što im služi na korist. Oni su glavne kolovođe kada se radi o tome da se ubijaju životinje u šumi i polju, koje bi mogle naneti štetu njihovoj usisivačkoj sebičnosti, "sve samo za mene, i najbolje i najveće za mene".

Mnogi ljudi, koji su delom bezazleni potrošači, smatraju da su poljoprivrednici aktivni zaštitnici prirode koji se zalažu za floru i faunu, za šumu, polje i životinje. Bližim posmatranjem uviđa se da je to zabluda. Oni su često ubice prirode i životinja. Bez najmanje griže savesti, iznošenjem gnojiva i uništavajućih hemikalija, seljak godišnje ubija milione malih i sićušnih životinja. Na njihova telešca pada otrov, tradicionalna ubilačka muka. Kakve muke moraju trpeti bezbrojne životinje dok ne umru, nesavesnom i pohlepnom je svejedno. Ubija se za "dobru i situ" cenu.
Gospodari ne štede ni drveće, ni grmlje na ivicama svojih polja, koje možda baca na njih neznatnu senku. Bilo da je drveće i grmlje puno soka ili ne – ono pada kao žrtva seljačke sebičnosti: kratke senke mogle bi smanjiti prinos polja.

Seljak je najčešće pristalica crkve. Crkveni glavari koji u vreme  crkvenih praznika sa ukrasima i ukrasnim pokrivačima dozvoljavaju da ih narod obožava – pri čemu Bog igra sporednu ulogu – najgori su uzor za svoje pristalice. Za svoje kultne praznike oni naređuju da se seče drveće, grmovi i cveće.

Druga vrsta poljoprivrednika su čuvari životinjskih logora. Životinje se drže u životinjskim logorima i hrane tovnom hranom neprilagođenom za datu vrstu koja je domišljato sastavljena zbog zarade, zbog misli da je životinja roba, koju treba dobro prodati za dobrobit hanibalizma. Potrošaču mesa nude se tada delovi životinjske lešine, stvorenja koje je moralo pod bičem čuvara živeti užasno svaki dan, koje je već od rođenja nosilo smrt za vratom – za životinjskog hanibala koji tada konzumira meso pođarmljene i ugojene životinje.

Izgleda da su okrutnosti beskonačne, jer životinjskim majkama u životinjskom getu, koje su isto tako osuđene na smrt, čuvari životinjskog geta oduzimaju životinjsku decu, kako bi potrošačima ponudili mleko i sve proizvode dobijene iz njega. Životinjsko dete, kao i majka, nosi pečat: smrt – za potrošača koji sa uživanjem koristi delove lešine i mlečne proizvode  pripremljene uz neizrecivu patnju.

Sledeći korak u smrtonosnoj hijerarhiji jeste lovački lobi sa svojim ostručenim strelcima ubicama, lovcima, koji sebe nazivaju zaštitnicima prirode.

Svi koji zagovaraju ratove, isto tako ratove u šumama i poljima, poštovaoci su smrti. Oni imaju blagoslov crkvenih institucija. Svakoga i sve što je za ubijanje, crkve su blagosiljale i blagosiljaju, prema tome i lovce, za njihovu krvavu lovačku sreću. Oni su snimljeni za crkvenu ulogu smrti. Kad odjekne lovački bojni poklik, lovački rog, lovci počinju rat protiv životinja u šumama i na poljima.

Svaki lovac, koga bi nazvali mašinom za ubijanje, bio bi ozlojeđen takvim opisom. Njegovi argumenti da se životinje moraju ubijati, da bi se sprečila prekomerna populacija, dolaze iz ratničke retorte iz koje svi crkveni podanici vade svoje odgovarajuće odgovore i uputstva.

Neobičan je dokaz kada se kaže da se radi o tome da "zaštitnik prirode" mora postaviti granicu životinjskom svetu u odnosu na broj životinja, koje po ljudskoj proceni sme da žive u životnom prostoru čiju je granicu  čovek odredio. Ko određuje životni prostor životinjama i broju životinja koje imaju da žive u tome zadatom prostoru? Naravno, lovac kome bi sveštenička kasta bila uzor – ne samo zato što se sami pastori, župnici i viši crkveni velikodostojnici podaju lovačkom zadovoljstvu, nego i u pogledu onoga, kako su crkveni funkcionari u srednjem veku podrazumevali one ljude, koji nisu odgovarali njihovim merilima.

Osim toga, sveštenička  kasta je počevši od srednjeg veka, usadila u svest ljudi na koje je uticala, da životinje nemaju besmrtnu dušu, već samo instinkt – pri čemu  retko ko tačno zna, što znači instinkt. U leksikonu se može pročitati naučna definicija "instinkta". Da li ona odgovara istini, teško se može dokazati posle, jer se nauka dosta često prevarila. Crkvenom zavisniku  je svejedno – to je upravo onako, kako sveštenička kasta objavljuje i tvrdi. Tako se briše svako pitanje savesti.

Uprkos tom hijerarhijskom ponašanju mnogih, obeleženih Padom, nadam se da ne duvaju svi u ratnički lovački rog, verujući da je dozvoljen odbrambeni rat protiv ljudi i rat protiv životinja, protiv prirode, štaviše protiv cele majke Zemlje. Od crkvene instance Pada, sigurno – ali ne od Isusa Hrista, Kneza mira, koji je propovedao ljubav i ljubav prema bližnjem,  isto tako ljubav prema životinjama, jer  životinje su čovekova mala braća i sestre.

 

Rat protiv životinja. Je li taj rat napadački ili odbrambeni rat? U koju kategoriju sveštenički red svrstava taj rat? Ili on smatra, da bi se životinje koje je on ponizio u stvorenja bez duše mogle smele bez pogovora da ubijaju? Sledeće opravdanje za ubijanje životinja očigledno je da važi  i u činjenici da one ne nose gaćice, jer u Evangeličkom katihizisu piše (Evangelički katihizis za odrasle, 5. izd., 1989.): "Ipak kao ono najnečovečnije i biću, ponajviše strano na životinji, izgleda nam upravo običnost, nesputanost bez tabua prema začeću, rođenju i smrti. Ali tek sa osećajem stida i s pogrebnim ritualima zapravo započinje istorija  čoveka. Životinja ne pokriva svoje genitalije, ne poštuje i ne sahranjuje  svoje mrtve."

Uprkos svemu što crkva pridodaje životinjama, one vode finiji način života od ponekog čoveka. One rađaju samo dva, najviše tri puta godišnje. Njihov polni život ne sadrži polni nagon koji čoveka tera na seksualne razuzdanosti, odstupanja od normalnog. Životinje se isto tako ne ubrajaju u "rod" pedofila.

Osvestimo se da svaki dan, ljudi životinjama oduzimaju veoma mnogo zemlje. Sve više ih potiskuju, tako da njihov životni prostor postaje sve manji, njihov prirodni prostor sve uži. Svaki dan se čovek bori protiv majke Zemlje a ona je domovina životinja i biljaka, a posebno  domovina ljudi.
Kako se ponaša čovek u odnosu na majku Zemlju? On, pristalica misli Pada, smrtonosni momak, u, na i iznad Zemlje vodi rat protiv Božjih stvorenja koja žive u jedinstvu s majkom Zemljom. Ratničkim i sebičnim poletom, uz pritisak lova i puške, on tera životinje šuma i polja iz njihovih nasleđenih zavičajnih životnih prostora u prirodan zatvor. Ako on smatra da u tome prirodnom zatvoru živi previše životinja, on ih ubija, kako bi se suprodstavio "prenaseljenosti".

Lovac se oseća kao "Bog"šume. On određuje broj životinja u šumi i polju. On, koji hara u životinjskom zatvoru i iz čijeg se nosa širi zadah smrti, postao je podmukla mašina smrti.

Životinje,  su inteligentnije od ponekog čoveka, njuše taj dah ispunjen smrću i beže. Tada iz puščane cevi stiže metak i od životinje oblikuje strvinu od koje lovac pojede po koji komad, pa je zato i prožet zadahom smrti.
Rat protiv ljudi, rat protiv životinjskog sveta, rat protiv biljnog sveta, rat protiv čitave majke Zemlje – to je misao Pada, razoriti sve što je oblikovan život. Ljudi se brane, životinje se ne brane. One nemaju smrtonosna oružja; one su uvek slabije. Na to računa uplašeni lovac, koji iz zasede podmuklo ubija Božja stvorenja. Mnoge životinje  čak ne napadaju, one beže. Njihov strah i njihova nevolja se ne poštuje. Lovci ih gone da bi ih ulovili. U okruženju ih zatim junaci lova ubijaju. Na kraju crkva, u čast lova, održi Hubertusovu misu, blagosilja verne hijerarhijske mislioce, čija svest nije veća od puščane cevi, kojom bespomoćnim stvorenjima zadaju okrutne bolove, patnju i smrt.

Jezovita predstava: Blagoslov crkve za razaranje Božjeg stvaranja.

Kako crkva naziva taj rat? Možda odbrambeni rat? Ili je to rat uz očekivanu dobit, jer mrtva životinja, njen leš, donosi dobit onima što je prodaju. Bog, Tvorac života, jeste jedinstvo i mera svih stvari. U prirodnom i životinjskom svetu, jedinstvo i sklad  sveobuhvatni su Božji Red. On određuje plodnost u životinjskom svetu i plod u biljnom svetu. Elementi i godišnja doba, mogli bi čoveku razjasniti Red Večnog.

Četiri elementarne snage deluju na Majku Zemlju. Budući da je Bog život u svemu, On je isto tako s Majkom Zemljom i svim oblicima života. Preko elementarnih snaga – Sunca, svetla i toplote; vode i kiše; zemljinog tla sa životom u tlu; vazduha i vetra – moćni Duh deluje da u proleće sve počne da cveta, da leti počne zrelost plodova, a u kasnom letu bude žetva. Na jesen se život prirode postupno smiruje, da bi u proleće – kada se Zemljin deo ponovo okrene elementu Suncu, dakle vatri - iznova procvetao. Zima je vreme mirovanja i istovremeno priprema za novi život u proleće. To je skladan sled događanja u prirodi, kružni tok života, u kojem su ujedno ugrađeni rast i evolucija.

U tom okviru – proleću, letu, jeseni i zimi – veliki Duh se brine i o životinjskom svetu. U kasno leto već vidimo da odeća životinja postaje jača, krzno raste i postaje gušće. Bog, večni život, oprema životinje i na drugi način, za hladnije godišnje doba. Mnoge životinje skupljaju plodove leta da bi prezimile. One osećaju da za njih sada počinje vreme mirovanja. U različitim životinjskim vrstama u jesen se budi život. Akt začeća u jesen stvara život, mlade životinje, dakle životinjsku decu. Ako čovek ne pokupi sa polja sve do poslednjeg zrna i životinjama ostavlja dovoljno životnog prostora, one će tokom čitave godine imati odgovarajuću hranu. Za to se brine Bog.

U proleće, opet počinje Božji Red, npr. sasvim postepeno opada gusta krznena odeća, nastaje letnja odeća. Pomislimo na životinje u vazduhu, na životinje u vodama, na zemlji i u zemlji, u šumama – svuda je Božji Red, pod pretpostavkom da se čovek ne umeša.

Često se kaže: "Priroda će to već srediti! To je tačno. Snage života u prirodi naše Zemlje su priključene na puls života koji sve održava, oživljava i čini, da jedno s drugim skladno raste i sazreva. To su snage večnog Duha Stvoritelja koje stvaraju sve životne oblike i veliko jedinstvo ispunjavaju životom koji odgovara Njegovom Redu, Njegovoj Volji, Njegovoj Mudrosti, Njegovoj harmoniji. Zar svemogućem i sveprisutnom Duhu svemira, Bogu, samo jedno ne bi uspevalo ili samo jedno bilo nemoguće – regulacija životinjske populacije?

Ne zaboravimo: Bog nije dao Majku Zemlju samo ljudima, već i životinjama, biljkama; sve što Zemlja nosi, treba jedno s drugim da i živi, u jedinstvu i miru. To je Božji zakon. Čovek, međutim, ne samo što životinje tera u tesnac i ubija – on se postavlja čak iznad Boga, verujući da mora uspostaviti ravnotežu u prirodi, dakle preduzeti utvrđivanje brojnog stanja životinja.

Drzak i ohol  čovek je taj koji se ne boji da dira  u Božje fino usklađeno stvaranje, i koji čak drsko izigrava Stvoritelja. To je opaka igra sa životnom energijom koja dolazi jedino od Boga, posegnuti u Njegov skladni red,  a Njega, čovek nikada ne bi mogao izmisliti i stvoriti.

Čovek, bezumnik na Božjoj Zemlji, odgovoran je za neodrživa stanja na našoj planeti, koja se sada otimaju i vode u katastrofu  globalno u kritičku tačku.
Uzrok tog nesretnog razvoja leži u misli Pada, u "ja hoću – za sebe!", u egoizmu, u odvraćanju čoveka od jedinstva, u bezobzirnosti koja izvire iz "protiv-bližnjeg" i "protiv-sabližnjeg".

Božji zakon je ljubav ona daje, apsolutno konstruktivna snaga. Ljubav je davanje. Davanje oslobađa. Davanje vodi u unutarnje bogatstvo, u obilje; jer ko od srca daje, taj će i primiti.
Čovek je nažalost – verno misli Pada – podešen na uzimanje. Uzimanje, čovekovo htenje, da ima samo za samog sebe razorno je a za posledicu, ima konačno osiromašenje.

"Moderna" poljoprivreda ne ostavlja životinjama ni zrno. Mašine seljaka  upoređuju se sa mašinama za čišćenje. Kad je žetva, oni usisaju svaki klas, svako zrnce sa polja. Poljoprivrednik jedva da nešto prepusti životinjama, upravo suprotno. Ako  životinje sa polja uzmu sebi ono što im pripada – jer se Bog brine za svakoga i za sve – tada on poziva ubicu životinja, lovca, koji ih ubija. Lovac ispunjava želju seljaka, s jedne strane, zbog "štete" koju je životinja – kako seljak misli – počinila na njegovom polju, zato jer je ona uzela ono što joj je potrebno, da donekle preživi zimu; sa druge strane, zato što ponekad lovac uživa u ubijanju. Osim toga, ustrijeljena životinja je dobitak kako za lovca, tako i za mesara, koji  je otkupljuje. Judini novci tada teku u "lovačku torbu" koju lovac kao lovački zakup, plaća zakupcu;  mesar ima svoju zaradu od ubijene životinje čije telo  raskomada, meso prodaje potrošaču, a on pečeno, kuvano i začinjeno meso uzima sa zadovoljstvom. Za nedužnu životinju koju love, gone, ubiju i telo raspore, štetne delove odbace, jestive komadaju i pripremaju za potrošača tako, da ih posle životinjski hanibal pojede; to je put neizrecive patnje!

Čovek, svakodnevno krade životinjama nezamislivo mnogo hektara životnog prostora. Bog se pobrinuo za čitavu Zemlju. On je mera u svemu. Budući, da čovek životinjama uzima životni prostor, Bog neće smanjiti broj životinja. One pripadaju usklađenom jedinstvu koji je uvek u ravnoteži. Ako čovek smanjuje životni prostor, tada u njemu  prisilno živi isti broj životinja ali sabijeno. Onda kažu: prenaseljenost! Tako se čovek meša i ubija.

Nedavno se na radio stanici B5 aktuell čulo: "Zaštitnici prirode govore, da građevinsko zemljište za poslovne zone, saobraćajne projekte i sve veću stambenu izgradnju guta površine." I: "Svakog se minuta u Bavarskoj 200 kvadratnih metara slobodne površine izgrađuje."

Zaštitnici životinja tako dokazuju krađu zemljišta, zbog koje se životinje teraju u prirodne zatvore. Izgovor lovaca glasi: "Imamo previše životinja; mora se sprečiti prenaseljenost. U određenim vremenskim razmacima mora se uključivati negovanje" - što nije  ništa drugo, nego da se jednom delu životinja uzme život.

Čovek je taj, koji u štalama veštački rasplođava životinje, kako bi potrošač – opet čovek – imao meso, meso, meso!... Čovek je taj koji seče šume, truje polja i ubija male i sićušne životinje. Čovek je začetnik svakog zla, zbog koga će jednom, sam propasti. Ratnički momak Pada, čovek, je taj koji sve koči i razara, koji donosi neizrecivu patnju sebi, ali i nedužnim stvorenjima, životinjama.

Čovek kleveće i omalovažava ljude oko sebe. Čovek laže. Čovek tlači i iskorišćava ljude oko sebe. Čovek muči i ubija životinje. Čovek, životinjski hanibal, jede svoju malu braću i sestre, životinje. Čovek štetno koristi šume i polja, seče stabla, dok su u životnom soku i sipa svoj otrov na polja, na glave malih i sićušnih životinja. U ratu nastupa protiv svoje braće i sestara,  vršeći bratoubilaštvo, tvrdeći da je kruna stvaranja.

Mnogi od tih zločinaca koji veruju da su kruna stvaranja nazivaju se hrišćanima. Takozvani hrišćani su najčešće crkveni hrišćani. Stoga oni pripadaju klanu Pada koji je zaokupljen  uništavanjem svega što sadrži Božji Red. Sebični izvršni pomoćnik pokretača Pada, čovek, dira  u sve da pokvari i uništi. Njegovi su uzori crkvene institucije, a one skoro 2000 godina prave nered i stalno misle na to da sve poremete, šire laži, isključuju i uništavaju sve ono, što ne pripada njihovoj interesnoj sferi.

 

"Hrišćanske" crkve donele su samo patnju, nevolju i smrt, čoveku, prirodi i životinjama

 

Neki  od čitalaca će se upitati: "Jesu li crkve stvarno nesumnjivi jatak, kobna sila koja je kriva za sve, te tako i za patnju životinja?
Crkve koje sebe vide kao hrišćansku tvorevinu, od svog postojanja su donosile samo patnju, nevolju i smrt ljudima, prirodi i životinjama. Setimo se samo krstaških ratova u srednjem veku, takozvanih spaljivanja veštica, setimo se ropstva i poslednjeg masakra katoličkih Hrvata nad pravoslavnim Srbima između 1941. i 1943. god. u Jugoslaviji.

	Iz knjige: "Jasenovac – jugoslavenski Ausschwitz i Vatikan" Vladimir Dedijer, Ahriman Verlag)
Izvrsno su se razumeli i usko sarađivali. Fašistički diktator Ante Pavelić (desno) i papinski nuncij Marcone (u sredini) (Slika: Ahriman Verlag, Freiburg)

Crkvene institucije potvrđuju  takozvane odbrambene ratove, kao i rat protiv životinja i njihovu smrt. One su izdale Isusovo učenje, čineći suprotno od onoga što je Isus učio. One su jasno učenje Nazarećanina pomešali sa paganskim kultom. U ARD-Teletekstu od 8. 4. 2003. u rubrici Iz celog sveta štampano je sledeće:

"Vudu u Haitiju priznat kao religija. Jedva 200 godina posle nezavisnosti Haitija Vudu je tamo službeno priznat kao religija. Odgovarajuću odluku objavio je predsednik Jean Bertrand Aristide. Zakonom će Vudu biti pravno izjednačen s hrišćanskim verama. Tri četvrtine od osam miliona Haićana pristalice su Vudu-kulta. Radi se o politeističkoj religiji,  koju su preci današnjih stanovnika, robovi deportovani iz Afrike, u 18. veku doneli i pomešali s hrišćanskim elementima."

Isusovo učenje uistinu nema nikakve veze s "hrišćanskim elementima" u Vudu-u! To su elementi institucija crkve koje su svoje paganske kultne čarolije pomešale i uvećale sa učenjem Isusa Hrista. Leksikon Brockhaus o tome obaveštava: "U Vudu-u su elementi religija donesenih u 16. veku od crnih robova iz Zapadne Afrike i katolicizma stopljeni u jedno … Obožavaju se … božanska bića afričkog sveta predstavu  na koje su delimično prenesene crte katoličkih svetaca."

Čitava kultna mešavina na taj način jednim delom se vodi pod "hrišćanskim" označavanjem. Takve i slične izjave su kao i ona, da Vudu-religija sadrži hrišćanske elemente, i pokazuje kako se iskrivljuje učenje Isusa, Hrista.
Da je crkva uzrok nevolje, patnje i ubijanja životinja, već počekom 90-ih godina utvrđuje i profesor teologije dr. Erich Gräßer, koji je bio pre redovan profesor novozavetne teologije na Bonskom fakultetu, a danas predaje na Teološkom fakultetu Univerziteta Greifswald. U jednom predavanju on se nadovezuje na izjavu bivšeg predsednika nemačkog saveza za zaštitu životinja, dr. Andreasa Grasmüllera, u kojoj ka\e da zaštita životinja nije povod za radost, nego poziv da se stidimo što uopšte treba da je želimo. Tu sramotu, kaže teolog, ne dele hrišćanske crkve: "Šta je s crkvom i zaštitom životinja? … Kad će se jednom pisati istorija naše Crkve, onda će u njoj tema "Crkva i zaštita životinja" u 20. veku predstavljati crno poglavlje isto onako, kao nekada tema "Crkva i spaljivanje veštica" u srednjem veku. I kao što su crkve u 19. veku izneverile socijalno pitanje i terale radnike iz Crkve, tako one danas izneveravaju u zaštiti životinja i prirode i teraju zaštitnike životinja iz Crkve. Jer Crkva se ne smatra nadležnom za zaštitu životinja."
Profesor Gräßer se zatim upušta i u istoriju toga crkvenog prezira životinja: "Otkuda dolazi ta zaboravnost za životinje u crkvi? Dakle, to je zbog toga što etika, teološka, kao i filozofska, smatra da treba da se bavi samo ponašanjem čoveka prema čoveku i prema društvu." Profesor Gräßer citira Alberta Schweitzera koji je jednom rekao da evropski mislioci poput pedantnih domaćica "bdiju da im životinje ne lutaju uokolo u moralu". Gräßerjoš tome dodaje: "Gluposti koje se dopuštaju kako bi predaju prenesenu na uskogrudnost održali i sveli na princip, graniče se sa neverovatnim. Oni, ili sasvim izostavljaju saosećanje za životinje, ili se brinu tako da se ono smanji na nepostojeći ostatak. To što danas doživljavamo je lukavo izmudrovana užasna, paklena igra u kojoj mi svoje domaće životinje masovnim uzgajanjem pretvaramo u životinjske mašine. Prekomerna količina jaja, mesa i maslaca što se proizvode na taj način u zapadnim društvima blagostanja, plaćena je mučenjem životinja, nedostojnim čoveka. Nasuprot takvog skandala se svuda nekažnjivo praktikuje, moralno strahopoštovanje pred životom Alberta Scwheitzera čita se kao poruka sa neke druge zvezde. A Crkva, koja o tom svemu ćuti, oglašava time bankrot svog propovedanja o milosrđu!" (Izvor: Radna grupa protiv vivisekcije, Interlaken)

Jasne reči jednog samostalno misaonog hrišćanina koji je razumeo šta je Isus Hrist, hteo šta je On poučavao i koja odgovornost pripada svakom istinskom hrišćaninu!

Uostalom prof. Gräßer i inače postavlja kritička pitanja, koja svakome savremeniku a i ponekom crkvenom hrišćaninu, daje podsticaj za vlastito mišljenje, ili bi se čak mogla upaliti pokoja lampica. Na primer:
"Šta znamo o istorijskom Isusu? Koje su vrste naši izvori? … Ne treba li da imamo istorijske oblasti, već samo verska svedočanstva? Hoće li vera postati, čak neverom, ako se učini zavisnom o istorijskom saznanju? Dalje: Je li istorijski Isus mera svih stvari, ili on sa svojim prorokovanjem pripada samo teološkim pretpostavkama NZ?"

Rezultati istorijsko-kritičkog istraživanja života i učenja Isusa iz Nazareta, nisu mi poznati. Ali postoji jedno delo u kojem On, Hrist, koji je kao Isus hodao ovom Zemljom, detaljno izveštava o tome. Ono se zove: "Ovo je Moja reč. Alfa i omega. Isusovo evanđelje. Hristova objava koju u međuvremenu znaju istinski hrišćani u celom svetu".
Gräßer postavlja isto tako interesantno pitanje: "Šta vredi: Isus i Pavle, Isus ili Pavle?"

Vraćanje temi: Zaštita životinja u izjavama crkvenih zastupnika. Ponekima, u međuvremenu, sviće da je preziranje životinja koje je uvela njihova institucija u krajnjoj suprotnosti s Božjim zapovestima. Jedan primer za to je evangeličko-luteranski župnik Helmut Breit koji u emisiji Bavarskog radija Jednom reči, skreće pažnju na tužnu sudbinu životinja što se svakodnevno događa na našim putevima:

"Automobilska svetla ga jedva osvetljavaju. Nasred puta leži pregaženi jež. Zgnječen bezbrojnim automobilskim točkovima, njegov simpatičan oblik ne može se više prepoznati. Pada mi na pamet priča o zecu i ježu, u kojoj jež kao lukaviji prevari zeca i na kraju pobeđuje. Nasuprot čoveku, on nema šansu.
Ko se u prirodi može još ogledati s čovekom? Pitam se, "Da li bi bio odmah mrtav?" Je li on, jež, to uopšte shvatio? Ima li porodicu, možda decu? Je li ona uopšte primetila izostanak jednog roditelja? Čudne misli, reći ćete možda. Jedan jež! Koliko ljudi pogine svakodnevno u saobraćaju.
Vredi li čovek više od ježa? Naravno, procenjujući sebe, svako će to potvrditi. Ali to je naša greška, naša greška u mišljenju. Život je uvek jednako vredan. Hrišćani bi trebali to da znaju. Bog je moj stvoritelj i on je bio stvoritelj tog mrtvog ježa. Strahopoštovanje pred životom, tako je to jednom nazvao Albert Schweitzer. Imao je pravo. Strahopoštovanje pred životom. U Bibliji piše da priroda trpi od čoveka i da čežnjivo čeka izbavljenje. Isto tako ovaj jež." (Iz: Igel-Bulletin, izdanje 9. maja 1993.)
Beskrupuloznost kojom čovek zadire u život ljudi oko sebe i stvorenja, životinja, začuđujuća je. On ravnodušno upotrebljava svoje bližnje i sabližnje u svoje svrhe. Po potrebi on im oduzima npr. delove tela, kako bi veštački produžio opstanak nekog čoveka na ovoj Zemlji koji se bliži kraju – bez obzira da li je u njegovom životnom planu bilo tako predviđeno i može li taj pacijent dodatne zemaljske godine uopšte iskoristiti sadržajno i korisno u smislu svog večnog života.

Trenutno se žali da sve više uzročnika bolesti, virusa, koji u čovečanstvu izazivaju teške epidemije i zaraze, prelazi sa određenih vrsta životinja na ljude – razvoj događaja pred kojim medicina i nauka stoje bespomoćno i zabrinuto. Ali razmislimo: Ko je započeo da stavlja van snage prirodnu granicu između organizma čoveka i životinje, npr. transplantacijom organa?
Crkva odobrava transplantaciju organa. Koliko je to odobravanje protiv Božjih zakona u međuvremenu pada na pamet i ponekom teologu. Tako je predavač religije kao nauke na fakultetu Hildesheim i Kiel, referent na katoličkim i evangeličkim akademijama i centrima za obrazovanje odraslih, dr. teol. Erhard Meier, koji se između ostalog intenzivno i detaljno bavio moralom zaštite životinja, i u jednom predavanju utvrdio:
Vatikan (Akademija za život) nema načelnih prigovora protiv transplantacije organa sa životinje na čoveka." U Meierovom stavu koji posle toga sledi, kaže se: Transplantaciju organa (npr. srca) od mrtve svinje bolesnom čoveku odbijam kao mogućnost koja se ne može zastupati. Čovek ne sme u ulozi zasljepljenog moćnika, budući da su životinje bespomoćne, posezati za životom ostalih sastvorenja. To zabranjuje Sv. Pismo, u kojem se isto tako radi, i uvek brani,  zaštita slaboga i najslabijeg.

Duhovno temeljno obeležje Biblije može se videti iz Hristovog događaja: Rođenje, život, delovanje, umiranje, uskrsnuće, uznesenje i povratak Božjeg sina Isusa Hrista, t. Mesije, povratak Jagnjeta Božjeg kojeg ćemo obožavati. Na taj način, Bog nam objavljuje opsežnu istoriju spasenja, koja važi za spas svih stvorenja. U Rim 8, 18 i d. kao i u Otkrivenju izražava se suštinski šta je duhovno temeljno obeležje Objave, tj. poštovanje tajne života kao takve – i nužnost, da se živa stvorenja približe jedno drugom u lepom raspoloženju.

Ja, kao čovek, nemam pravo da organ životinje (niti nekog drugog čoveka) koristim za sebe, jer svako pojedino stvorenje nosi tajnu života, u kojem svi mi JEDNAKO učestvujemo. U pogledu beskrajno dalekosežnih i najmračnijih čovekovih pogrešaka (terorizam i sl.) sada je zgodno pogledati unutra, shvatiti KO SMO MI LJUDI: " S dostojanstvom što ga nemamo od sebe samih, već jedino od Božje milosti …"
Zaključak verskog naučnika: "Računam na razum, analizu, meditaciju, odricanje, molitvu, vegetarijanstvo …"
Meierove zaključne reči vredne su razmišljanja: "Istinski kvalitet života i radost dovode pogled na već postojeću lepotu Božjeg stvaranja."

 

"Životinje imaju zarazne bolesti – ko ih je zarazio?"

 

Čovek je nažalost postao neprijatelj životinja. On ih goni i lovi, drži ih u životinjskom logoru i prenosi im klice bolesti od kojih i obole.
U februaru 1997. možda je poneko pomislio da je prečuo kad je Bog, Stvoritelj, u Svojoj objavi govorio kao tužilac koji zastupa životinjski svet što pati: "Mnogi od vas kažu da životinje imaju zarazne bolesti. Ko ih je zarazio – Bog ili čovek? Vi primate te informacije i doživljavate zarazne bolesti na svome fizičkom telu. Ko je kriv? Bog? Ili vi sami?" (Duh svemira, BOG, govori neposredno u naše vreme preko svoje proročice. On ne govori reč Biblije, str. 74)

Danas posle katastrofe BSE, SARS i odnedavno pojave kokošje kuge, svako zna šta se mislilo. Komentatori u javnim glasilima smatraju da su podstaknuti da ne oslabe događaje-bezazlenim prikazivanjem. Naprotiv. Menetekel (upozorenje na opasnost) je suviše jasno, da bi se tako jednostavno zbrisalo sa stola.

Kada razmislimo šta zahtevamo neopravdano od životinja već stotinama, hiljadama, godina, a naročito u poslednjim decenijama, tada nije čudno što mi ljudi dobijamo nazad ono, što smo počinili životinjama i još danas činimo.

U životinjskim logorima drže se stotine i hiljade životinja, i tamo su one samo još roba za široku potrošnju, a feromoni se primenjuju za stalno oplođenje, kako bi proizvedena "roba", životinja, došla do potrošača, koji se mesom porobljenih i bespravnih-upravo goji. Izmeti koji nastaju u takvim životinjskim zatvorima nose se na polja zajedno sa hemijskim materijama što ih sadrže, i ostalim otrovima kao pesticidima, fungicidima i ostalim hemikalijama koje izazivaju bolesti, a njih preuzimaju ne samo ljudi, već i šumske i poljske životinje. Šta drugo preostaje životinjama nego da progutaju otrov? One upravo žive od onoga što im nude polja i šume. Zato one obolevaju sve više. Uzročnike bolesti, viruse i bakterije, prenose na ljude, i to s pravom, jer uzročnik svega toga što životinje podnose, trpe i pate, jeste čovek.

Čovek, zver, propada zbog svoga zverskog ponašanja. U časopisu Das Friedenreich (Kraljevstvo mira), izdanje maja 2003. čitamo sledeće:
"SARS – prešao sa životinje na čoveka

Ponovo je jedan uzročnik lako preskočio granicu vrste od životinje do čoveka – i tako izazvao opasnu epidemiju. Od podmukle upale pluća SARS (Težak Akutni Respiratorni Sindrom)širom sveta je do zaključenja redakcije, već umrlo 120 ljudi, bilo je preko 3000 zaraženih, više njih i u Nemačkoj – u trenutku dok ovo čitate, verovatno će ih biti još mnogo više. U eri globalizacije, zaraze se šire mnogo brže, nego pre.

Kao uzročnik, bio je otkriven takozvani corona-virus, koji pod elektronskim mikroskopom potseća na sunčevu krunu. Takvi virusi u normalnim prilikama, kod čoveka izazivaju samo bezazlene prehlade. Mačke, goveda, kokoši ili svinje, međutim, od njega se mogu smrtno razboleti. U kineskoj provinciji Guandong očigledno je opet jedan takav virus preskočio sa čoveka i prethodno se toliko promenio da može "izigrati" čovekovu zaštitu. Pretpostavlja se da je prenosilac bila kokoška – prvi zaraženi bili su trgovci živine i kuvari. Moguće je isto tako da virus potiče od životinje koja živi u divljini, koja je kao "egzotični delikates" bila ulovljena i pojedena.

U seoskoj Kini ljudi i životinje žive zajedno na vrlo uskom prostoru; higijena se jedva održava: voda je zaprljana, deca se igraju pored svinja, kokoši i pataka; za maramice se ne zna. Ali i skučeni veliki gradovi kao Hongkong, gde ljudi na najužem prostoru žive zajedno sa životinjama za klanje, već su često bili centri zaraze novih obolenja. Iz te sredine, stalno su ponovo polazile opasne epidemije gripa, koje su zatim obilazile svet.
Patnja životinja vraća se ponovo čoveku

Radi li se samo o poboljšavanju higijene? Ili bolest želi još nešto drugo da nam kaže? Isto tako SIDA i BSE su prešle sa životinje na čoveka. Tamo gde čovek sve do najdublje džungle životinje lovi i jede,  tamo gde drži životinje u teškim uslovima da bi ih klao i pojeo, on uvek stvara povoljnu sredinu za uzročnike bolesti. To što čovek učini životinjama, pre ili kasnije, vraća mu se nazad u obliku bolesti.

U Holandiji, u međuvremenu je i kokošja kuga prešla na ljude: pet saradnika holandskog ministarstva zdravstva pate od očnih infekcija. Pre toga su bile ubijene hiljade kokošaka zbog epidemije. Takvo preskakanje uzročnika sa životinje na čoveka, u obliku smrtonosne epidemije, sa stanovišta uzročnika pre će biti da je "greška" ili slepa ulica. Jer cilj uzročnika ne može biti da ubije što brže "životinju domaćina" - tada  on umire zajedno sa njom.

Možda mi ljudi vezano za uzročnike zaraze to vidimo u ogledalu: Nismo li mi sami postali smrtonosnim "uzročnicima" za Majku Zemlju, za horor-mutacije koje ugrožavaju pravo na život životinja i biljaka? I nismo li time i mi u opasnosti da zajedno uništimo i sami sebe? Čovek koji se usuđuje da bude "kruna stvaranja", u stvarnosti je postao njenom "kruna-virusom" (Corona-virus dolazi od latinskoga corona = "kruna"!)."
Da nesreća napreduje može se pročitati u časopisu Das Friedenreich (Kraljevstvo mira), (izdanje april 2003.):
"Kokošja groznica. Čovek stvara životinje bolesnima – a na taj način i sebe sama
Zaraza SARS izbila je u Kini – što je jako daleko … Ali sada, sasvim blizu, postoji drugo žarište zaraze koje je samo na prvi pogled, relativno, bezazleno za ljude. Kokošja groznica je u martu izbila u Holandiji, odatle se prenela u Belgiju i Zapadnu Nemačku. U međuvremenu je 'čisto iz opreza' bilo ubijeno skoro 30 miliona (!) kokošaka i ćurki.

Ali, žrtava ima i među ljudima. U Holandiji je umro 57-godišnji lekar koji je posetio zaražene štale. Mnogobrojni radnici, koji su sudelovali u akcijama ubijanja, oboleli su od upale spojnice oka. Iako čovek normalno ne može teže oboleti od kokošje groznice – stručnjaci su ipak zabrinuti: Ako u čoveku uzročnik kokošje groznice sretne 'normalnog' virusa gripa, mogao bi nastati 'super-virus' koji bi mogao biti vrlo zarazan, ali i smrtonosan za čoveka. Niko od šest milijardi ljudi ne bi imao odbrambene snage protiv tog novog tipa uzročnika, kaže Klaus Stör iz Svetske zdravstvene organizacije.
Nešto takvo već se jednom dogodilo: 1918. brzinom vetra proširila se 'španjolska gripa' od koje je umrlo 20 do 40 miliona ljudi. Može se, isto tako, zamisliti da se jedan 'super-virus' stvori u domaćoj svinji, jer kako kokošji tako i ljudski virusi mogu tamo praviti nered,vršljati – i možda se pomešati. U nekim štalama zaraženim kokošjom groznicom nađena su već u svinjama antitela protiv kokošje bolesti …

A kako je nastala kokošja kuga u Holandiji? Pretpostavlja se da je uzročnik preskočio iz kolonije divljih pataka na farmu, u kojoj su hiljade kokošaka morale vegetirati, doduše na slobodi, ali ipak, mučno stisnute na uskom prostoru.

Da li su dakle, divlje životinje krive? To bi bio tipično ljudski pogrešan zaključak. To je, uostalom, kao i kod svinjske kuge: Životinje koje žive u divljini služe samo kao prenosioci. Uzročnici se 'uzgajaju' i razmnožavaju u štalama za masovni uzgoj, u kojima životinje moraju da žive neprirodno i bez hrane prilagođene vrsti. To povećava prijemčivost za bolesti. Čovek čini životinje bolesnima – i onda se čudi kada se bolest vrati natrag na njega.
Jedan čitatalac je to u svom pismu Spiegelu formulisao ovako: 'Bojim se da će srednjoročna alternativa glasiti, ili voditi život kao vegan i odreći se i kanarinca, ili neprekidno strepeti od povratne pandemije.'"
Još jedna misao o uzročnim povezanostima setve i žetve, uzroka i posledice:

U našoj državi važi – koliko se sećam – osnovno pravilo da nepoznavanje državnih zakona, ne štiti od kazne. Ko se dakle ogreši o postojeće zemaljsko zakonodavstvo, ima da snosi posledice. On je kriv čak i onda, kad ne zna za takozvane krivične zakone.

Kako je to uređeno s Božjim zakonima? Bog ima Svoj večni zakon, to je ljubav, mir, jedinstvo i sloboda; to je savršeni večni zakon koji pulsira duboko u duši svakog čoveka. Svaki čovek je prema tome nosilac večnog, nepromenjivog zakona. Ogreši li se čovek o svoje božansko nasledstvo, život, zakon ljubavi, jedinstva i slobode, tada on kažnjava samog sebe.
Bog, naš večni Otac, i Hrist, naš Otkupitelj, nisu nas ljude ostavili nepripremljene u našem istinskom životu. Preko Mojsija Bog nam je dao izvode iz večnog zakona, Svojih Deset zapovesti. Od Isusa, Hrista, primili smo određene pouke kako se Deset Božjih zapovesti ostvaruju u zemaljskom životu, kao i put u Očevu kuću, koji je objašnjen u Isusovom Govoru na Gori. Mi smo, dakle, dobili u ruke opremu za život kako bismo došli u istinski život, u svoje istinsko postojanje. Odbacimo li opremu, ogrešimo li se o svoj istinski, večni život, o nepromenjivi zakon ljubavi, mira, jedinstva i slobode, tada ćemo to isto tako morati snositi. Mi ljudi imamo neke poslovice koje bi nas mogle upozoriti na zakon setve i žetve, npr.: "Što si udrobio, to ćeš pojesti". Ili: "Kako prostreš, tako ćeš i ležati." To je jezgrovito izrečeno, a nije ništa drugo, nego upozorenje na posledicu zakona setve i žetve: Onako kako se ponašaš prema svome istinskom životu, tako će ti i biti – u ovome svetu, ili kao duši u onostranim svetovima, ili u nekome drugom ljudskom opstanku.

Znaci vremena govore jasnim jezikom. Vrlo jasno govori i Božji Duh u naše vreme preko svoje proročice. Bog, Svemogući, 27. februara 2001. uputio je čovečanstvu, između ostalog, i sledeće reči:
"…Prestanite da jedete svoja sastvorenja koja su vaša životinjska braća i sestre!

Prestanite da ih mučite i vršite oglede na životinjama oduzimajući im slobodu, tako što ih držite u štalama nedostojnim  životinjama! Životinje vole slobodu isto, kao i vi ljudi.
Prestanite da ubijate sićušne životinje, život zemlje, veštačkim đubrivom, isto tako izmetima i sličnim!
Prestanite da sečete, spaljujete šume i da oduzimate životni prostor životinjama, u šumi i polju. Vratite im njihov životni prostor, šume, polja i livade; inače će vam vaša sudbina koju ste  sami izabrali, oduzeti kuću, imanje i vaše izvore hrane preko katastrofa širom sveta, koje ste sami stvorili svojim ponašanjem protiveći se životu, carstvima  prirode, uključujući i životinje.
Ukoliko ljudi ponovo bace u vetar Moje reči, tada će za njih početi oluja, svetska sudbina, i odnosiće se na stotine hiljada ljudi – kao prvo: katastrofama širom sveta, kao drugo, bolestima što se slično nesrećama sručuju na njih i što su ih svojim odvraćanjem od svake duhovne etike i morala nametnuli životinjama koje sada spaljuju na hiljade. Ko se ne obrati, proći će slično.
Moja je reč izgovorena. Katastrofa je u toku širom sveta. Ko neće da čuje, u sve kraćim razmacima, svoje stvorene uzroke osetiće kao posledicu. Ja sam Zemlju sa njenim biljkama, životinjama i mineralima podigao Sebi. Ko i dalje stavlja ruku na majku Zemlju sa svim njenim oblicima života, osetiće posledice. Prestanite da mučite, usmrćujete i ubijate!
Vi ljudi, prestanite sa svojim zverskim ponašanjem koje pogađa isključivo vas, a ne neko drugo biće; jer to što učinite i najmanjem od vaših sastvorenja, to činite Meni i sebi samima.
Dosta je! Promenite se, inače, nastavlja se žetva koja je vaša setva …"

Još pre 20 godina Hubert Weinzirl, bivši predsednik BUND-a (Saveza za okolinu i zaštitu prirode Nemačke) shvatio je da se lovu bliži kraj rekavši: "Svaka stvar ima svoje vreme. Vreme lova je isteklo."

Kako je već onda imao pravo! A sada nije isteklo samo vreme lova, već i vreme čoveka, koji ne menja svoj pogled i svoje ponašanje prema životinjama i prirodnim carstvima, te i nadalje koristi meso svojih sastvorenja.

 

 

Glasovi koji opominjuju nikada nisu nedostajali. Zbog toga je u nastavku pregled izjava znamenitih muškaraca i žena svog vremena, počev s velikim prorokom Starog zaveta Isaijom, preko kojeg je Bog npr. rekao: "Kad na molitvu ruke širite, ja od vas oči odvraćam. Molitve samo množite, ja vas ne slušam. Ruke su vam u krvi ogrezle, operite se i očistite. Uklonite mi s očiju dela opaka, prestanite zlo činiti! Učite se dobrim delima: pravdi težite, ugnjetenom pritecite upomoć."

Još: "Ko zakolje bika poput je onoga što ubije čoveka; ko žrtvuje ovcu, kao da je psu vrat slomio … To su oni izabrali na svojim putevima i duši im se mile gadosti njihove."

Od proroka Osije predanjem su nam prenesene sledeće reči: "Njihovih se žrtava klanica i jedenja mesa gnušam! Jahvi se ne mile. Otsad će se spominjati bezakonja njihova i njihove će grehe kazniti." To što se ovde opisuje kao "Božja kazna", nije ništa drugo, nego zakon setve i žetve, uzroka i posledice.

Grčkom filozofu i matematičaru Pitagori živeo je u 6. veku pre Hrista, zakon uzroka bio je isto tako dobro poznat. On je upozoravao: "Sve što čovek učini životinjama, vraća se nazad čoveku.

Ko nožem prereže grkljan goveda i ostane gluv za riku straha, ko je u stanju hladnokrvno da zakolje vrišteće jare i pojede pticu, koju je sam hranio – koliko je taj još daleko od zločina?"

Lao Ce (oko 3. - 4. stoljeća pre Hrista), kineski filozof, upozoravao je: "Budite dobri prema ljudima, prema biljkama i prema životinjama! Nemojte goniti ni ljude ni životinje, niti im nanosite patnju."

Sa Isusom, Hristom, na ovu Zemlju došla je velika Božja ljubav i milosrđe. O Njemu su nam predajom prenete mnoge izjave i događaji koji opisuju Njegovu ljubav prema svim stvorenjima. U Bibliji se dakle o tome ništa ne može naći. Suprotno tome, mnogi primeri Isusove ljubavi prema životinjama nalaze se u "Evanđelju savršenog života" i u "Evanđelju Isusovom" koje je od 1989. sastavni dio velikoga Hristovog dela objave "Ovo je Moja reč":
Isus isceljuje konja

Dogodi se da se Gospod povuče iz grada, i sa Svojim učenicima, pođe preko planine. Kad su stigli na jedno brdo s veoma strmim putevima, sretoše čoveka s teglećom životinjom.

No konj se beše srušio jer je bio pretovaren. Čovek ga je udarao, dok krv nije potekla. A Isus mu priđe i reče: "Ti sine okrutnosti, zašto tučeš svoju životinju? Zar ne vidiš da je preslab za svoj tovar i zar ne znaš da on pati?
Ali čovek odgovori: "Što Ti brineš o tom? Ja mogu tući svoju životinju koliko mi se sviđa, jer on pripada meni, kupio sam ga za lepu sumu novaca. Pitaj one koji su s Tobom, oni su iz mojeg susedstva i oni to znaju."

I neki od učenika odgovoriše rečima: "Da, Gospode, tako je kako kaže, mi smo bili prisutni kad je kupovao konja."A Gospod odvrati: "Zar ne vidite kako krvari i zar ne čujete kako stenje i jadikuje?" Ali oni rekoše "Ne, Gospode, mi ne čujemo da stenje i jadikuje."

A Gospod se ražalosti i reče: "Jao vama, zbog tuposti svojeg srca ne čujete kako jadikuje i zapomaže svome nebeskom Stvoritelju za samilost, i triput jao onome protiv koga viče i stenje u svojoj muci!"

I On zakorači dalje i dodirne konja, a životinja usta i njene rane behu zaceljene. A čoveku On reče: "Idi sada svojim putem i ubuduće nemoj je tući više ako se nadaš da nađeš samilost."
"Jao lovcima!

Kada je Isus prolazio s nekim učenicima, sreo je čoveka koji je dresirao pse za lov, na druge životinje; i On reče čoveku:"Zašto to činiš?" A čovek odvrati: "Zato jer od toga živim. Pa koja je korist od tih životinja? Te su životinje slabe, a psi su jaki? Isus mu reče:"Tebi nedostaje mudrosti i ljubavi. Vidi, svaki stvor što ga je Bog stvorio ima svoj smisao i svrhu. I ko može reći što je u njemu dobro i od koje je koristi za tebe, ili čovečanstvo?
A što se tiče tvojih životnih potreba: Vidi polja kako uspijevaju i kako su plodna, i plodonosno drveće i biljke! Što još više hoćeš od toga, što ti daje pošteni rad tvojih ruku? Jao, jakima, koji zloupotrebljavaju svoju jačinu! Jao lukavome koji ranjava Božja stvorenja! Jao lovcima! Jer sami oni treba da budu lovljeni."

A čovek je bio veoma začuđen i ostavio se toga da dresira pse za lov, obučio ih je da spasavaju život, a ne da ga uništavaju. I on je prihvatio Isusovo učenje i postao Njegov sledbenik."

Isus je govorio i protiv jedenja mesa:
"Ali Ja vam kažem: Ne prolivajte nevinu krv, i ne jedite meso. Budite iskreni, ljubite milosrđe i činite dobro i vaši će dani dugo potrajati na Zemlji.

Isto tako On je rekao:
"Došao sam da ukinem žrtve i gozbe krvi. Ako vi ne prestanete da jedete meso i krv životinja, gnev Božji neprestano će na vas padati, kao što je padao na vaše pretke u pustinji, koji se behu odali uživanju mesa, te su se ispunili truležom i izjedale su ih bolesti."

Jedan od crkvenih otaca, Jeronim (331 – 420 poslije Hrista) izveštavao je:
"Uživanje životinjskog mesa bilo je nepoznato sve do potopa. Ali od potopa natrpali su nam u usta vlakna i smrdljive sokove životinjskog mesa … Isus Hrist koji se pojavio kad je došlo vreme, opet je kraj spojio s počekom, tako da nam sada više nije dozvoljeno da jedemo životinjsko meso."

Pavle je u svojoj poslanici Rimljanima pisao: "Znamo da i sva stvorenja zajedno uzdišu i pate sve do sada. Stvorenje bojažljivo isčekuje da se ljudi osećaju kao Božja deca. Jer i stvorenje  jednom treba da se oslobodi kružnog toka ropstva prolaznosti i vrati se u prvobitnu slobodu dece Božje."

Ivan Zlatousti (354 – 457 poslije Hrista) opisuje kako je živela grupa tadašnjih hrišćana:
"Kod njih ne teku reke krvi; meso se ne kolje i seče… - Kod njih se ne oseća užasno isparavanje mesnog obeda …, ne čuje se buka ni razuzdana galama. Oni uživaju samo hleb što ga stiču svojim radom, i vodu koju im nudi čist izvor. Ako žele obilan obed, tada se njihova raskošnost sastoji od plodova, a pritom osećaju veći užitak, nego za kraljevskim stolom."

Većina ljudi živi bezbrižno. Oni idu u crkvu, zavisi o okolnostima i slušaju propoved. Međutim oni nemaju predstavu o sami sebima. Zbog toga oni i retko postavljaju pitanje: Šta je čovek?

U Univerzalnom životu učimo da istinu vidimo kao celinu, a to znači: odakle dolazim, kuda idem? Upravo u Univerzalnom životu učimo isto tako da razumemo nepromenjive Božje zakone i stvaranje koje je utisnuto u njima. U Božjem stvaranju prepoznajemo Božju volju koja je nepromenjiva i neminovna.

Božansko biće je prefinjeno, čovek je materijalan. Sve dok se ne govori o materiji, o zgusnutosti, i mnogi osećaju da pripadaju njoj, kao deca materije. Iz fizike znamo da sve stvari najzad nisu ništa drugo, nego trepeti i impulsi nevidljivog energetskog polja, te da je svaki čovek vibracija. Poznata čvrstina, koju zovemo materija, ne počiva, dakle, na nečem drugom, nego na vibraciji okrenutoj duhu u sebi, i ne priznamo li i ne ispunimo li apsolutni nepromenjivi zakon, čovek i svet opstojat će u neprekidnom procesu zgušnjavanja.

Večno stvaranje sadrži isto tako prirodne zakone. U moćnom prirodnom zakonu svaka je travčica, svaki cvet, svaki grm, svaka životinja, a isto tako i svaki mineral, sastavni deo života. Majka Zemlja sa svim oblicima života je u Stvoritelju, u zakonu prirode. Stvaranje, uključujući zakon prirode, jeste Božje savršenstvo, a ono je nepromenjivo.

Čovek veruje da se mora umešati u prirodne zakone. Kad posmatramo svet koga je čovek učinio onakvim kakav je danas, moramo shvatiti i naposletku priznati, da čovek sam sebi sve više šteti. On pati od svoje lične razorne sebičnosti. Čovek ne može da promeni zakone prirode, oni su nepromenjivi. Njegovo postupanje protiv zakona jeste njegova sudbina.

Mnogi prestupi čoveka protiv prirodnog zakona, počivaju na nepoštovanju Božjih stvorenja, životinja, o kojima je Charles Darwin (1809 – 1882) rekao: "Životinje kao i čovek osećaju radost i bol, sreću i nesreću."

Lov i ubijanje životinja je naročito opako naopako ponašanje čoveka prema Božjem stvaranju, i prema prirodnim zakonima. Takvo delovanje je u suprotnosti sa svetlim snagama u najvećoj unutrašnjosti čovekove duše koje u zemaljskom životu žele da se razviju. Čovek koji namerno ubija životinje, postupa protiv svoga istinskog bića  ponižava se, odriče se dakle svoga ljudskog dostojanstva.

Erazmo Roterdamski (1465-1536), humanist i pisac, oštrim rečima okarakterisao je "besne lovce kojima nije stalo ni do čega osim do hajke na životinje, i koji misle da osećaju neverovatno zadovoljstvo uvek, kada čuju odvratni odjek lovačkih rogova i lavež čopora … Kada zatim jedu komadić divljači, sebi izgledaju skoro sasvim oplemenjeni. Dok ti ljudi prilikom stalnog lova i žderanja zapravo ostvaruju svoju vlastitu  opakost, oni ipak misle da vode kraljevski život."

Drugi ljudi od duha i srca, izjasnili su se isto, tako ne samo protiv lova, već pominju i one koji svoja zlodela izvršavaju na bespomoćnim stvorovima. Theodor Heuss (1884-1963), prvi savezni predsednik Savezne Republike Nemačke: "Lov je samo kukavički opis naročito kukavičkog ubistva bespomoćnog sastvorenja. Lov je sporedan oblik ljudske duševne bolesti."

Od Georgea Bernharda Shawa, irskog dramatičara koji je 1950. dobio Nobelovu nagradu, potiče izjava: "Kada čovek hoće da ubije tigra, to naziva sportom. Kada tigar hoće da ubije čoveka, to naziva bestijalnošću." Shaw je jednostavno ustvrdio:"Životinje su moji prijatelji, a ja svoje prijatelje ne jedem."

Alexander von Humboldt (1769-1859), znameniti istraživač prirode, rekao je sledeće: "Gde živi jedan lovac, može živeti deset pastira, sto ratara i hiljadu vrtlara. Okrutnost prema životinjama ne može postojati ni kod istinskog obrazovanja, niti kod istinske učenosti. Ona je najznačajniji porok niskog i neplemenitog naroda."

Richard Wagner (1813-1883), nemački kompozitor, rekao je: "Ako nam je pogled na biku žrtvovanog bogovima izazivao gnušanje, danas se u čistim, vodom dobro ispranim klaonicama, svakidašnje krvavo kupanje uskraćuje pažnji svih onih, koji za ručkom žele da uživaju, a da ne prepoznaju pripremljene komade leševa ubijenih domaćih životinja. Ubuduće bi trebalo, da nam je važno samo  to da religiji saosećanja, usprkos pristalicama korisnog dopustimo, da u nama osetimo snažnu podršku za nov razvoj. Pa šta očekujemo od religije, ako isključimo saosećanje prema životinjama?"
Bertha von Suttner (1843-1914), pacifistkinja, Nobelova nagrada za mir 1905.: "Uverena sam da će jednom doći vreme kada niko neće hteti da se hrani leševima, kada niko više neće biti spreman za mesarski zanat. Koliko je njih već sada među nama, koji nikada ne bi jeli meso, kada bi morali sami zariti nož u grlo odabranih  životinja!"

"Od stotinu obrazovanih i osećajnih ljudi, verovatno njih devedeset, već danas ne bi više jeli meso, kada bi morali sami, da usmrte ili zakolju životinju koju jedu."

"Ko ne može da sluša žrtvu kako viče i gleda kako se trza, ali kome je, čim je dovoljno daleko, da ne vidi i ne čuje, svejedno što ona viče i što se trza – taj doduše ima jake živce, ali nema srca."

Lovcima očigledno ne smetaju muke ustreljenih ili ubijenih sastvorenja. Na taj način se može suditi o stanju njihovih nerava kao i njihovih srdaca …
Za to je podesna izreka francuskoga pisca i filozofa François Voltairea (1694-1778):
"Lov je jedno od najsigurnijih sredstava da se umrtvi osećanje ljudi za njihova sastvorenja."

Poznata nemačka književnica Luise Rinser (*1911) analizira:
"Anonimnost naših životinjskih žrtava je ono što nas čini gluvima za njihove jecaje."

"Danas ne vidimo ništa više od teškog života i umiranja stoke za klanje. To se odvija automatski. U ovom trenutku još životinja, u sljedećem trenutku, već isečeno meso: naša hrana. Naš način hanibalizma."

"Još će dugo potrajati dok čovečanstvo ne shvati da samo narodi Zemlje nisu narod, već da su ljudi, biljke i životinje zajedno "Božje kraljevstvo" i da je sudbina jednog područja isto tako sudbina drugoga."

To sve objašnjava na kom se stepenu nalazi čovek koji upropašćuje životinje, koji ubija životinje, ili uživajući u mesu  ili ćutanjem pomaže taj zločin.

Joseph von Görres (1776-1848), pisac romantizma, rekao je sasvim slikovito:
"Ko hoće da  pređe granicu običnog života, taj izbegava krvavu hranu i ne bira smrt za svog kuvara."

Grčkome lekaru Empedoklu koji je živeo u 3. veku pre Hrista, pripisuju sledeće reči:
"Najveće je kaljanje oduzimati život i pohlepno jesti plemenite udove."
Carl Anders Skriver (1903-1983), filozof i autor, govori o etici prehrane. Ona "cilja na čistoću ruku od krvavog zločina, čistoću ispod kože i čistoću srca. Ali o čistoći srca ne može biti govora, kod nečistog svejeda koji nije zabrinut, i ne grize ga savest, zbog okrutnih zlodela nad životinjskim svetom, što se svakodnevno događaju u hrišćanskom svetu samo zbog ljudske ishrane."

Koliko je bitan odnos prema životinjskom svetu za oblikovanje karaktera, za pronicljivost i kritičku moć rasuđivanja, proizlazi iz sljedećih reči Theodora Heussa:
"Što ranije naša mladež sama od sebe nauči da svaku grubost prema životinjama prepozna kao pokvarenu, što ona više pazi da od igre i ophođenja sa životinjama ne nastane mučenje, to će jasnija kasnije postati njena sposobnost razlikovanja šta je pravda i nepravda u svetu velikih."

 

 

U ovom Gabrijelinom pismu bilo je već mnogo govora o Padu, naročito o misli Pada. U njemu se pojavljuje pitanje: Kako je moglo doći do pokretanja Pada?

Misao Pada, koja je nažalost po svojim posledicama bila i još jeste gigantska, u pogledu mnogostranosti i višeslojnosti može se objasniti samo uopšteno i sa malo reči. Pad protiv Boga krenuo je iz centra Božjeg kraljevstva, iz Svetišta. Iz toga je nastalo odvajanje jednog dela stvaranja od Boga, od božanskog jedinstva i Njegovog Reda. To otcepljenje neće trajati večno – Hrist je Svojim Otkupiteljskim delom okončao taj kobni razvoj. Tako je počeo preokret, povratak svega što je palo. Preokret vremena u kome se nalaze Zemlja i čovečanstvo, sve više i više omogućuje, da postane jasno kuda to vodi: U doba svetla, u doba duha - u doba Hrista.
U našem vremenu svetlo Nebesa već je došlo na Zemlju u reči istine, u proročkoj reči. Tako Bog, večni Duh, svakom čoveku pruža ruku. Ko je istinski uhvati, otkriva Božje kraljevstvo u samom sebi. Zemlja se počela čistiti od svega što je protivno Bogu. Posle tih procesa, Kraljevstvo mira Isusa Hrista, proširiće se po čitavoj Zemlji. Hrist, Knez mira biće vladar.

Pad se ne može shvatiti razumom, čak ni intelektom.
Najzad, srcem se samo oseća događanje i kakve su imali i imaju posledice, ti uzroci. Mislilac, koji analizira razumom i srcem, brzo će shvatiti kakvo odlučujuće značenje ima apsolutna slobodna volja, koju je Bog dao zrelim bićima Nebesa, duhovnim bićima, kojom sada raspolaže i zasenjeno biće, čovek. Ta datost je osnova, da se donekle mogu razumeti razmere Pada.
Pad je započelo jedno božansko biće koje je htelo da bude kao Bog: sveprožimajuće, stvaralačko svetlo. Želja, zahtev, da se bude kao Bog, nastavlja se do današnjeg vremena: "hoću, kako ja hoću – ne kako Bog hoće!"

Besmislena crta volje, hteti biti kao Bog, "misao" kako kažemo, koja se uperila protiv Boga, Stvoritelja svih čistih božanskih bića i životnih oblika, izazvala je dakle proces gigantskog kosmičkog domašaja – Pad, koji je postao izvor patnje mnogih duša i ljudi.

Bog jeste i ostaje sveprožimajuće, večno svetlo, večni zakon ljubavi, jedinstva i slobode. Sebična misao, misao Pada – "hoću kako ja hoću!" - je senka. Poznato je da u senci malo ili čak ništa ne uspeva; potrebno nam je svetlo. Bez svetla, nema rasta, niti zrelosti. Tako je i sa nama ljudima. Ko ostane u senci, ko se suprodstavlja Božjoj volji, ko ne poštuje Njegove zapovesti, taj stvara svoj vlastiti izvor patnje, bolest, patnju, nevolju i bolešljivost. Ko se razvije, doživljava svetlo, toplinu, sreću rasta, napredovanja i sazrevanja u Duhu Božjem.

Još jednom: Bog je sveprožimajući zakon, apsolutno sveprožimajuće svetlo ljubavi i ljubavi bližnjeg, jedinstva, slobode i mudrosti. Božanska bića proizišla iz Božjega svemirskog zakona u njemu i žive, jesu bića svemirske ljubavi, svemirske ljubavi bližnjega, jedinstva, mudrosti i slobode. To su božanska bića, ali nisu sam Bog.

Bog, večni svemirski Jedan, Stvoritelj je božanskih bića, koja se nazivaju i duhovna bića. Bog je stvoritelj čistih planeta i svetova. On je Stvoritelj svih životinja, biljaka i minerala u čistom bitku. Bog je, dakle, Stvoritelj svih čistih oblika savršenog univerzuma.

Božansko biće koje je suprotnom misli htelo da bude kao Bog postalo je biće Pada i više nije moglo da boravi u apsolutnosti, u čistom obliku, u čistom stvaranju, sa svojom misli Pada, i sa svojom voljom Pada. Preko negativnog, što je to biće izgradilo protiv Božjeg dela, Njegovog stvaranja, ono je klizilo sve dalje od večnosti i padalo. Tokom svog Pada - crkvena istorija stvaranja izveštava o "isterivanju iz raja" - biće Pada koje možemo nazvati Sotona, svojom predstavom htelo je da bude kao Bog, i zarazilo je nekoliko drugih božanskih bića, koja su se zatim, kao i Sotona, pobunila protiv Boga i Njegovog stvaranja. Tada je nju i njene istomišljenike iz večnosti, iz "raja", otpratio nosilac božanske Volje, koga mi ljudi zovemo Mihajlo.

Večni, čiji je zakon ljubav, ljubav za bližnjeg, jedinstvo i sloboda, dao je bićima Pada, Svojoj deci, delove duhovnih sunaca i planeta, da ponesu sa sobom na put. Ti su delovi planeta nosili, kao sve duhovne planete, minerale, biljke i životinje, jer oni pripadaju jedinstvu, životu. Delovi planeta našli su svoje mesto izvan čistog bića-života, Božjeg kraljevstva, tamo gde moćni Duh, Svoju misao, još nije doveo do savršenstva. Oni su postali mesta stanovanja bića Pada.

Težnja bića Pada koja je svesno i postojano bila usmerena protiv Božjeg zakona, ljubavi i jedinstva, u tim mestima misao Pada se dalje dograđivala i izgrađivala. Odvraćanje od Božjeg kraljevstva, spirala volje, hteti biti kao Bog, dovela je do ubrzanog zgušnjavanja sunaca i planeta. U pojedinim fazama zgušnjavanja uvek su prethodile neverovatne eksplozije. Nauka priča o "velikom prasku", što naposletku nije ništa drugo, nego ponovnostvoreni Pad. Tokom tog procesa, bića Pada su se isto tako sve više zgušnjavala i zasenjivala, tamnila, kako preko karaktera-prirode, tako i oblika.

U neizmernim džinovskim procesima promena – čovek govori o "razdobljima" - iskristalisala se materija, a isto tako i nastanjena planeta Zemlja na kojoj se, odgovarajuće sabijaju iskristalizirani ljudi; oni nisu ništa drugo nego manifestovani omotači, u kojima deluje više ili manje opterećeno biće Pada, koje se zbog osenčenja i perifernog zgušnjavanja naziva-"duša". Utelovljena duša je takoreći "okružena telom", kao celina- "čovek".

Budući da je Bog jedinstvo, i u otcepljenju, u materiji, postoji jedinstvo čoveka, duše, minerala, prirode i životinja.
Bića pada su nastojala, a delom još i danas nastoje, da rastvore božansko stvaranje. Ratovi, koji nisu ništa drugo nego bratoubilaštvo; ratovi protiv životinja, mučenje, usmrćivanje i ubijanje životinja, postupanje protiv prirode, protiv celokupne Majke Zemlje, planeta jesu izrod Pada. Misao Pada, da se rastvore svi oblici i njihova duhovna supstanca kao tekuća energija, vrati u tok etera koji je kao celina Bog i zakon koji struji.

Isus, Hrist, na Golgoti je Svojim "Svršeno je" uklonio svaku mogućnost rastvaranja. Delotvornom snagom- "Svršeno je" Isus, Hrist, postao je Otkupitelj svih ljudi i duša i osloboditelj životinjskog sveta od ropstva, mučenja i ubijanja. Ni jedan oblik života ne može se rastvoriti, zahvaljujući snazi Otkupljenja. Ona je uzrok da se sve naniže transformisane energije u negativno, opet vode, dakle pretvaraju, u čistu, visokofrekventnu, božansku energiju. Isus, Hrist, prema tome je Put u Očevu kuću.

Na temelju zakona setve i žetve, koji sadrži slobodnu volju, ali i odgovornost za nečasna dela, čovek može doduše da postupi protiv ljudi, životinja, biljaka, nastanjene planete Zemlje. Božansko, duh u svemu, ne može se međutim rastvoriti; on je zaštićen Otkupiteljskom snagom. Prema nepromenjivom zakonu jedinstva sve će se opet vratiti jedinstvu. To se ne događa u borbi protiv Boga, niti preko ratova i razaranja, već preko saznanja da je Bog ljubav, ljubav bližnjeg, mudrost, jedinstvo i sloboda.

Svaki čovek u sebi, u svojoj duši nosi apsolutnost, večni zakon. Večni zakon je jedinstvo. Zato se kaže: "Nema slobode bez ljubavi", "i nema ljubavi bez slobode. " Zbog toga večni zakon sadrži slobodu, a to znači da je svako duhovno biće apsolutno slobodno i prema tome i svaki čovek. Svaki se čovek može slobodno odlučiti: za Božji zakon koji je u svakom čoveku i u svakoj duši božansko nasleđe, božansko biće – ili protiv Boga, tako da čovek primenjuje previše ljudski, nagomilani, takoreći stvoreni brutalni zakon, zakon uzroka i posledice. To je zakon Pada; on počiva na odvajanju od jedinstva i ima za cilj da pojedinca – preko iskustva posledica i samospoznanja koje iz toga proizlazi – uz pomoć snage Otkupitelja, Hrista, 
korak po korak odvede nazad u jedinstvo.

Ponavljam: Sloboda prenosi čoveku odgovornost za njegovo delovanje, isto tako kao i za njegov propust dobrom.

 

 

U mislima Pada, razdvajanja, mnogi ljudi žive. Ljudi su protiv ljudi. Ljudi su protiv životinja. Ljudi su protiv prirode i nastanjene planete Zemlje. To je suprotnost od jedinstva, to je razdvajanje. Iz toga se razvijaju pohlepa, polaganje prava na posed, brutalnost i vlastoljublje. Čovek hoće da bude Bog, vladar nad stvaranjem koje doživljava iz perspektive razdvajanja, iz svoje površnosti.

Većina ljudi zaokupljena je samo sobom, ograničena na horizont svoga malog sveta. Kad jedan takozvani ego-naduvenko dođe na kormilo sveta, tada podjarmi sve i svakoga što služi njegovoj potrebi, njegovoj volji Pada. Iz toga su se u svim razdobljima, kao i danas, vode se veliki ratovi protiv drugih zemalja, dakle protiv ljudi. U malom su nastajali i nastaju ratovi u porodici i na radnom mestu, uopšteno rečeno, u privredi i društvu. Sve što je protiv drugih, dolazi uvek iz Pada.

Ljudi nisu božanski zakon samo iskrivili, već su ga preokrenuli, dakle okrenuli ga u drugom smeru. Bog kaže: "Za, ili protiv Mene." Čovek u misli Pada primenjuje božanski zakon za sebe i pokazuje svoju nadmoć: "Ko nije sa mnom, taj je protiv mene." Iz sveobuhvatnog JA JESAM nastalo je "ja jesam", što znači: "ja sam sebi sam-bližnji." Iz tog odvraćanja od sveobuhvatnog JA JESAM na nisko "ja-sam-sebi-sam-bližnji" razvila se sebičnost.

Ko je isključivo zaokupljen sobom, postaje sebičan i napadač kad ne postigne svoj postavljeni lični cilj – "ja hoću za sebe". Posledice toga su razorne. Kad napetost, napad, postigne vrhunac tada takvi ljudi uvek posegnu za sredstvima koja im trenutno stoje na raspolaganju, kako bi smanjili svoju nepopustljivost ili je pustili da se slobodno odvija. Jedan uzima alkohol, drugi drogu; neki se svađaju sa ljudima pored sebe, makar i pred sudovima ovoga sveta. Drugi daju sebi olakšanje u seksualnom uživanju, neki opet postaju seksualni prestupnici sve do napada na decu. Ko sedi i drži polugu moći, započinje ratove, taj ne uzmiče ni pred bratoubistvom. Drugi opet postaju lovci, da bi svoju agresivnost, svoj ego-nagon iskalili na nedužnim stvorenjima, životinjama. Mnogima od njih njihova sigurnost je oružje a sport ubijanje, tako što na životinje pucaju iz zasede. U svakom slučaju, bilo kako da se opisuje egoistično pražnjenje – ono je uvek protiv bližnjeg i protiv života.

Kao što je već spomenuto, agresije su se snažno, vrlo snažno, razgranale; ali koren je uvek misao Pada, uvek protiv Boga, protiv Njegovog jedinstva, protiv ljudi, protiv prirode i životinja, pri čemu čovek stalno pada traži slabija stvorenja, da bi se na njima iskalio. Egoistična pražnjenja događaju se ne retko na okrutan način.

Egoist, njegova "misao Pada" ili "volja Pada", veliki je pronalazač, kada se radi o tome da svoj položaj pomeri u "pravo svetlo". Ako zauzima odgovarajući uticajan položaj, tada će navaljivati, da odgovorne ljude u državi, što sastavljaju i donose svetovne zakone, odgovaraju njegovim modelima mišljenja i želja.

Dosta je svetovnih zakona zasnovano na više ili manje osnovnoj ljudskoj misli: "Razdvoj, veži i vladaj". Ko se zauzima da dođe na vlast, duvaće u rog "Razdvoj, veži i vladaj". U najširem smislu rečeno, tada rog, postaje lovački rog, protiv svih onih koji neće "pravosuđe", već pravednost. U "lovački rog" se ne duva samo kada se radi o ratovima, bratoubilaštvu, već i kada bi se podmuklo ubijala nedužna stvorenja, naša sabraća, životinje.

Čovekova volja Pada navodi mnoge razloge koje on, vešto zapakovane i ograničene mnogim klauzulama i napunjene mnogim dokazima, prodaje drugima, da bi sproveo ono što traži njegova podmukla strast. Na taj način se u društvu obeleženim zakonom Pada, mnogim agresorima nudi mogućnost da se iskale, najviše u ratovima, a i pokoljima naroda, ili u malom, u pokoljima životinja u šumama, na poljima, u klanicama odakle se iz životinjskih zatvora isporučuju kandidati smrti, životinje, i još štošta.
Svako ratno područje ima svoja bojna polja, kako u velikom, tako i u malom. Iz ponuđenih zakona Pada može svako, naročito napeti deo u čoveku da ostvari svoju "potrebu", tako da mu zakon Pada često dosuđuje pravo. To je pre svega onda ako se po njegovom mišljenju radi o "manje vrednima" koji se ne oslanjaju na crkvene institucije i ne osećaju se pripadnicima religije, koja je izjednačena sa hrišćanskim religijama, kao npr. Vudu-religija. Ko dakle ne sudeluje u čaroliji, biva "začaran"; to znači da je u ovom svetu on postao potcenjen i zapostavljen od zakona Pada. To važi za ljude, životinje, prirodu, za celu Majku Zemlju.

Dosta uverljiva tumačenja i objašnjenja. Ni sam čovek koji poseže za opštim, godinama, ili čak decenijima dugim, navodnim spoznajama i iskustvima, naročito kada znam da su se, s jedne strane, te datosti i epohalne pojave razvile iz vlastite dobrobiti, a sa druge strane se, temelje na zakonu odvajanja.

Ako sada uronim u duhovnu realnost vezanu za životinjski svet, s bespravnima, koje kako država, tako i crkva, smatraju kao stvari, lovci npr. neće prihvatiti moje dokaze, zato što mnogi lovci, kao što je rečeno, svoje agresije uklanjaju loveći i ubijajući životinje. Osiono ubijati životinje, za mene znači, ubijanje iz zabave. Budući da je u zakonu Pada dozvoljeno podmuklo ubijati bespomoćna stvorenja, sve su sumnje uklonjene. Instrumenti ubijanja s kojima se životinja pogađa tako su usavršeni i tehnički savršeni, da životinja nema šansu da se odbrani od opasnosti npr. protivnapadom, ili da pobegne i sakrije se na sigurno mesto. Tako se životinja može ubiti bez velikih rizika po lovce.

Lovac u šumi izigrava Gospoda Boga. On može, doduše, samo "upucati" životinje, ali im nikada ne može uzeti život, jer je dat od Boga, to je duhovna realnost i ona je večna. S druge strane, lovac isto tako ne može, ni jednoj životinji dati život. Sven Hedin, slavni švedski istraživač Azije je to spoznao, shvatio i otkrio. On je rekao: "Nikada nisam mogao da se odlučim da ugasim životno svetlo, za koje mi nedostaje moć, da ga ponovo upalim."
Čovek stvarno može da ubija životinje, ali ne može npr. učiniti da pada kiša, tako da životinje i priroda imaju vodu. Ne može učiniti, ni da sunce sija kako bi priroda rasla i napredovala. On ne može da određuje mnogostrukost vrsta – najviše što može je da je iskoreni. On ne može da učini da raste hrana za ljude i životinje, može je samo uništavati. On ne može da utiče na krznenu odeću životinja za zimu i leto; može im samo oderati kožu.

Gde se ljudi umešaju u prirodu, tamo nastaje razaranje, haos i propast.Vidimo, čujemo i doživljavamo okrutno delovanje zveri čoveka, koji ne drži samo životinje u tovilištima, u "životinjskim zatvorima", već ih i izvan ciklusa parenja, stalno i uvek, ponovo veštačkim načinom podstiče da se oplode, kako bi na raspolaganju imao, maksimalno mlade životinje, za proizvodnju mesa i mleka. I ta okrutnost, kao i štošta drugo, prevazilazi svaku razboritost. Čovek je postao neprijatelj svoje prirode, jer životna snaga, život životinja, kao bit i snaga jeste i deo njegove vlastite duhovne životne materije.

Čovek je neprijatelj svega, što pripada božanskom jedinstvu. Ništa nije sigurno od sluge (vojnika) zla, niti životinje u šumi i polju. Recimo još jednom: on im nije uzeo samo domovinu, zemlju, polja i šume – na komadiću zemlje, kao prirodi zatvor, koji je ostavio životinjama šume i polja, pobesneo čovek razara i ubija sve što mu dođe ispred sekire ili puške.
Uživanje u ubijanu i klanju životinja, maskira navodnom potrebom da se tako kontroliše prenaseljenost. I za seču drveća, svejedno jesu li u soku ili ne, čovek ima obrazloženje, primereno svetu. I sve što brutalnost u čoveku uradi na poljima i u šumama, biva blagosloveno od zakona prava "Razdvoj, veži i vladaj".

To što lovci navode kao obrazloženje i opravdanje za svoj krvavi ubitačan zanat, često je potsvestan potencijal razaranje, ukrašen pravom i zakonom, da se zadovolji za krako vreme, lovom i hicem s punim pogodkom na bespomoćnu životinju. Nakalemljeni zemaljski zakon ne poziva lovca da položi račun, niti uzgajivača tovljenih životinja; zemaljski sud po pravu i zakonu, ubijanje životinja ocenjuje kao potrebno i dopušteno.
Kvote odstrela za određene vrste divljih životinja utvrđuje vlast. Čoveka dakle prisiljavaju da ubija. Međutim, Bog je rekao: "Ne treba da ubijaš".
Ko se protivi da ispuni državne planove odstrela, dakle onaj ko neće da se ogreši o Božje zapovesti, uzima se na nišan od države. Dakle, opet čista misao Pada!

Ali, ne treba se zavaravati! To lopovsko, nesavesno ponašanje vrednuje zakon jedinstva, pravednosti; to je za nas ljude, zakon setve i žetve. On ne udara – on dolazi neprimetno kao lopov noću, i svakom čoveku i svakoj duši predaje ono, što je čovek prouzrokovao.

Čuli smo da je Pitagora govorio o zakonu uzroka i posledice što ga, danas, čovečanstvo više nego ikada, mora iskusiti. On je između ostalog rekao: "Što god čovek učini životinjama, vratiće mu se istom merom."
To se ne događa po zemaljskom pravu i zakonu, već svako je sam sebi sudija. Svako sam sebi sudi prema svojim delima, ukoliko su ona bila protiv Božjih stvorenja i stvaranja – i ako u međuvremenu nisu okajana, a ujedno i otplaćena.

Danas, čoveka još štiti zemaljski zakon, onoliko, koliko se on drži tog propisa s njegovim jadnim "redom". Možda će već sutra, kada duša napušta čoveka na samrtničkoj postelji umiruće telo, a  i zemaljski opstanak, drugačije izgledati na drugoj strani zida od magle, što razdvaja ovostrano od onostranog.

Ubijena životinja ne donosi danas lovcu samo lovačku sreću, počasti od istomišljenika, niti samo materijalni dobitak, već i blagoslov crkve koja se kiti svim onim što više ne diše.

Svejedno kako se "junaci" Pada nazivaju, je li njihov potencijal napada uperen protiv ljudi, životinja ili prirode, svi su oni protiv Božjeg jedinstva, dakle, protiv večnog zakona ljubavi i ljubavi bližnjeg, "Poveži i budi".

 

 

Svaka životinja za sebe je čudesan stvor iz Božje ruke – data od Boga, da bismo mi ljudi, opet našli jedinstvo jer, ono je - zakon života.
Ponašanje životinja odgovara onome, što lovci prikazuju kao svoje stručno znanje, ili čak njihovim lovačkim pričama, samo dotle, dok se životinje love, gone, gaje, ubijaju, kolju na brutalan način, kao životinje za klanje, i dok se Vama, dragi potrošaču, daju lepo zapakovane ponude za "žderanje".
Čovek mora naučiti da razume životinje. Tek onda, će upoznati sama sebe, kao Božje stvorenje. Svaka životinjska vrsta je stanje razvoja, koju želim da nazovem stanje svesti. Svako stanje razvoja, kao i svesti, ima odgovarajući govor prirode.

Postoji veoma mnogo različitih stepena svesti životinja. Npr. životinje u vazduhu imaju sasvim drugačije stanje svesti, od životinja u vodi. Životinje u vodi imaju opet sasvim drugačije stanje svesti, od životinja u šumama, na poljima i u njima, od životinja u pustinji ili u džungli. A ipak, međusobno se razumeju, zato, jer su njihovi glasovi i tonovi slikovni refleksi što se pokazuje u svesti drugih životinja. One vide i mirišu slike u sebi. Prenos slika, sadržaja svesti, jeste duhovan proces i prema tome nezavisan od prostornih udaljenosti.

Govor životinja čovek može razumeti samo srcem – ne fizičkim srcem, nego srcem duše, prauzrokom sveg života, snagom Stvoritelja koju nazivamo i jezgrom bića. Govor srca, duše jeste govor jedinstva.

Životinje nisu bića Pada, kao ljudi. One se odazivaju odgovarajuće svom stanju svesti, osim ako se čovek ne umeša u njihov život, a to se često događa. Zbog toga životinje nemaju tako skladan odnos prema čoveku. Npr. šumske životinje beže kada vide čoveka. Strah od čoveka delimično ih čini napadačkim. Životinje u čoveku vide neprijatelja, lovca, koji im ne donosi ništa, osim smrti.

Dragi prijatelji, u ovom pismu želim da vas obavestim o nekim doživljajima koji me pokreću da mi srce sve jače kuca, jer stvorenja što žive, čudesna su bića. Životinje za sebe, i slična bića, po vrsti, imaju naročit moral i etiku. Svaki čovek mogao bi da uči od životinja, kada bi hteo!

Već nekoliko puta nedeljno, blizu tri godine, idem u šumu – ne samo da bih šetala, već da bih doživela i proučila životinje koje imaju svoj posebni jezik. Za to vreme, doživela sam i uočila kod životinja unutarnju snagu i ljupkost, koja često nedostaje ljudima. Životinje imaju plemenitu i osećajnu prirodu koja uvek odgovara njihovom stanju svesti. Čovek mora da nauči da ih razume i upozna. Ne sme ih prisiljavati; mora se prvo stvoriti poverenje: moraju se pustiti da budu slobodne.

Domovina šumskih životinja jesu šume i polja. To se mora poštovati kao prvo, kao drugo njihova sloboda,  one se ne osećaju samo, kao da su slobodna bića – one to i jesu u svome celokupnom ponašanju. Čovek treba da bude prijatelj životinja, veliki brat i velika sestra. On, čovek, međutim postao je neprijatelj životinja. Životinje su izgubile poverenje u čoveka. One se preplaše kada vide dvonošca i daju se u begstvo.

Prijateljstvo između čoveka i životinje mora se postizati sa mnogo strpljenja, ljubavi i razumevanja, štaviše, srcem. Kako kaže "Mali princ"? "Samo srcem se dobro vidi." U šumi, sa životinjama, između ostalog naučila sam: "Samo srcem se dobro čuje i oseća. "

Kada sam u šumi, kao da sam srela stare prijatelje koje poznajem od samog početka Stvaranja. Šuma sa njenim drvećem i grmljem, sa celokupnim životinjskim svetom postali su mi domovina.

 

Poimanje jedinstva života u prirodi – iskustvo: ja, u "mi".
"Jezik" prirode: procesi prenosa slika

 

Tamo gde su moji prijatelji, životinje, koje duboko u svom srcu nemaju zlobu, gde mi priroda govori, gde odjekuju melodije elemenata, tamo je moj dom.

Beskrajni Duh na čudesan način pokazivao mi je i pokazuje da je On, Duh svemira, Stvoritelj celokupnog života i snaga, koja deluje u velikom i beskrajno raznolikom jedinstvu života. I elementarne snage sadrže životnu energiju svemirskog Jednog. Zrak peva svoju pesmu u kretanju lišća, grana i ogranaka drveća; on peva svoju pesmu u kretanju grmlja i trava. Sunce podstiče da svetli lišće i cveće i govori o dahu svetla zračeći pesmu Sunca.
Vodena kap ima svoju posebnu melodiju. Ona počinje sa "kap, kap" - a zatim odjekne kristalno jasni sjaj njene pesme, a priroda kao celina, zahvalno je prihvata. Zemlja otvara svoje pore i sasvim polagano u nju se spušta kristalni sjaj. Pesma vode tada odjekuje u čast Stvoritelja preko Zemlje i prirode. Cveta. Raste. Sazreva...

Elementi i priroda poklanjaju se preko ploda koji peva pesmu svih pesama prirode, darujući se čoveku i životinji. Pesme elemenata, drveća, grmlja i trava kao jedinstvo, stvaraju moćnu simfoniju jedinstva, a ona se objavljuje u plodovima. Čuju je dobro samo srcem.

Kao biće u Bogu, volim svoju večnu domovinu. Kao čovek u duhu jedinstva, volim svoju zemaljsku domovinu u kojoj se osećam kod kuće. To su šume i polja, Majka Zemlja koja je nosilac svih životnih oblika. Nesebična ljubav, jeste sloboda. Istinska ljubav povezuje; istinska ljubav oslobađa i svakom životnom obliku, isto tako, ostavlja slobodu. Svaka životinja, svaki cvet i svaki grm ima pravo da se slobodno razvija, onako kako je to Bog uredio u Svom stvaranju.

Preko svojih ličnih iskustava sa životinjskim svetom, u šumama i poljima, morala sam nažalost da utvrdim, da je još dug put dok čovek i životinja, opet ne postanu prijatelji. Zapravo, trebalo bi da nas žalosti što se životinje prestraše, čim nas primete i u strahu pobegnu. Ko želi da se približi životinjama u šumi i polju, mora im se potpuno posvetiti. Mora naučiti da razume njihove strahove, njihove patnje i bolove, ali i njihovu radost i nagon za slobodom. Svaki osećaj životinje – bilo da se ona boji, pati, ili ima bolove, bilo da pokazuje radost ili je slobodna – pokazuje se u naglašenom iskazu. Čovek se za njih mora otvoriti, potpuno se okrenuti njima, uživeti se u njih, mora učiti, učiti i još jednom učiti, da bi razumio njihove načine ponašanja koji se otslikavaju u njihovom ponašanju.

Prvi koraci u šumi mojim prijateljima, bili su obeleženi mojom ličnom željom da sačuvam unutarnju i spoljnu disciplinu, da ne postavljam nikakve zahteve i da nemam nikakvih očekivanja. Potrudila sam se da se ponašam onako kako sam odredila: da krenem u šumu, kao prijatelj prirode i životinja. Prvo sam srela svoju braću drveće, svoju prirodnu braću i sestre, isto tako grmove, trave i cveća.

Počela sam sve da posmatram sa pažnjom da bih učila, jer mi je bilo stalo da kao prvo razumem jezik, elementarnu pesmu jedinstva koja struji iz prirode. Videla sam i osluškivala sam srcem.

Prilikom mnogih manjih i većih šetnji, učila sam, da ništa ne želim ili neću, jedino da otvorenim srcem idem kroz šumu i polja. Jednom se dogodilo sledeće: grana jednog grma odednom mi je presekla put. Kao što je uobičajeno, htela sam da je gurnem u stranu da bih mogla dalje ići. Ona, grana, međutim, htela je drugačije. U trenutku kada sam htela da oslobodim put, ona me je uhvatila za kosu i čvrsto držala. U tom trenutku, bilo mi je jasno, da sam nešto htela: htela sam ići dalje! – Priroda je, međutim, htela drugačije. Tada sam rekla sebi: "Stoj! Stani – ne postavljaj uslove i ne očekuj ništa!"

Zastala sam. Odjednom, u svom srcu sam osetila kako teče struja topline. Dopustila sam da struji, ne pitajući zašto i šta bi to otprilike bilo. Dah mi je bio miran, oči su mi bile prikovane za jedan list obasjan suncem i pokrenut od daška vazduha. Bilo mi je, kao da je odjednom čitav orkestar zasvirao pesmu jedinstva. To je beskonačnost, ona me je za kratko ispunila i pomogla mi da znam, saznam i iskusim da sve što živi, jeste moćni, večni Duh, velika objava jedinstva.

Mnogo godina slušam Božju reč, ono što Premudri, Bog, preko svog instrumenta, proroka, poklanja ljudima koji žele da čuju. Njegov glas je sada bila priroda. U jednom jedinom trenutku shvatila sam i razumela, šta mi je moćni Duh prirode hteo da kaže. Njegova struja mi je pokrenula srce i ja sam razumela jezik prirode.

Učila sam, i dalje još učim. Srcem vidim i gledam svoju braću drveće, doživljavam ih i shvatam u svom biću unutra. Srcem osećam šta mi oni, i druga prirodna braća i sestre, grmovi, trave i cveće, žele da kažu; i ja slušam pesmu prirode kada elementi kao instrumente koriste lišće, grane, trave i cveće, koji zatim kao jedinstvo, puste da odjekuje pesma jedinstva u čast i hvalu moćnome Duhu Stvoritelju.

U tome povišenom, radosnom raspoloženju, išla sam dalje kroz šumu,  preko polja i livada. Duboko u sebi stalno sam osećala: okružena sam snagom koja me prožima kao i sve drugo i usrećuje me. Stalno sam zastajala da bih se uživela u doživljeno. To je uvek ponovo zatitralo u meni, onda kad sam uronila u prirodu, ne očekujući ne zahtevajući bilo šta, npr. želju da slušam dalje.

Kod narednih šetnji postepeno sam učila sebe da se osećam kao deo prirode, da budem jedno sa svojom braćom drvećem, s braćom i sestrama prirode, grmovima, travama i cvećem. Više nisam bila ja – bila sam "Mi", u biti-jedno sa životom.

Kada su talasi opažanja srcem, udarili jače, iznenada sam se spotakla o jedan kamen. Na osnovi mojih iskustava u prirodi bilo mi je odmah jasno da treba da zastanem, kako bih primila poruku što je današnji dan pripremio za mene. Ponovo sam sebi naredila da ne postavljam nikakve zahteve, nikakva očekivanja svesti minerala, npr. kamenu o koji sam se spotakla. Potvrđivala sam da je sve deo mene. Svaki kamen sadrži veličinu Stvoritelja i pripada Majci Zemlji, onako kao što je zemlja i svaki stanovnik šume, polja, svaka travka, a i ja, čovek, deo velike celine.

Ponovo sam u sebi osetila pokret života, koji je teško i nedovoljno shvatiti rečima, zato što se unutarnji procesi ogledaju u slici i znanju. U jednom trenutku videla sam u sebi jedinstvo između prirode i minerala. Čvrsti oblici, materija prirode, velike i male životinje, biljke i minerali, bili su jasno vidljivi. Iz njih je  izlazio fluid koji se slivao, koji se povezivao kao jedinstvo, a isto tako kao jedinstvo, počeo je svetleti. Svetlo se nije zaustavilo preda mnom, čovekom. Ono je primilo i proželo i mene, tako da sam bila stopljena s fluidom prirode i minerala.

U toj svesti jedinstva, duboko u srcu svoje duše, čula sam dijalog životnih oblika koji se izražavao u slikama. U njihovom slikovnom jeziku, videla sam i ujedno znala, kako zemlja prirodnim oblicima, biljkama i mineralima predaje signale, podatke o tome što se odigrava u zemlji, otprilike kao da biljni svet mora štedeti element vodu. Jezik elemenata, uključujući Majku Zemlju, jeste proces prenosa slika biljkama i životinjama, koje npr. uz pomoć svesti opažaju, da se trenutno ne može uzimati previše vode iz Zemljinog vodospremnika. Tako, prema prilikama, impulsi Majke Zemlje idu kao signali travama, da jutarnju rosu drže što je moguće duže, kako bi i sićušne, male životinje imale za piće. Osim toga, Majka Zemlja pokušava slabe biljke da snabde odgovarajućim hranjivim delovima, uključujući vodu – ukoliko joj je moguće, jer znamo: tamo gde se umešao čovek, Majka Zemlja jedva više može da pomogne.

Čudesan je to doživljaj, kako Majka Zemlja snabdeva životinje, biljke i minerale! U meni su se i dalje neprekidno pokazivale slike i meni, čoveku, dale su na znanje kako se Majka Zemlja bori da se poveže sa svojim štićenicima, biljnom decom, a i životinjama. Iz Majke Zemlje struje nezamislivi impulsi koji, kako sam kasnije smela da saznam, sadrže mirisne signale za životinje, iz kojih one raspoznaju gde se npr. nalaze izvori vode, ili bare. Duh svemira, preko Majke Zemlje, snabdeva sve oblike života, da imaju hranu i vodu. Nažalost, moram uvek ponovo da postavljam ograničenje da je to moguće, samo ako se čovek ne umeša i poremeti moćni most, između Duha svemira i svih oblika života na, i u Zemlji.

Kada sam ja, čovek, počela misliti, npr. "Pa šta sam ovde doživela?", odjednom se više nisam nalazila u svemirskoj struji prirode. Opet sam se osećala kao čovek, koji vidi i čuje oko sebe.

Uvek, kada mi ljudi, nešto ispitujemo ili čak hoćemo da istražimo razmišljajući, izdvajamo se iz jedinstva i određujemo sami sebe. Slušati srcem znači, srcem duše tiho opažati ono što glava, razum, ne može da shvati.

 

 

Apropo razuma: mnogi ljudi su toliko ponosni na svoju pamet. Ograničeni, umišljeni ponosni što čovek ima razum, životinje, naprotiv, samo "instinkt", oholi intelektualac postavlja se iznad svega što razumom ne može da shvati. Da puki razum nije graditelj mostova, već ima samo jednu potporu koja pored ostalog, i još stoji u glibu samokađenja, ne može se zacelo dovesti u pitanje, ako se posmatra današnje stanje u svetu, i nauka, koja isto tako više ne zna kuda bi krenula. Nauka danas zastupa jednu tezu i slavi je kao istinu – a već sutra mora preinačiti svoju "oštroumnost" i postavljati nove zamke, koje se prekosutra, opet pokazuju kao bezvredne.

Pametan čovek, dodeljuje sebi sposobnosti preko razuma koji često vodi do tako slabo stručnih saznanja da ih mora delimično kamuflirati rečima kao "ja smatram", "ja mislim", "ja verujem" ili "ja se nadam", dakle oprezno ih uopštiti. On se oko sebe razbacuje pojmovima, izvlači zaključke iz tuđih izjava, sudi o drugima i usprkos tome, iz svoje egoistične tamnice prisile verovanja i predstava umišlja i demonstrira svim svojim prenemaganjem: "Imam budan i oštar razum". U toj "tamničkoj svesti" on se oseća, kao potpun, kao da stoji iznad celokupnog života, zato što veruje da je razum, alfa i omega u njegovom opstanku. U stvarnosti razborito mišljenje nije ništa drugo, nego pista, na kojoj se intelektualci predstavljaju. Pritom, moraju stalno imati na umu da ne padnu dole u masu, koja sudeći po razumu, nije tako "briljantna" kao oni sami.

Retko ko veruje da razum, uzet posebno, poseduje samo uski horizont i neznatan kapacitet, razum se pridodaje čoveku kao vredno blago koje ga navodno izdiže iznad svih ostalih oblika života. A, ipak, razum bi mogao biti od koristi njemu samome, njegovom zadatku i velikoj celini, opštem dobru.
Čovekova glava je centar mozga. To što nama ljudima treba jeste glava, sa dobro funkcionisanim mozgom, čije ćelije uspostavljaju životne tokove, tako da čovek može opstati na Zemlji i određivati svoj dan. Stoga nam je potreban mozak da izučimo zanat, kako bismo u svakodnevnom životu mogli da merimo i uravnotežimo. On nam je potreban da bismo izgradili osnovne programe, za tok našeg zemaljskog opstanka. Osim toga, potreban nam je radoznao razum da skupljamo činjenice, koje zatim analiziramo u duhu istine, kako bismo našli pravedno rešenje za sebe same, i za svet.

Ako zatim, sve te pozitivne atribute razuma, stavimo na raspolaganje moćnom Duhu Stvoritelju, primećujemo da iz našeg razuma nastaje razumevanje, da iz razumevanja izrasta razumevanje stvarnog života, svega onog što je oko nas i što ne možemo da vidimo, niti čujemo. Razumevanje znači razumeti sve što nas okružuje – tako isto i svog bližnjeg.

Da bismo mogli da razumemo druge, potrebna je potpunost – predati se jednoj stvari do kraja, jednom poslu, jednom zadatku, da nas sasvim obuzme i da se trudimo da ga ispunimo svim svojim snagama, svojim srcem i svojim razumom. Predanost i ljudima kojima želimo da pomognemo u njihovim brigama i nevoljama, ili da ih podržavamo u zvanju, ili da možemo da im pomognemo npr. kao lekar pacijentu, pa i više od rečenog.

Razumevati znači uživljavati se u situacije, ili ljude. U najširem smislu razumevati, uživljavati se, znači isto tako postati svestan, da sve što živi nije samo oblik sam, nije forma, fizička kao takva, već da sve je u vezi sa životom koji je Bog, jer Bog je život u svemu i u svakome životnom obliku. Čovek je nosilac života, koji je Bog.

Božansko u čoveku nije razum. Razum počiva na naučenom znanju. Duh u čoveku je iskonski večan, sveprisutni zakon, koji je apsolutan, savršen i ne može se promeniti.

 

 

Ko se u dnevnim događajima trudi da analizira šta zapravo znači razumevanje, ubrzo će se pronaći u reči "zašto". Zašto je to tako, a ne drugačije? Zašto nije onako, kako je razum to zamislio? Zašto je današnje društvo, koje je postalo društvo razuma, postalo tako brutalno? Zašto, mi ljudi, tako teško, ili nikako ne razumemo druge kulturne krugove? Zašto jedan boluje, a drugi je zdrav? Zašto mi ljudi jedemo delove životinjskih tela, kad bismo ipak, trebali da budemo vrh stvaranja? Ako hoćemo da budemo kruna stvaranja, zašto ne možemo da stvorimo život? Zašto je čoveku uvek potrebna životna osnova, životna materija, da bi na njoj mogao da stvara? Zašto ne možemo sami od sebe da ostvarimo osnovu, životnu materiju? Postoji još bezbroj pitanja.

Za mnoge ljude još uvek ostaju otvorena pitanja koja glase: "Zašto ljudi, oduzimaju život ljudima? "          " Zašto ljudi, ubijaju životinje? "  "Zašto ljudi, uništavaju prirodu? "   "Zašto oni, ne mogu da stvore osnovu, životnu materiju? "

Razmetljivi čovek razuma, ne može da stvori ni travku, ni cvet, ni drvo, ni grm, ni životinju – uvek mu je potrebna životna materija, osnova života. Šta je životna materija? To je Jedino Bog.

Ako je Bog život – sme li čovek da ubija? Veruje li čovek da sme da ubija ljude, zato što je crkva dozvolila ubijanje? Veruje li čovek da sme da ubija životinje, jer je crkva dozvolila ubijanje? Ili čovek smatra, da mu je to dozvoljeno jer životinje nemaju razum, već samo "instinkt"? Crkve podržavaju ubijanje, zato jer sve što ne ulazi u tragove njihovih stopala, u tragove misli Pada, njima je opasno, ili bi moglo da bude opasno. Ali Bog je preko Mojsija rekao: "Ne ubij!" Protivnik je preko crkvenih glavara: Smeš ubijati, ne smeš samo nasilno ubijati.

Ko se bez samokađenja prihvati istraživanja takozvanog instinkta životinja, pre ili kasnije, doći će do saznanja da je "instinkt" u mnogom dalekosežniji od razuma.

Definicija instinkta u rečniku je sledeća: "Podsticaj prirode. Prirodni nagon. Nesvesno upravljana prirodna pobuda za određeni način ponašanja, kojoj nije potrebno uvežbavanje. Sposobnost, naročito životinja, da u određenim situacijama odgovore na određeni,  svesno upravljani način, da pokazuju određeno ponašanje (naročito održanja života i vrste): Životinjski instinkt nega legla, rasplođivanja i materinski instinkt. Životinja dopušta da je vodi njen instinkt."

Kada skupljamo i analiziramo činjenice o instinktu, shvatićemo da su načini ponašanja životinja uklopljeni u prirodne tokove. Duh svemira, život, vodi elemente i Majku Zemlju i sve što neopterećeno, dakle, bez ego-nagona živi na, i u Zemlji. Biljke, minerali i životinje su prožete Duhom svemira, Duhom prirode. Večni Duh, večni zakon, Bog, deluje i vlada u zemaljskoj prirodi.
Saznajmo razliku između "vodi" i "upravlja". Upravljanje provode ne-božanske snage i ono uvek cilja u slabost, rasulo, raspad, pokvarenost, propast – najzad u smrt. To odgovara misli Pada.

Ko upravlja čovekom? Ko uteče na njegov ego-nagon?
Ptice lete hiljade kilometara, one znaju svoj put leta, znaju vreme kada se legu. Na mestu gde su pre godinu dana boravile, grade pravovremeno svoja gnezda, ili se useljavaju u svoj stan od prethodne godine. U celom životinjskom svetu, može se posmatrati, isto i slično.

Mnoge životinjske vrste imaju dva do tri puta godišnje vreme trudnoće i rađanja. Sada se javlja upitna reč "zašto": Zašto čovek ne zna svoje granice? Zašto je za njega dan i noć vreme seksa? Zašto je on ego i seksualni razmetljivac? Dolazi li celo ponašanje iz njegovog razuma, zato jer je upravo čovek razuma? Nepristrasno analizirano to znači: razum je manje vredan od instinkta. Prirodu vodi Duh svemira, a čovekom upravlja njegov nagon razuma koji je opsednut sebičnošću, sebeljubljem, ohološću i seksualnim nagonom. Razumu nedostaje ljubav prema Bogu – priroda živi u Božjoj ljubavi i prema tome u jedinstvu.

Precizno rečeno može se utvrditi: kada bi ljudi imali instinkt umesto razuma, bili bi pametniji. O tome nekoliko objašnjenja Arthura Schopenhauera (1788-1869), nemačkog filozofa:
"Ko je okrutan prema životinjama, ne može biti dobar čovek."
"Hrišćanski moral svoje propise je ograničio isključivo na ljude, a celokupni životinjski svet ostavio bez prava. Neka se samo pogleda kako naš hrišćanski narod postupa protiv životinja, potpuno bez svrhe i smejući se, ubija ih, ili sakati ili muči, svoje konje u starosti napreže do iznemoglosti, da bi izvukao i zadnju marku iz njihovih jadnih kostiju, dok ne podlegnu pod njegovim udarcima. Moglo bi se uistinu reći: "Ljudi su đavoli Zemlje a životinje njihove izmučene duše."

"Svet nije krpež, a životinje nisu proizvod za našu upotrebu. Životinjama nismo dužni samilosti, nego pravednosti."

Leonardo da Vinci (1452-1519) italijanski slikar i univerzalni genije rekao je sledeće:
"Doći će dan kada će ljudi o ubijanju životinje suditi isto onako, kako danas osuđuju ubistvo čoveka. Doći će vreme, kada ćemo jedenje životinja isto tako osuđivati, kao što danas osuđujemo jedenje sebi ravnih, ljudožderstvo."

Od Güntera Weitzela, poznatoga nemačkog hemičara (1915-1984) čitamo:
"Hrišćanska savest se ne može zadovoljiti ne primenom 5. Zapovesti koja se odnosi na životinje za klanje. Ko je jednom razgledao klaonicu, obično je više ili manje šokiran i zgađen viđenim. Skoro svako dođe do uverenja da je brutalno umlaćivanje životinja, koje se prvo uzgajaju i tove, da bi se potom požderale, nedostojno današnjeg čovečanstva, a naročito hrišćanstva."

A Lav Tolstoj (1828-1910), humanist i pisac tvrdi: "Dok postoje klaonice, postojaće i bojišta."
"Vegetarijanstvo važi kao kriterijum po kome možemo prepoznati da li je čovekova težnja za moralnim savršenstvom ozbiljna."

Albert Schweitzer (1875-1965), lekar, muzičar i teolog, dobitnik Nobelove nagrade za mir 1952., rekao je sledeće:
"Strahopoštovanje pred životom znači zaziranje od ubijanja."
"Gde god se životinja prisiljava u službi čoveka, patnje koje ona podnosi tiču se svih nas."
"Moje je uverenje da se mi koji se zalažemo za poštedu životinja, treba potpuno odreknemo uživanja mesa, a i da govorimo protiv toga. To i ja sam činim. Tako će neki obratiti pažnju na problem koji je bio postavljen toliko kasno."
"Priznajem sebi da navika jedenja mesa nije u skladu s uzvišenim osećanjima."

 

Sve je pobeglo pred "krunom stvaranja". Ekspedicije u prirodu u "četvoronošcu". Žetva je isto tako za životinje!

 

Sada se opet vraćam na svoje šetnje i svoje doživljaje u prirodi. Kada sam se, radosna i zahvalna za iskustva, što sam ih stekla u šumi i na poljima, provukla kroz grmlje, iznenada je pred mene iskočio zec. On se dao u begstvo zbog mene, dvonošca. Misao na "beg" me je zaokupila. Beg, mislila sam. Zašto beži od mene? On beži od ljudi koji bi ipak – kako sami naglašavaju – trebali da budu kruna stvaranja. Pod tom krunom taj zec se očigledno ne oseća dobro.

Kada sam se provlačila kroz drugi grm, iskočila je srna i dala se u begstvo. Pomislila sam: "Opet beg pred krunom stvaranja! "  U istom trenutku iz grmlja je vičući, pobegao jedan kos. Dakle, ponovo: beg pred krunom stvaranja. Kada sam napustila grmlje, ugledala sam u daljini stazu divljih svinja i pomislila sam: "Ako me divlje svinje nanjuše, hoće li napasti "krunu stvaranja" ili će od nje pobeći? "– Međutim, nije se pojavila ni jedna. Onda sam krenula preko polja; jedan se škanjac dao u beg. Vrane su uzletele, a jedan mišić – upravo sam opazila – brzo je potražio svoj stan kako bi se sklonio na sigurno mesto ispred "krune stvaranja".

Moja radost je nestala. Ožalošćena, okrenula sam se i pošla kući, "kruna stvaranja". Sve što je moglo bežati, pobeglo je pred "krunom stvaranja". A, zašto?

Ljudi su se okrenuli od Božje svemoći i ljubavi, od velike objave jedinstva s prirodom i životinjama. Čovek ide stazama pohlepe razuma koja kaže: "Ja znam sve bolje!" Čovek se postavlja iznad Boga. To je misao Pada.
Rekla sam sebi: "Ja ne pripadam misli Pada – ali sam čovek, a životinje beže od ljudi. Volim Boga, svog Oca, i Njegovo stvaranje. Ja sam dvonožac, čovek, ali šume i polja postali su mi kao čoveku, moja domovina. Ja volim svoju prirodnu braću i sestre, kao i životinje. "

Dragi prijatelji, to je duhovna zakonitost: ako čovek gradi unutarnju povezanost s ljudima oko sebe, tada se približava i komunikaciji s Božjom snagom. Ali, to isto važi i za naš odnos prema našoj životinjskoj braći i sestrama! Na putu prema utočištu, saosećanja i uživljavanja u naše sabližnje, životinje, primenom Deset Božjih zapovesti i Isusovog Govora na Gori,  mi prema njima, urastamo u reku života, koja je Bog, i koja je opet, naš istinski, večni život. Tako dolazimo u jedinstvo i  kosmičku ljubav.

To iskustvo je, zacelo, stekao i ruski pisac Fjodor Dostojevski (1821-1881) koji kaže:
"Ljubi životinje, ljubi svaku biljku i svaku stvar! Ako ljubiš sve, tada će ti se Božja tajna objavljivati u svim stvarima i ti ćeš najzad čitav svet obuhvatati ljubavlju!"

Sada nazad u moju situaciju prilikom one šetnje.
Jedno od mnogih obeležja čovekovog razuma, je po mišljenju nekih, vezano za životinje, da one znaju kako se ponašaju: da je npr. potpuno normalno i ispravno što šumske i poljske životinje beže ispred ljudi. – Nisam dopustila, da to važi za mene. Za mene važi samospoznaja; ona je odlučujuća, a nikako mišljenje takozvanih stručnjaka.

Razmišljala sam i došla do odluke: ljudi, su ti od kojih beže životinje u prirodi, životinje u šumi, i na poljima, životinje u vazduhu i vodi. Mislila sam i mislila i odjednom mi je u svest došla slika: "Moram postati četvoronožac"! U svojoj slici videla sam jedan stari džip, koji ima upravo četiri točka. Odmah mi je bilo jasno: "Pozajmiću stari džip, dakle "četvoronošca".

Kada sam u najužem krugu braće i sestara ispričala svoja iskustva s prirodom, i doživljaje sa životinjama, a istovremeno im saopštila i svoju nameru da se sada na "četiri noge", s džipom, odvezem životinjama u šumu, izneti su prigovori poznati od ranije : "Ako želiš da posmatraš samo pitome životinje šume i polja, to je u redu, ali" - i sad je došlo ono – "ako si već otkrila stazu divljih svinja, ta mala ekspedicija nije bezazlena, jer divlje svinje su opasne."

Promrmljala sam, odgovor po smislu: "Koješta! Mnogi ljudi su opasniji od životinja, opasniji i od divljih svinja! Mnogi ljudi su pored, toga još neuračunljivi i podmukli! Kod njih se nikad ne zna šta misle i šta nameravaju. Životinje su naprotiv, upravo onakve kakve jesu. A ako su neke životinje opasne, ako napadaju ljude, tada to sigurno nije nepravedno, kada se pomisli šta su ljudi radili životinjama, tokom vekova i hiljadama godina." Nisam morala dugo da razmišljam i nastavila sam: "Ja se ne bojim! Prvo, izvežbana sam da popravim svoje ponašanje, kako bih se potpuno prilagodila prirodi. Drugo, od prirode sam mogla da naučim štošta, npr. njen slikovni jezik komunikacije. Osim toga, ljubim Boga, svog Oca, koji je Stvoritelj beskonačnosti i života u svemu i svakome, a isto tako i tzv. opasnim divljim svinjama."

Dva moja brata ostala su pri tome, da me prate u mom "četvoronošcu", u džipu. Mislili su dobro, a jedna narodna poslovica glasi: "Da im srce bude na mestu. "

Došla je jesen. Dva brata i ja, nas troje, krenuli smo preko polja i kroz šume. Vrlo brzo smo shvatili: moramo voziti polako, sasvim polako, da ne bismo preplašili životinje. Uvek smo se ponovo, uzajamno upozoravali: "Polagano vozi, ne očekuj ništa isto tako i ne postavljaj zahteve! "

Naše čulo opažanja, od primera do primera, postajalo je finije. Pri svakoj ekspediciji u prirodu, sve smo se češće zaustavljali, da bismo doživeli različite načine ponašanja ptičjih vrsta i ostalih životinja, u poljima i šumama. Npr. dugo smo posmatrali vevericu kako skuplja svoje zalihe za zimu. Ona je donosila orahe s orahovog stabla i spretno ih i okretno drobila. "Četvoronožac"nije smetao tom stanovniku šume, osim ako mi ljudi, nismo uključili pokretač džipa, što smo po mogućstvu izbegavali, da ne bismo smetali životinjici. Ona je dolazila i odlazila. Skupljala je za zimu. Kako je okretno skakala s grane na granu i kako je spretno donosila orahe sa stabla i lešnike s grma! Bila je to dirljiva slika. Ostali smo i sedeli dugo i spokojno u našem "četvoronošcu".

U tim strpljivim minutima posmatranja mislila sam: "Kako npr. jedna veverica zna da dolazi zima i da treba da skuplja i čuva zalihe? " Štaviše, kako mali stanovnik šume zna, da je tu orahovo stablo, a tamo grm lešnika? Čovek razuma odbio bi to pitanje rečju "instinkt". U stvarnosti, životinje imaju prirodnu komunikaciju prema prirodi i s prirodom, svest jedinstva, koja je povezana s velikim Duhom beskonačnosti, koji zna sve. Koliko je bedan čovek suprotno tome, sa svojim ego-kanalom, svojim razumom, koji je samo samoprogramiranje! S pravom se može reći: "Čovek je postao ono što on jeste – previše ljudski. "

Na putu s našim "četvoronošcem", džipom, doživeli smo neka iznenađenja, i stekli nekolika iskustva, što nam je pomoglo da se sve sigurnije upoznajemo i uživljavamo u našu životinjsku braću i sestre. Kao što je rečeno, došla je jesen. Lišće je počelo da menja boje, a hladan vetar  da piri preko polja i kroz šume. Na svakoj jesenjoj ekspediciji, uočavali smo kako jesen nastupa i istiskuje kasno leto. Sa drveća je otpadalo lišće; vetar je sve jače fijukao kroz ogranke i grane. Na svom telu osetili smo i iskusili da crnogorična šuma prilično odoleva hladnom, neumoljivom vetru. Naprotiv, ledeni vetar duvao je nesmetano kroz listopadnu šumu i ogolelu šikaru. Šikara koja je do sada životinjama nudila skrovište, sada je bila bez lišća, tako da se nijedna životinjica više nije mogla nadati da će u njoj naći zaštitu ili zaklon.

Bol se razlila u meni kad sam pomislila na životinjski svet koji je bio bez zaštite izložen zimi, kiši, hladnoći i snegu. Na moju odgovarajuću primedbu moji pratioci su rekli – svakako u nameri da rasprše moju zabrinutost, ali i da umire sebe: "Priroda dopušta da šumskim životinjama izraste gusta krznena odeća; ptice i veverice imaju svoja gnezda. Sićušne i male životinje, prema tome kako se zima otkriva, idu dublje u zemlju."

Ali, upala sam im u reč: "A sve druge životinje? Zar ne govorite sasvim slično kao mnogi „zaštitnici životinja“ i poljoprivrednici? – O lovcima da se i ne govori. Oni su delom divlji lovački momci koji životinje love iz uživanja i nezadovoljstva, možda zato, jer kod kuće nemaju šta da kažu i svoje napetosti stavljaju pod „državni hitac“, to će reći, da ih je država priznala. – Zaista, zar mislite da je našoj životinjskoj braći, zečevima, lisicama, srnama, divljim svinjama, stvarno tako dobro, kada zima najavljuje svoj dolazak i poklanja im kišu, sneg, prema prilikama stvrdnuti snežni pokrov, led, mraz, hladni vetar, buru i još štošta? Mi ljudi možemo sedeti u toploj sobi, za prostrtim stolom, jer imamo šta da jedemo i pijemo – a životinje? One nemaju ni toplu zimsku odeću koju je priroda za njih predvidela."

Na licima mojih pratioca odražavala se zbunjenost i bespomoćnost. Nastavila sam: "Većina ljudi su uspavani i mlaka srca; jednostavno tako nepromišljeno podnose date okolnosti ne ispitujući stvarne razloge. Upotrebimo svoj razum jednom promišljeno – umesto za intelektualnu akrobatiku – tako što ćemo ispitivati sve i uživljavati se u svoje bližnje i sabližnje. Tek tada postaje vidljivo što je potrebno; tek tada se mogu naći rešenja; tek tada je moguć istinski napredak, razvitak boljeg sveta.

Veliki večni Duh štiti Svoju decu. On, Duh života u prirodi, pušta da sve raste, cveta i sazreva. Zatim stiže žetva. Žetvu – sebični čovek povezuje samo sa sobom: ja žanjem, ja profitiram. Ali i životinje su deca stvaranja, deca Božja. Žetva pripada i njima. Zašto? Ona je neophodna za našu životinjsku braću i sestre, jer: životinje koje jedva imaju toplo gnezdo, leti, za vreme žetve treba da imaju npr. sveže žitarice, da bi u svom telu spremile enzime, minerale, elemente u tragovima i druge materije. Njima su one potrebne kako bi sakupile odgovarajuće odbrambene snage, između ostalog da im izraste gusta krznena odeća i da im se na rebrima nakupi salo, tako da se u hladnom godišnjem dobu mogu trošiti i tada zaštititi od zime. A, šta se događa? Seljak ne samo da sa svojih polja tera upravo one životinje kojima su najviše te tvorevine preko potrebne, da bi mogle prezimiti, već zove lovca i daje mu nalog da odstreli životinje koje na njegovim poljima uzimaju ono, što pripada i njima – jer su stvorenja prirode, deca Majke Zemlje, deca stvaranja svemirskog Duha.

Još u mojoj mladosti, poljoprivrednici su žito ručno želi kosom, a zatim ga vezivali u snopove. Snopovi su se uspravljali na polju tako, da se klasje suši. Posle dužeg sušenja, vilama su tovarili na kola i odvozili u ambar. Kod tog, sigurno, mukotrpnog posla, na polju je ostajalo žita tako da su životinje nalazile hranu još izvesno vreme koje se – zavisno od vremenskih prilika – protezalo u zimu.

Danas, čitavo polje obrađuje se kombajnom temeljno, i sa ciljem da se zaradi, i to na način, da se žito takoreći usisava, pa jedva da ostane koje zrnce. Takvo je stanje do danas. Takozvani stručnjaci, a i poljoprivrednici su od juče, kada kažu: "Životinje imaju zimsku odeću; u šumi i na poljima, one nalaze dovoljno hrane. A, od juče su i svi oni koji tako misle, ili te „istine“ nepromišljeno ponavljaju." – "Vi - tako sam se direktno obratila svojim pratiocima – "govorite kao oni od juče, za koje je važno samo da svoja iskustva, koja su od „juče“, kao odgovarajuća javno izlože danas, u sasvim drugačijem vremenu. A poljoprivrednicima i seljacima, stalo je samo do toga, da pune svoje ambare, svoje novčanike i svoje tanjire. Vi" - time sam mislila na svoje pratioce – "nosite toplu jaknu, debelu vetrovku, ili ogrtač, i možda toplo donje rublje, a u vašim stanovima, u svim sobama, radi centralno grejanje za bezosećajnog ego-čovečuljka, naravno da se ne bi smrzavao.

Jesu li životinje, koje su bile poterane sa polja i ove godine, možda našle malo hrane u šumi, da bi pripremile telo za zimu, dobile gusto donje krzno, kao što vi nosite debelo donje rublje? I imaju li dovoljno rezerve, imaju li dovoljno hrane? Retko koji čovek postavlja to pitanje. Svako je sebi bližnji i uopšte: Životinje su za „eksperte“ samo stvar – bespravna bića, bez ikakvog osećanja, zaštićena samo „instinktom“."

Bila sam veoma ljuta, jer se radilo o mojim prijateljima, životinjama, koje sam sve bolje razumevala, jer sam učila njihov jezik komunikacije.
Bezosećajnost mnogih ljudi, skoro mi slama srce. Među seljacima, za koje se pretpostavlja da su za prirodu i životinje, mnogi su najgori potcenjivači prirode i životinja.

 

"Životinje nemaju topli stan"

 

Tog jesenjeg dana vozila sam "četvoronošca", džip. Budući da ne postoje slučajevi, iznenada sam naišla na stazu divljih svinja, koja se lako može otkriti jer teške životinje na svojim putevima ostavljaju odgovarajuće jasne tragove. Zaustavila sam se. Moja želja je bila da ostanem u blizini staze divljih svinja, čak i cele noći ako se mora, da bih videla „opasne“ životinje, divlje svinje; kako bi ih – ukoliko Duh Stvoritelj tako hoće – jednom doživela.

Otprilike, dva sata smo stajali sa svojim "četvoronošcem". Sasvim postepeno spustio se sumrak preko polja, preko livada i u šume. Odjednom je u ogolelom grmlju počelo šuškati. Sedeli smo kao opčinjeni i nismo se usudili da se pomerimo. Kao da smo nas troje po komandi zadržali dah.
Iz gustiša je došla, kako nam se činilo, velika porodica divljih svinja – lovci u svojim prezrivim lovačkim pričama govore o "krdu svinja". Kad su otkrile našeg "četvoronošca" odjeknuo je uzvik upozorenja nekog člana porodice, što ga u međuvremenu opisujem, kao "vuf!". Zatim je usledilo kratko šuškanje i odednom je postalo tiho da se miš mogao čuti.

Već smo čuli: sve se životinje sporazumijevaju jezikom tonova, mirisa i slika. Slika što su divlje svinje imale o svojoj stazi, danas nije bila ista kao do sada.

Smireno, a ipak napeto, ostali smo da sedimo u svom "četvoronošcu". Znali smo: ako životinje opaze i naš najmanji pokret, to će ih odmah oterati. Jednim okom je jedan od nas gledao kroz prozor auta u pravcu iz koga je došao šum i signal "vuf!". Mi, ostali, držali smo se podalje od prozora auta – koliko nam je bilo moguće. Stisnuli smo se u naslonjače kola. Uskoro smo počeli da zebemo, a pognuto sedenje postalo nam je teško. Ali bili smo složni: "Ko u šumi i polju želi da doživi veliki događaj stvaranja, zapravo mora biti strpljiv."

Naša strpljivost bila je nagrađena. Ponovo je zašuškalo u gustišu. Naš "jednooki" izvidnik je šapnuo: "Pažnja! Budite mirni – ne mičite se!"
Nekoliko divljih svinja došlo je iz gustiša, i za trenutak su zastale, kao ukopane. Promenjenu sliku nisu mogle svrstati. Opet je došao "vuf", uzvik upozorenja – i sve su nestale. Sada im je mrak šume nudio zaštitu. Mi smo sa svojim "četvoronošcem" stajali suprotno gustišu, na drugoj ivici šume. Između je bila mala livada preko koje je prolazila staza čekinjastih momaka. Na livadu je sada padala mesečina, tako da bi se još videlo jasno kada bi divlje svinje išle svojom stazom.

Odjednom opet je postalo glasno. Iz šikare su došle četiri odvažne, neodrasle divlje svinje. One su nakostrešile svoje vratne čekinje, vratne dlake. Prema našem današnjem iskustvu s divljim svinjama znamo da su bile jednogodišnje životinje. Nešto oklevajući, ali u brzom trku, one su jurile od jedne do druge ivice šume. Očigledno su drugi pripadnici familije posmatrali četiri hrabra predvodnika, jer su u sve kraćim razmacima sledile druge. Svakako su i one nakostrešile svoje vratne dlake i jurile brzo, po svojoj stazi, preko livade, prema drugoj strani šume. Videlo se da se nalaze u najvećoj napetosti. One su se ipak odvažile. Odmah su nestale u šumi.
Svog "četvoronošca", džip, parkirali smo tako, da prilikom polaska ne treba da uključimo pokretač. Naše vozilo skoro se bešumno koturalo po lagano nagnutom terenu dugi deo puta, koji je od naše posmatračnice vodio kući.

To je bio dakle naš prvi neposredni susret s "opasnim" divljim svinjama.
Došavši kući, nas troje smo se radovali svojoj istrajnosti, koju smo želeli i ubuduće da isprobavamo. Svojom težnjom za učenjem i istraživanjem, koja me ne ostavlja na miru, zarazila sam svoja dva pratioca.

Otkako sam videla životinje doslovce u strahu za vratom, konačno sam se odrekla predstave da su divlje svinje opasne. U prethodnim godinama, Veliki Duh beskonačnosti objavio je da, životinje u suštini nisu opasne za ljude, ukoliko ovi prema njima postupaju u skladu s njihovom vrstom, ako ih ne vrebaju i ubijaju.

Osvestimo se: slično kao i ljudi životinje osećaju radost, patnju i bol. Čovek je nanosio, i do danas nanosi, neizrecivu patnju životinjama; on ih tuče, muči i zlostavlja; vreba ih i ubija. Drži ih u životinjskim ćelijama kao životinje za klanje, i u naučnim laboratorijima, kao pokusne objekte. A poneki čovek u svojoj sebičnoj, osećajnoj gluposti, degradira slobodne i samostalne stvorove, u bezvoljne "životinje za maženje" bez dostojanstva.
Sve u svemu: čovek, gospodar, udara životinjama pečat obespravljenih. Patnja, poniženje, pritisak, bolovi i muka mučenog i oskvrnjenog stvorenja, viču do Neba.

U međuvremenu, čak su i naučnici ovog sveta otkrili, da su životinje na određen način, među sobom kolektivno povezane. Iskustva koja stiče pojedinac saopštavaju se putem svesti njenim drugovima po vrsti, i to nezavisno od prostorne udaljenosti. Koga bi to onda čudilo što su životinje, uopšte, duboko prestrašene! Zbog svojih programa, straha od čoveka, mnoge životinje, kao što je rečeno, napadaju, naročito onda kada preosetljivo biće oseti agresije koje izlaze iz čoveka, ili kad njegov dah miriše na strvinu, tj. na meso, posle ubistva životinjske braće. Brutalni čovek je, na kraju krajeva, opasnost za životinjski svet, koji od straha i panike beži, viče ili napada.

Rekla sam:"Životinje žele da nam budu prijatelji. Mi, ljudi, sa puno strpljenja i ljubavi, moramo im pokazati da smo njihovi prijatelji. Moramo steći njihovo poverenje."

Složili smo se da idemo, što je češće moguće, na mesto gde smo sreli divlje svinje. To smo i činili. I uvek čim smo zauzeli svoje stalno mesto, doživeli bismo nešto drugo i novo. Od njih smo učili.

Divlje svinje koje su redovno koristile svoju stazu, u prvo vreme bile su veoma suzdržane. Vrlo brzo smo shvatili da su stazu pohodile divlje svinje svih uzrasta, i mogli smo da ih posmatramo kako su one, sasvim postepeno, preuzele naš džip u svoju sliku, "četvoronošca".

Jednom u suton iz gustiša nisu došla samo čekinjasta braća i sestre, već su iznenada iz šiblja iskočile tri srne. Isprva su se prestrašile, ali su zatim počele oprezno da pasu na šumskoj livadi s budnim pogledom stalno

usmerenim na džip. Koliko je bilo moguće držali smo se u pozadini, što znači da svoja lica nismo prilepili na prozore auta, da bismo znatiželjno posmatrali šumske i poljske životinje.

Oduševljenje za lepotu prirode i životinjski svet raslo je, mada smo dobro zebli kad je bilo jako hladno. Ali upravo to nas je dovelo na pomisao: "Mnoge životinje zebu isto tako! One nemaju topli stan." Bez toplog stana – to je bila nametnuta misao koja je sad u meni "radila. "

Jednog drugog hladnog dana lilo je kao iz kabla; bilo je izrazito neprijatno. Sa ogolelih stabala i grana, drveća i grmova, kiša je kapljala na zemlju.
Za nas, ljude Govora na Gori, ne postoje slučaji. Konačno, sve što doživimo,  nešto želi da nam kaže. Tog tmurnog, kišovitog zimskog dana, stajali smo s džipom na našem stalnom mestu. Opet su izišle srne iz mokrog i negostoljubivog šiblja. Bile su, kao što često ležerno kažemo, "mokre kao miš". Bolelo me je u duši. Osim toga morale su skupljati ono

malo travki što su se još našle na šumskoj livadi, a one su bile mokre kao i svi na kiši. Srne su pasući, prešle šumsku livadu, i nestale u suprotnom, mokrom gustišu.

Sedeli smo tako u našem džipu i smrzavali se. U tom neudobnom, hladnom, uskom džipu mislili smo na topli stan. Usput, pojavilo se pitanje hoćemo li danas doista, videti još nešto. Jedva da je ta misao bila iskazana, a već smo primetili da smo počeli da tražimo opravdanje i izgovore. Štaviše, mi smo se pritom zatekli: gotovo smo izneverili svoje pozitivne smernice. Kao po komandi, potsetili smo se: Bez očekivanja! Ništa nećemo – jednostavno, tu smo!

Više od dva sata stajali smo s našim "četvoronošcem". Odjednom neko od nas je rekao: "Pogledajte pažljivo desno u gustišu." Oprezno, bez mnogo kretnji, upravili smo svoj pogled u označeni smer: na mokroj i hladnoj zemlji ležale su šćućurene divlje svinje. Pa, bila je zima; gustiš je bio bez lišća. Tako je na savijena, nezaštićena tela kapljalo: kap, kap, kap …
Tiho sam se počela moliti: "Veliki Duše prirode, kako se može pomoći obespravljenima, životinjama, koje ljudi preziru i teraju s polja, na kojima i za njih zri hrana što im je potrebna da se pripreme za zimu? Njihova gusta krznena odeća raste samo onda, kada leti mogu da prime dovoljno hranjivih materija i dobiju sve što im je potrebno kao zalihu za hladne dane, da mogu preživeti."

Molitva pomaže uvek! Veliki Duh ne ostavlja da se čeka na Njega.
Na moju "misao" što me je pokretala – da one nemaju topli stan – Večni mi je prikazao leto, dok sam bila još dete i doživela, kako se žanje žito. U slici sam videla kako je snoplje bilo poslagano, da se suši kao male kolibe. Preko slike složenog snoplja spustila se druga slika – jednog igloa. Taj iglo nije bio izgrađen od snežnih blokova, niti od slame, ili šatorskog materijala; bio je sagrađen od grana i ogranaka kakvih u šumi uokolo leže uzduž i popreko. Jedva sam tu sliku obradila, a pojavila se sledeća koja mi je pokazala da onda, kada su zime vrlo hladne, čovek treba životinjama da dopremi odgovarajuću hranu. Te dve slike zaustavile su se u meni; bile su žive u meni.

Kad smo došli kući telefonirala sam da bih pridobila braću i sestre za svoju nameru, stručnu snagu u delu Gospoda. Ispričala sam im o svojim utiscima u šumi, kao i o onome, što mi je bilo dato u molitvi i pokazano u slici.
Na moju veliku radost, sva braća i sestre kojima sam se obratila, odmah su se oduševili za tu akciju da pomognu. U tren oka, okupili su se mnogi Hristovi prijatelji, skupljali su grane i ogranke u šumi, i po uputstvima jednog stručnjaka, svuda gde je bilo moguće gradili su takve "igloe". Stolari su pomogli i napravili jasle za srne. Za nekoliko dana, u šumama koje pripadaju malom kraljevstvu prirode i životinja, stajale su i srneće jasle s odgovarajućom krmom za srne. Istovremeno su bile postavljene kamene hranilice.

Informisali smo se kod ovlašćenih stručnjaka u vlasti šta se u ovo godišnje doba, zimi, sme uopšte davati kao hrana, što bi pomoglo divljim svinjama, zečevima, lisicama, pticama i ostalim malim i sićušnim životinjama. Mi smo se držali i držimo se propisa. Naše jabuke su uvek tražene od stanovnika šume. Ali kada bismo došli bez "četvoronošca", oni bi nas skupa s jabukama izbegavali još dugo vreme.

Još uvek na "četiri noge" nastavili smo našu šumsku i poljsku ekspediciju. Istrajnost se isplatila. Životinje su od jednog, do drugog puta sve više preuzimale našeg "četvoronošca" u svoju sliku i zbog toga su postajale sve hrabrije. 

Srne su dolazile bliže, zečevi su bez straha skakali pored džipa. Ptice su sedele na krovu, cvrkutale i čavrljale živahno, a divlje svinje više nisu kostrešile vratne čekinje, kad su prolazile svojom stazom divljih svinja. Isto tako uzvik upozorenja "vuf!" što je dugo vreme uvek iznova odjekivao, sve se ređe čuo, osim ako nije u blizinu stigao veliki, odrasli vepar, koji je svojom glasnom opomenom zbunio familiju divljih svinja.

I mi, u našem "četvoronošcu" skupili smo hrabrost i položili nekoliko jabuka koje smo dobili na poklon od preduzeća i od gospodarstva jabučnjaka. 

Već su izložene jabuke ometale sliku životinja. Ovog puta divlje svinje nisu išle bezbrižno svojim putem. Jabuke su ih iritirale. Strah od onoga što dosada nije bilo u slici, odmah ih je terao na oprez. One su njušile, da bi nanjušile što je to, što opet leži blizu njihovoga nasleđenog puta. Ali ovog puta, nije trajalo dugo, dok su lukave divlje svinje prepoznale, da je to što tu leži, nešto za jelo. Prvo, jabuka je bila nešto neuobičajeno. Pojele su komadić, a ostatak su ostavile. Ali nisu samo one otkrile dobar ukus jabuka – uskoro je i lukava lisica došla da uživa u njima.

U blizini šumske livade, gde su se stalno pokazivale srne, bile su postavljene jasle. Isto tako su se ti stanovnici šume vrlo pažljivo i obazrivo približavali neobičnoj slici jasala za srne, i počinjali su sasvim polako i oprezno da jedu hranu za srne.

Nas troje u "četvoronošcu" bili smo presrećni! Osećali smo se uključeni u sliku prirode. Životinje su pokazale hrabrost. One su prihvatile "četvoronošca".

 

 

Sada je došla sledeća proba, što smo mi dvonošci trebali da izdržimo. Bilo je vreme da se predstavimo kao dvonošci. Ali, kako će se zaista životinje ponašati prema nama dvonošcima? Ako hoćemo da ostanemo verni svojim nastojanjima, tada bismo im se morali prepustiti – ne bismo im se smeli suprotstavljati. Suprotstaviti im se, bilo bi jednako izazovu odmeravati s njima snage, ko je uistinu najveći, ili najjači. U takvom nadmetanju uvek postoji pobednik i gubitnik. Pritom bismo mi sigurno bili oni slabiji.

I nadmetanje je oblik borbe. Mi smo, međutim, i nadalje dolazili i dolazimo kao prijatelji svojoj životinjskoj braći i sestrama. Šta oni rade sa nama, kako odgovaraju – da li beže, da li nas divlje svinje napadaju ili prihvataju –zavisi jedino od našeg ponašanja prema njima. Bilo nam je jasno da im se moramo prepustiti, bez ako i ali, i bez prevelikih mera sigurnosti.
Kako rečeno, tako učinjeno.

Opet sam se molila i zamolila nevidljive duhovne pomagače prirode za vođstvo, jer svojom pojavom nismo želeli da uplašimo životinje. Kao što je već rečeno, nesebična molitva uvek pomaže! A ovde se nije radilo o nama ljudima – radilo se o životinjskom svetu.

U našem svetu vlada protivnik po svom principu: "Razdvoj, veži i vladaj". Mračnjak je razdvojio ljude od životinja i prirode. Ljudi koji su mu se pokorili – jedni iz koristoljublja, drugi zbog ravnodušnosti – razorno deluju na jedinstvo. Na taj način oni stvaraju sudbine i katastrofe sve do svetskih, prirodnih katastrofa na velikim prostorima.

Veliki Duh beskonačnosti jeste i ostaje jedinstvo. Nama ljudima, koji smo samo gosti na ovoj Zemlji, dato je da učimo kako bismo u sebi ponovo probudili svoje duhovno nasleđe, kosmički zakon jedinstva, ljubavi i slobode, tako da se posle smrti svog tela, kao kosmička bića možemo opet vratiti u Očevu kuću.

Jedinstvo povezuje, jedinstvo oslobađa. U dugom vremenu u kojem služim Bogu kao Božji instrument, za mene je svest jedinstva, izvor beskonačne snage iz kojeg crpim i razumem reč i sliku jedinstva. U moju unutrašnjost, u moju dušu, duhovni pomagači su u slici i reči otslikali sledeće: "Sada kao dvonožac sasvim postepeno stupi na tle na kojem stoji "četveronožac", džip.
Bića beskonačnosti se sporazumevaju jezikom slike. U sebi, u slici, videla sam kako bi trebala da se ponašam: npr. otvore se stražnja, utovarna vrata džipa, i jedan od nas sedne na ivicu otvorene utovarne rampe "četvoronošca", tako da je telo vidljivo spolja. Noge međutim još ne dodiruju tlo.

Sad je bilo pitanje: Ko će biti prvi?
Moji su pratioci smatrali: "Ti primaš uputstva od nevidljivih pomagača. Pokaži se ti kao prva!"

Otvorili smo dakle stražnja vrata kola i ja sam sela tako, da sam vidljiva u kolima, a noge su mi već visile izvan džipa. Otvoreni džip bio je tako parkiran da me životinje mogu videti.

Na udaljenosti od nekoliko metara skakutao je jedan zec, kratko se uspravio da promotri čudnovato biće u džipu i zatim odskakao dalje. Ptice koje su do sada imale poverenja u "četvoronošca" - jer su često koristile krov kao sletnu stazu – sedele na granama i posmatrale nepomičnu i čudnu priliku koja je iz "sletne staze" ispružila dve noge.
Njihov bi se cvrkut eventualno mogao protumačiti ovako: "Je li ovo strašilo za ptice?" Pri čemu nisu pogrešile, jer strašila za ptice što ljudi postavljaju u vrtovima i nekim poljima prikazuju ljude, koji  treba da ih teraju.

Svejedno, kakvu su sliku imale ptice o meni, "strašilo za ptice" ostalo je spokojno da sedi. Počelo se smrkavati. Ptice su se smestile u svoja gnezda. U šumi je postalo tiho. Kao da su divlje svinje znale da mi je hladno, danas su došle ranije nego inače. Zastale su, podigle svoje noseve i njušile. "Pa šta je to što napola visi u četvoronošcu? Neobična slika!" Ostale su da stoje neodlučne.

Iz duše mi je odjednom postalo jasno da im moram govoriti , jer njihov slikovni jezik sadrži i ton. – Tako sam počela polagano i spokojno da govorim, i to što sam rekla, predavala sam ujedno kao sliku. Govorila sam i govorila tihim, skoro monotonim glasom. Govorila sam o Duhu prirode, o jedinstvu života; rekla sam da dolazimo kao prijatelji, da im nećemo učiniti ništa nažao i sl.

Životinjska braća i sestre su oprezno gledali, kao da su još nesigurni kako treba da se ponašaju. U blizini, za njih te neobične slike, ležalo je nekoliko jabuka, koje su one u međuvremenu, počele mnogo da cene. Izgledalo je kao da će nove utiske primiti u svoju sliku, jer su sasvim oprezno došle bliže – dakako, danas ponovo s nakostrešenim čekinjama na vratu. U sumraku sam videla, kako im se oči iskre. Uzele su jabuke – i trk, nestale su u šumi.

U svakom slučaju dvonošci, kao takvi, već su se jednom pokazali kao nagoveštaj.
Prilikom sledećih ekspedicijskih vožnji, držali smo se tačno uputstava duhovnih pomagača, koji su nas savetovali da bi svoje telo trebala sve više da premeštam prema spolja, sve dok ne stojim napolju, svakako još u blizini džipa.

Druga poruka po smislu glasila je: "Ako hoćete da steknete poverenje divljih svinja, tada za početak ne biste smeli prati svoju gornju odeću."
Nas troje smo se pogledali i nismo mogli zadržati osmeh: "Eto, pa to postaje sve luđe!" Uputstvo je međutim razumljivo, jer je jezik životinja miris, ton i slika.

Naša gornja odeća više se nije prala. Kad smo polazili na ekskurziju u šali bismo rekli: "U odoru divljih svinja – za dobrobit jedinstva!"
Proleće je najavilo svoj dolazak, a ja, dvonožac, stajala sam sad napolju, udaljena nekoliko koraka od džipa. "Stojim ovde sad, ja jadna luda, i isto sam baš, k'o pre mudra!"

Da hoćemo da budemo mudriji od prirode i životinjskog sveta, nas troje smo već odavno odustali. Prilikom svake ekspedicije mogli da se uverimo i saznamo, da su životinje umnogome mudrije od čoveka, koji smatra da je prvi u stvaranju.

Oholost se, kao što je poznato, pojavila pre Pada. To je počelo u večnom kraljevstvu tako, što je jedno biće smatralo, da ono mora biti Bog. Tadašnji "bogovi" su pali u svoj svet predstava, a današnji "bogovi" su zarobljenici svojih sopstvenih predstava kako bi trebalo da bude, ali ipak nije. Ako mi ljudi posmatramo haos u ovom svetu, tada bismo morali – ako smo pošteni – da se udaramo u prsa i kažemo: "Krivi smo!" Niko ne bi trebao da misli da je izuzetak. Svako od nas je, više ili manje, ućesnik Pada koji je doveo do raspada svih oblika i vrednosti.

Jedine žrtve te uske, sebične svesti Pada jesu nedužne životinje i priroda. Životinje i priroda, štaviše, cela Majka zemlja, nisu sudelovale u razaranju običaja i vrednosti ljudi i u njihovim predstavama, kako bi trebalo da bude, a ipak nije. Upravo zato, nekim Isusovim sledbenicima veoma je stalo – makar to samo na malom komadiću Zemlje – da se prirodi i životinjama nadoknadi ono što im je učinilo okrutno biće čovek.

U malom kraljevstvu prirode i životinja, životinje će opet naći domovinu, a ljudi, koji su veća braća i sestre životinja, opet će doći u jedinstvo sa životinjskim i biljnim svetom, s Majkom Zemljom. Bog, večni Duh, jeste Jedinstvo, a nije delo Tame. Naš je cilj da kao prijatelji, kao braća i sestre, dođemo svojoj životinjskoj braći i sestrama, i da im se bezrezervno pokažemo kao ljudska braća i sestre, kako bi ponovo postali jedno s njima.
Sada sam ja, dvonožac, stajala nekoliko koraka udaljena od četvoronošca i govorila sam stalno istim glasom, bilo da sam životinju videla, ili ne. Kosovi koji su počeli sasvim postepeno da predosećaju nagoveštaj proleća u svojim tonovima, odjednom su započeli kreštati. Nemirno su leteli, tamo amo. Šta se događalo? Uskoro su se pokazale divlje svinje. Čudno – nije se čuo "vuf". One su me samo zaobišle u luku, i produžile dalje.
Iz džipa je došao uzdržani glas jednog od mojih pratioca: "Ostani mirna. Skreni samo pogled nalevo."

Šta sam videla? Jednu majku divlju svinju sa šestoro dece. U lovačkim pričama to se zove "krmača" i "prasići". Majka je bila vrlo bojažljiva i zabrinuta za svoje mlade. Kad me je videla, okrenula se sa svojom decom, i odjednom, nestala.

Dani i nedelje su prolazili na polju. Životinjski svet se malo pomalo i sve više privikavao na našu prisutnost. "Četvoronožac", džip, i njegov šum, uskoro su bili poznati u šumi. Zečevi, srne, veverice, isto tako i "zastrašene" divlje svinje više nisu bežale od njega. Ptice su i dalje sedele na spuštenim granama drveća i grmlja, a nisu prihvatale da se ometaju kod svog obeda na "verandi" kućice za ptice. Samo su im dvonošci još uvek bili sumnjivi. Verovatno, životinje šume i polja, nisu mogle samo da tako prihvate, da im upravo jedna mala grupa ljudi žele da budu prijatelji.

Bilo bi još mnogo interesantnih primera, jer nam je svaka ekspedicija donosila nova iskustva u prirodi i sa životinjama. Ipak želim da se ograničim na bitne događaje, koji eventualno nekom prijatelju prirode i životinja mogu da pomognu, da razume zašto su životinje postale takve kakve su sada, da one relativno brzo uče i razumeju i menjaju svoje ponašanje, ako im se pristupa bezrezervno i sa mnogo, mnogo istrajnosti, strpljivosti i dobrote ostvaruju njihovo poverenje.                                            

Nismo naučili samo da se životinje u proleće i leti drugačije ponašaju, nego i u jesen i zimu – Duh prirode nam je pomagao i dalje podsticajima i uputstvima. Npr. saznali smo da je životinjama zaista potrebna zaštita i da su guste živice i šumske šikare, sigurna mesta za njih.

U jesen su mnoga braća i sestre počela da sade takozvane Benjeve živice, kao i grupe stabala, koje su polagali u kamene i vodene biotope. Uskoro je stigao odgovarajući životinjski svet. Na miroljubivo zemljište dolazi sve više sićušnih i malih životinja, koje nalaze zaštitu i zavičaj u mnogim Benjevim živicama. One su u međuvremenu postale duge oko dvanaest kilometara i tako svojom dužinom uokviruju polja.
U šumi, i na rubu Benjevih živica, postavljene su posude za vodu, a pune ih svaki dan drugi prijatelji životinja, jer sveža voda je uvek dobrodošla velikim i malim životinjama, kao i insektima.

 

 

U jednoj informacijskoj brošuri Zaklade Gabriele, Zamlinsko delo ljubavi bližnjih prema prirodi i životinjama, između ostalog zabeleženi su događaji što su doveli do spasavanja malog stada ovaca i jedne familije pragoveda. Budući, da su primer za to, koliko se odlučno zauzimaju prahrišćani u Univerzalnom životu za dobro svojih sabića, svojih "sabližnjih", želim da ta dva događaja iznesem Vama, dragi prijatelji, u ovome Gabrijelinom pismu:

Sve je moguće, ako prijatelji životinja budnim okom prate dan. Oni npr. mogu, idući na posao, opaziti grupu ovaca koje na ledenoj hladnoći, bez ikakve zaštite, stoje na otvorenom – i svoje mlade, moraju donositi na svet, u snegu. Da se u sve nije uključila od srca, prijateljica životinja, mali jaganjci ne bi preživeli sledeću noć.

Majke i njihova deca, kao i sve ostale ovce, spasene su na milosrdnom dobru "Domovina za životinje" i dobro su se oporavile. One na miroljubivom zemljištu nalaze svoju pravu domovinu. Prostrana staja za ovce, već se gradi, a mnogo pašnjaka čeka spremno.

To je sve počelo ovako …
Počekom 2003. došla je prava zima. Već nekoliko dana vladala je ledena hladnoća, a pao je i sneg. Bio je tako hladan dan, kad nas je jedna prijateljica životinja nazvala na Johannishofu: Na putu do posla, na slobodnoj nezaštićenoj površini, otkrila je pet ovaca i oko njih više malih jaganjaca. Sudeći po veličini, oni bi mogli biti stari tek nekoliko dana.

Nigde uokolo nije se moglo naći sklonište, kao ni slama, seno, niti voda. Prijateljica životinja je u malom stadu, između životinja majki, otkrila dva mala crna bića koja su ležala u snegu: dva tek rođena jagnjeta s crnim, tankim krznom. Ovce-majke lizale su svoje mlade i pokušavale su da ih pokrenu, da ustanu iz snega. Jedna ovca-majka bila je vidljivo iscrpljena od naprezanja poslednjih zimskih dana, a verovatno i od porođaja, jer je stalno klecala prednjim nogama, tako da je preko glave posrtala u snegu. Oba jagnjeta hrabro su pokušavala da razmrse svoje relativno duge štapičaste noge i ustanu.

Bilo nam je odmah jasno da vlasnik nije zanemario samo svoju domaćinsku dužnost, već je jednostavno prepustio na milost i nemilost malo stado ovaca, zajedno sa mladim životinjama u smrznutom stanju.
Odmah smo pozvali policiju. Ona nas je uputila dalje, na nadležnu veterinarsku službu. Tamošnjem saradniku, bio je poznat vlasnik ovaca – on mu je već pre nekog vremena izrekao zabranu držanja životinja. Pošto vlasnik ni posle nekoliko sati nije bio spreman da osigura sklonište ovcama, ponudili smo veterinarskoj službi, da malo stado ovaca primimo mi, kod sebe. Odmah smo pripremili prikolicu za transport i uputili se prema livadi.
Počelo se već smrkavati, kad smo stigli tamo. Malo stado kretalo se nemirno po snegu, gore dole i posmatralo nas. Ali nije dugo trajalo, dok je ušla u prikolicu.
Došavši na dobro, bez oklevanja smo deo prostrane konjske staje, pregradili u udobnu staju za ovce. Rasprostrli smo dosta slame, postavili sveže seno i vodu, i obesili grejne lampe. Malo stado ovaca odmah se uselilo u staju, i od prvog časa u njoj se osećalo očigledno dobro

Odmah je došla i naša veterinarka da pregleda ovce: kod svih ovaca-majki ustanovila je pothranjenost i loše negovana kopita. Jedna majka je šepala, a drugoj je vime bilo zagnojeno i upaljeno. Njeno  novorođeno jagnje je izgladnelo, pa smo mu odmah dali zamenu, mleko s flašicom, što je ono rado prihvatilo. Veterinarska služba nije mogla da izrekne ponovnu zabranu držanja životinja bivšem vlasniku, budući da u takvim slučajevima ne postoji pravna osnova za životinje, i one još uvek važe kao "stvar". Nije nam preostalo ništa drugo, nego da ovce otkupimo od posednika, jer bismo ih inače morali da vratimo. To bi značilo sigurnu smrt – bar za male jaganjce – jer bi ih uskoro predali mesaru.

U međuvremenu familija ovaca već neko vreme živi u "Domovini za životinje". Zdravstveno stanje ovaca majki znatno se poboljšalo. Mali jaganjci živahno se jure po staji, da bi se zatim, opet, usko priljubljeni jedno uz drugo, šćućurili pod ogrevnim lampama. Ali to nije sve: uskoro će se malo stado preseliti u svoj konačni dom na miroljubivom komadiću zemlje – siguran i s mnogo životnog prostora. Tamo se upravo gradi velika kuća za ovce, u kojoj će još mnoge druge ovce naći sigurnost i zavičaj.

Ovo je Chasry, malo pragovedo, koje zacelo više ne bi bilo u životu, da neki prijatelji životinja nisu delovali brzo. Opet je Gabriele prepoznala nevolju malog teleta, kao i njegovih roditelja i dala podsticaj za spasavanje familije pragoveda. Kao i uvek, ona je prva razgovarala, oči u oči, s bikom Maese i objasnila mu da njega i ostale, nikada više neće zadesiti patnja.
Danas familija Maese živi na lepoj livadi, miroljubive zemlje. Chasry trči po travi i istražuje šumicu koja se graniči neposredno s livadom …
Dočarajmo sebi: hladno je, kišovito, ledeno i pada sneg. Ograničen put je pašnjak. Pored njega stalno prolaze velika i manja vozila – i to: i danju i noću.

Na tom pašnjaku stoje – s opuštenim ušima – tri  pragoveda, jedan bik i dve krave, stari oko 10 godina. Oni s jedne strane tuguju za petnaestak istovrsnih drugova, koje su odvezli velikim stočnim transporterom što je odatle krenuo u klaonicu, a očito pate zbog nastalnih vremenskih prilika. Seno je u jaslama, u koje pada kiša, a u maloj drvenoj kolibi drugog pašnjaka, čak je nelagodno i  premalo mesta, da bi se smestili svi rogovi i velika tela.

Mi – naša sestra Gabriele i nekoliko braće i sestara – na putu u šumu miroljubive zemlje, prolazimo uvek pored njih i stalno čujemo Gabrijelino pitanje, zar se niko ne brine o tim životinjama. Telefonski poziv vlasniku biva brzo završen jezgrovitim odgovorom: " Pa to su pragoveda koja su navikla na to". Ali niko ne misli da se na našoj Zemlji, nažalost, više ne može naći odgovarajuće, iskonsko stanje po Božjoj volji. I niko ne misli, da zbog uništavajuće zaprljane okoline u prirodi više ne stoje na raspolaganju elementi u tragovima, mineralne materije i enzimi, potrebni za razvoj životinja koje žive slobodno. Krzno ostaje bez sjaja zbog "kiselih kiša", kopita omekšaju zbog nedostatka minerala. Dakle hladnoća i vlaga prodiru u telo – i životinje pate, kao i mi ljudi …

Kad se pogoršano vreme zadržalo duže, pokušali smo novi napad: zamolili smo vlasnika da nam dopusti, da u kolibu stavimo slamu. On nam je to dopustio i već su se prvog dana, tri velike životinje stisnule u kolibu...

Takvim razmišljanjima i iskustvima u nama raste želja da sami zaštitimo životinje na miroljubivoj zemlji. Iz razgovora s vlasnikom proizlazi da uskoro, posle isteka roka, one treba da se predaju mesaru.
Zato se odmah budi naše negodovanje zbog ubijanja. Posle upornih pregovora dobijamo pristanak da možemo da kupimo divne životinje.
Cena je uračunata od žive vage, premije za klanje i kupovinu starih jasala. Seljak koji je proizvođač stoke, zna kako se dolazi do novca, i izvlači nam iz džepa pristojnu sumu.

Mi pristajemo, jer bi alternativa glasila klaonica – a poznato je da bi svako tako postupio, ko još oseća nešto za životinje.
Radost je velika, i mi dobijamo – naravno iz božanske mudrosti – odmah i imena pragoveda: Maese, Rika i Rine.

Neposredno posle pristanka idemo kod životinja. Gabriela ih zove poimenično – i gle: prekrasni bik Maese trenutno prekida pašu, gleda i trči pravo Gabrijeli koja odmah sa njim komunicira: Da će za njega i njegove krave ograditi veliki pašnjak i izgraditi veliko sklonište; da će on i njegovi dobijati dovoljno raznovrsne hrane; da će se u maloj šumici u senci velikih stabala moći štititi od sunca; da će dobiti i bazen za hlađenje stopala – i da, što je veoma važno, nikada neće morati kod mesara, do kraja života. Maese razumije, zadovoljan je i nastavlja pašu.

Kada jedne nedeljne večeri ponovo svraćamo, čeka nas radosno iznenađenje: bilo je rođeno telence i ono od majke traži vime. Vime je doduše vrlo veliko i visi skoro do poda, pa mu telence ne može da priđe …
Nazivamo jednog brata koji se razume u krave i koji se već brine za pragoveda na milosrdnom dobru. On odmah primećuje da tu nešto nije u redu, raspituje se kod veterinara i kod odgajivača pragoveda i dolazi do zaključka: majka i dete moraju vrlo brzo na Johannishof, inače će novorođenče umreti. Rečeno, učinjeno!     S mnogo strpljenja – mora se priznati i s malo straha i brige – uspeva da se majka i telence smeste u vozilo, koje ih zatim odvozi na dobro.

Tamo braća i sestre grade postolje na kome mogu musti majku-pragovedo da bi mleko dali telencetu.
Takođe, uspeva i telence "Chasry" i iz dana u dan postaje živahnije. Kad smo  ponovo doživeli da Chasry sam kod majke popije dobru količinu, svi smo odahnuli: opasnost je uklonjena. Ispričali smo to vlasniku, a on je rekao da je prošle godine jedno telence umrlo, jer su verovatno postojale slične, ili iste teškoće.

U međuvremenu, na miroljubivoj zemlji je, radom danju i noću, bio ograđen jedan veliki pašnjak, izgrađeno sklonište i instalirana voda. Familija Maese može da se useli …

Dovesti životinje u transportno vozilo nije sasvim jednostavno. Sećanje na transport pripadnika njihove familije u klaonicu, sigurno je još veoma živo. Ali, mnogo strpljivosti i poverenje, uz pomoć prirodnih bića, ipak omogućuju preseljenje u novu okolinu.

Posle dolaska, Maese i Rine s velikim zanimanjem posmatraju svoju novu domovinu. Uveravanje da više ne moraju nikuda, pomaže da steknu poverenje i odmah gledaju svoju šumu, veliki pašnjak i lepu kuću.

Sledećih vrućih dana oni su temeljno "očistili" šumicu i mi spoznajemo, da pragovedima treba i lišća i ogranaka, da bi mogla dobro da napreduju.
Ona se osećaju očito dobro, stiču poverenje u braću i sestre, koji se za njih brinu, a zanimaju se i za sve zanatske radove, koji se obavljaju u njihovom okruženju. Uveče, obilaze gornji pašnjak i uživaju u dalekom vidiku, verovatno i u spokojstvu i skoro "svetoj tišini" na komadiću zemlje.

Čeka se "povezivanje familije". Rika i Chasry dovode se k Maesi i Rini. Ponovno viđenje podstiče inače veoma mirne, oprezne životinje na radostan galop preko celog pašnjaka. I već je familija potpuna, samo po sebi je razumljivo zajedno s telencetom.

Sada zajedno pasu, preživaju u senci velikih stabala i uživaju u hlađenju stopala i nogu… Od svoje ljudske braće i sestara uvek dobijaju nekoliko poslastica i rado prihvataju dvonošce i darove. To su potpuno srećne životinje koje usrećuju i ljudsku braću i sestre, a sigurno i prirodna bića i ostale stanovnike miroljubive zemlje …

Iznenađenje: Počekom jula i Rine je na svet donela dete – familija Maese se raduje i mi ljudska braća i sestre isto tako.
"

Majka Zemlja je strpljiva i popustljiva sa životinjama

 

Nas troje u našem "četvoronošcu", džipu, i dalje smo sticali i stičemo iskustva. Vreme žuri, a sati lete. Toplije godišnje doba ima žezlo u ruci.
Šta smo naučili i šta je još i danas za nas važno: napolju, dakle izvan džipa, ne smemo da se krećemo a da ne govorimo. Životinje u svom slikovnom jeziku, ujedno i slikovnoj komunikaciji, zadržavaju kako ton, dakle zvuk glasa, tako i miris i oblik i njegove pokrete, sve životne tokove drugova svoje vrste i svih ostalih živih bića, uključujući i ljude.

Nas troje smo na svojim ekskurzijama nosili još nekoliko nedelja svoju "odeću divljih svinja". Uvek smo iznova doživljavali majke, krmače, s njihovim prasićima, njihovom decom. Na izvesnoj udaljenosti – još nešto bojažljivo – prolazile su pored nas i onda kad sam ja, dvonožac, stajala napolju, ili sedela na svojoj maloj stolici na sklapanje.

U džepu svog kaputića imala sam jednu, dve jabuke koje sam pustila da se polako otkotrljaju u pravcu u kojem sam ugledala životinje. One na taj način osećaju da sam im prijatelj. Tokom nekoliko nedelja životinje-majke, krmače, dolazile su oprezno i znatiželjno sve bliže, a mladi, prasići, skakali su i jurcali uokolo kao da su hteli da nam kažu: "Nama je dobro!" 

Doživeli smo kako odrastaju i kako postepeno blede pruge na njihovom krznu. Po prugama na njihovom krznu, prepoznaje se da su još deca, koja sisaju kod mame.

Proleće se pokazalo u svojoj raskoši. Tu i tamo se videla poneka veverica, a mnoge srne koje su nas susretale na našem ekspedicijskom putu, sasvim postepeno, odložile su svoju zimsku odeću. Ptice su svoje pesme sve više usklađivale s buđenjem prirode. Njihove pesme najavljivale su predstojeće vreme parenja i bile su ispunjene radošću zbog njihove dolazeće dece prirode, što će se izleći iz jaja.

I nas troje smo promenili svoj "mirisavi" dres divljih svinja, čistijom i laganijom odećom.
Bilo proleće, leto, jesen ili zima – nismo bili tako umorni, da ne bismo nastavili našu ekspediciju.

Uz pomoć velikog Duha prirode, ja sam učila sve više komunikativni slikovni jezik između životinja, prirode i impulsa minerala. Slikovni jezik prirodnih carstava je moćno tkanje i pletenje, jedan orkestar, kao simfonija u koju se usklađuje svaki cvetić, svako moćno drvo, svaki oblik prirode, životinje, biljke, ali i kamenje.

Osim toga, saznala sam da svi životni oblici prirode, uključujući životinjski i mineralni svet, nisu samo između sebe u komunikaciji, već su svi isto tako u jedinstvu s četiri elementarnih snaga: vatrom, vodom, zemljom i vazduhom.

Prirodna carstva i elementi su usklađene snage. Čovek je zahvatio u jedinstvo života, u sudelovanje svih snaga, remetio je i remeti red. Čovek je veliki smutljivac. Svojim neredom i svojim ratničkim ponašanjem protiv planete Zemlje, on izaziva prirodne katastrofe, zaraze i kuge, patnju i nevolju u životinjskom svetu, a posebno na štetu čovečanstva.

U proleće, budni posmatrač u prirodi, doživljava jedinstveni zamah snaga. Sve životinje su u radosnom raspoloženju. Šume i polja ožive s mladim životinjama. I na drveću se pojačava veseli cvrkut. To su mlade ptice, one sada lete svoje male i sve veće krugove.

Vreme, zaista žuri, kao da je leto. Već je opet proleće prešlo u leto. U tom prelaznom periodu i srne su došle bliže i predstavile su nam svoje bambije. Majka je nosem pokazala na svoju decu. Zatim je podigla glavu i pogledala nas veselo i poverljivo. Tim gestom ona nam je pokazala svoju decu.
I ptice su postale poverljivije. Mogli smo jasno da utvrdimo da nas se mladi – dakle sledeća generacija – manje boje, nego njihovi roditelji.

Majka, lisica, koja je zimus u blizini džipa uzela jabuke i zahvalno ih pojela pred našim očima, sada nam je došla da predstavi svoje mlade. Nas troje saputnika "četvoronošca" zadržavali smo se u blizini džipa, što je nije smetalo. Ona je verovala nama dvonošcima, nama ljudima! Lisičja deca su se naganjala i skakala tamo amo. U svojoj igri ona su skakala i prema nama, što je majka podnosila. Lisica majka osvrtala se pitajući: "Imate li jabuku?"

Imali smo jednu koju smo okotrljali prema njoj. Ona ju je uzela, okrenula se prema šumi i dala je jedan fini signal. Deca su pogledala, čula majku i potrčala za njom.

Ježevi, koji su jesenas uzimali komadiće jabuka, isto tako su nam pokazali svoju malu bodljikavu decu. Zečevi su skakutali iz benjevih živica i igrali se na toplom suncu. Samo su se divlje svinje držale podalje. Zašto? Naša letnja odeća smetala je njihovom slikovnom mirisu. Osim toga smo primietili, da sve više i više idu na polja, kako bi u svoja tela preuzele i upile one hranjive materije što su im potrebne za zimu da bi je lakše podneli.
U međuvremenu, voze dva džipa. Jedan je "četvoronožac", naš ekspedicijski džip, drugi nosi svežu vodu za sve životinje na poljima i u šumama. Leti je upravo sveža voda naročito omiljena – i potrebna. Pojilišta su tako oblikovana da se i male životinje, npr. ptice, veverice, miševi i mnogi drugi, isto tako i sićušne životinje, mogu okrepiti svežom vodom, bez opasnosti da se utope.

Komunikacija između prirode i životinja, posmatrana s ljudskog stanovišta jeste nešto naročito, jer priroda dopušta životinjama sve, do uništavanja stabla, ako ga npr. neka velika životinja prelomi, lomi ogranke i grane, ili gazi cveće, trave i drugo. Ljudski argumenti bi glasili: "Priroda se ne može braniti" ili "Životinja ne zna da to ne treba da čini; pa ona ima samo instinkt" ili "Priroda je upravo „bez duše“, kao i životinje".

Oholi, egocentrični čovek smatra: "Sve služi samo meni, čoveku, kruni stvaranja."
"Kruna stvaranja" ne poznaje ni Stvoritelja Zemlje i beskonačnosti, niti kruna stvaranja prepoznaje Zemlju kao živ organizam, koji ukoliko ostane uravnotežen, jeste za čoveka a ne protiv njega. Budući da čovek, "kruna stvaranja" prezire Majku Zemlju i postupa protiv nje, Majka Zemlja vremenom više neće dopuštati sve ono, što je čovek do sada počinio velikom čoveku Zemlje. "Čovek Zemlje", Majka Zemlja, vraća čoveku ono što je čovekov udeo. "Kruna stvaranja" će od toga propasti. Majka Zemlja će biti pobednica.

Majka Zemlja je stvarno, kao ljubazna majka, prema svojoj deci. Kad deca tu i tamo izgaze travu i cveće ili pogaze mala stabalca, ili lome ogranke i grane, ona neće reagovati kao histeričan čovek. To su upravo još deca koja to ne čine zlonamerno. Ona, deca-životinje, ne razaraju obesno velike površine kao ljudi. Ona ne uništavaju prašume, ne krče ogromne šumske površine, niti podmeću šumske požare, zbog lične dobiti. Ona ne truju polja đubretom, gnojnicom i štetnim hemikalijama kao ljudi. Ona ne prljaju vode a ne zagađuju ni vazduh.

Životinje šuma i polja jedva da čine štetu. Čovek je parazit, čudovište, koje uništava sve, ama baš sve i to, kako on misli, za svoje dobro. Ali ne u stvarnosti. To će se sve više i više iskazivati kao njegov jad.

Kad bi se mogao slušati komunikativni orkestar, uzajamno delovanje elemenata, prirode, životinja s majkom Zemljom, tada bi se moglo osetiti, da životinje u prirodi ne nanose nikakve štete kao čovek. Majka Zemlja je popustljiva zato, jer deca, životinje, ne priređuju neprijatnosti. Zemlja postojano nastoji da održava ravnotežu između prirode, životinje i minerala. To što životinja tu i tamo ošteti ili uništi, za Majku Zemlju je toliko neznatno, da ona na drugom mestu pusti, da opet poraste ono što je životinja iskoristila za sebe.

 

Priroda daje onome koji nesebično daje životinjama

 

Upravo mi pada na pamet izjava jednog poljoprivrednika koja to potvrđuje. Umesto da požanje žitna polja u okruženju svoga poljoprivrednog dobra, on ih je ostavio na raspolaganje životinjama. To što su životinje na tim poljima uzele za svoje potrebe, nije bilo baš malo, naročito ako su se u njima naganjale divlje svinje. Taj poljoprivrednik je međutim utvrdio, da se na drugim poljima prinos unekoliko povećao, tako da je posle žetve imao veći prinos nego prethodne godine. To pokazuje jasno: Majka Zemlja ne samo da izravna nesebični dar životinjama – ona čak nagrađuje prijatelja prirode i daje povrh toga.

Upravo su nam u letnjim mesecima, životinje pokazale da su vrlo usko povezane s Majkom Zemljom i Majka Zemlja s njima, sa svojom decom prirode. Ona, Majka Zemlja, je milostiva; njena deca smeju da idu preko sočnih šumskih livada, kroz gustiš koji je pun lišća i životinjama nudi zaštitu, i mesta za spavanje. Majka Zemlja dopušta sve deci prirode; ona im ne zabranjuje ni jedno mesto. Drugačije, sasvim drugačije je kad životinje šuma i polja naiđu na ljude, koji su pogrešnog shvatanja da komad zemljišta, deo Majke Zemlje pripada njima. Tada najčešće nema mirne, i ljubazne sloge, već ljudi nastoje da istaknu svoje tobožnje pravo, i svoj zahtev; preduzimaju mere odbrane, što sve dovodi do razdora, haosa i dreke.

Svi ljudi ne tvrde da je zemljište koje oni obrađuju jedino i isključivo za njih, osim ako ne pripadaju verskom tumačenju. Zajedno s nekolicinom voćara posmatrali smo kako su divlje svinje u voćnjaku uživale uzimajući sveže i sočne jabuke sa niskih patuljastih voćaka, i prerovale zemlju u polju ogrozda i ribizli ubirajući pale, prezrele plodove. Voćari su se smeškali, i čak su se radovali. Dopustili su, isto tako, da više veverica s orahovog stabla skupljaju orah za orahom osiguravajući se za zimu. Zašto se one smeškaju i vesele? Zašto ne postupaju kao ostali seljaci koji, ako se neka životinja zadržava na njihovoj njivi, smatraju da bi je lovac morao usmrtiti? Nemaju svi poljoprivrednici kameno srce. Poneko zna: samo se srcem dobro vidi, čuje i doživi, jer je Božje carstvo prirode jedinstvo između čoveka, životinje, biljke i kamena.

Ti voćari, isto tako i poljoprivrednici, koji su za prirodu i životinje, pričali su kako imaju dosta iskustva sa životinjama. One im npr. pomažu kod zemljoradnje. Za njih su životinje mnogo korisnije od svakog pluga i motike. Njihovo unutarnje uverenje da je Bog stvoritelj svih živih bića, dopušta im da tako postupaju, zato jer svako živo biće pripada Božjem stvaranju. Bog zna šta pojedinac misli i zašto je za prirodu i životinje, za Stvoritelja i njegovo stvaranje.

Kod mnogih verski vezanih poljoprivrednika je drugačije. Oni misle slično kao glavari njihove crkve, da je Bog kao Stvoritelj odgovoran za sve, isto tako za haos, da se oni, poljoprivrednici nalaze u najboljim rukama, jer propovednici njihove crkve indirektno propovedaju o demonskom Bogu koji kažnjava i proklinje sve, koji ne slede nauku crkve koja uništava sve što ne služi njenom mračnom carstvu, kao npr. ljude koji se usmeravaju na Božje kraljevstvo i mole se Stvoritelju Reda i večnosti. U tom propovedničkom šablonu i životinje, priroda, štaviše, cela Majka Zemlja, imaju mesto obeleženo samo potcenjivanjem i prezirom. U svakom slučaju, podnose se kao donosioci dobiti, čoveku izrabljivaču.

Ko ne zna da je gost na Zemlji, ko veruje da može Boga činiti odgovornim i za haos, taj služi verskim propovednicima, vazalima, koji smatraju da su oni i njima ravni, kruna stvaranja. Ko to zastupa, nosi isti pečat, kao njegovi verski uzori u crnom, beloj ili crvenoj odori.

Opet se godišnje doba promenilo. Sasvim postepeno, leto pruža ruku jeseni. Mi, ljubitelji ekspedicija, kao i u svakom godišnjem dobu, bili smo na putu, kako bismo posmatrali i učili. Iznova su dani postali kraći, tako da smo se i mi dvonošci morali prestrojiti, jer ako smo se kasno uveče – kad se sumrak spušta na polja i šume – zadržavali još napolju u prirodi, čuli smo zov srndaća. Iz kraljevstva Svemudrosti saznali smo da mnoge ptice, a među ostalima i srndać, opominju nas ljude da napustimo šumu, kako bi se stanovnici šume i polja u nastupajućoj tami mogli umiriti i nesmetano otići na spavanje.

Na osnovu duhovnog znanja i našeg iskustva, mi smo zatim naša ekspedicijska putovanja premestili u kasno poslepodne. Slično, kao pre godinu dana, smeli smo ponovo potvrditi kako se životinje brinu za zimu, dakle skupljaju zalihe. Našim "četvoronošcem", džipom vozili smo se preko poljâ i kroz šume nekoliko sati ranije, nego leti.

Ohrabreni dvogodišnjim raznovrsnim iskustvom isto tako smo sve više išli pešice, tako da su se životinje navikavale na dvonošce, na nas ljude. One su nas počele preuzimati u svoju sliku iskustava. To smo prepoznali po tome što zečevi i srne više nisu bežali kao dosad. Svakako, oni su prema nama ljudima držali i još uvek drže mali, sigurni razmak. I ptice više nisu odletale i nisu letele prestrašeno kad ugledaju nas dvonošce.

U međuvremenu smo, u šumama saznali za mesta gde se skupljaju određene vrste ptica ili mesta gde se nalaze srne. Pazimo njihove stanove i mesta na kojima se sastaju, jer smo naučili da razumevamo ponašanje njihove vrste, tako da ostajemo na primerenom razmaku, kako ne bismo ometali njihov život i ponašanje koje odgovara njihovoj prirodi.

Mnogo, vrlo mnogo životinjskih vrsta koje leti nismo opazili, odjednom su se mogle opet videti u Benjevim živicama, na poljima i u šumi.

One, koje sada nismo otkrili, bile su divlje svinje. Raspitali smo se i saznali: divlje svinje se još zadržavaju na neobranim poljima. Kasnije, kad su polja obrana, one se opet vraćaju natrag, u šume da jedu žir, lešnike, bukvicu, sve što šuma nudi, dakle da svoje telo opskrbe potrebnim materijama kako bi donekle prezimile. – Ovom izlaganju nas troje bismo dodali: … jer od ljudi, koji bi trebali da budu njihovi prijatelji i starija braća i sestre, uopšteno rečeno, one nemaju ništa dobro i korisno da očekuju, a ako imaju, tada su to otpaci – ili kukuruz od lovaca, koji tako svesno mame npr. divlje svinje, da bi ih zatim ubili iz zasede. Slika koju većina životinja ima o ljudima, obeležena je ljudskim neuračunljivim, opakim, brutalnim ponašanjem, ubijanjem i hanibalskim konzumiranjem, nemilosrdno ulovljenih i zaklanih tela braće i sestara njihove vrste, koja se zatim mogu naći u komadima, na policama za meso i kobasice.

Da bi se sklopilo prijateljstvo sa životinjama šuma i polja, potrebna je velika mera strpljivosti i istrajnosti. Taj zadatak je predanost. Ona se može ispuniti samo savesnošću, ozbiljnošću i bez ograničenja. Svaka naša grozničava reakcija izazvala je preplašenost i beg. Ako smo prebrzo hodali, ako smo se naglo okrenuli, ili ako smo ruke pokretali na njima neobičan način, tada bi životinje pobegle ili odletele. Morali smo naučiti da se potpuno disciplinujemo, isto tako u pogledu svog mišljenja, s jedne strane jer misli upravljaju fizičkim reakcijama, s druge strane jer životinje u svojoj "njušnoj slici" obuhvataju i sadržaje misli.

Kao što je opisano, životinje se sporazumevaju jezikom slike. Životinje prave sebi sliku o krajevima i mestima, o različitim životinjskim vrstama i o nama ljudima. Posebne reakcije i telesna kretanja se pamte. Ako npr. neki pokret – upravo nas ljudi – ne odgovara redosledu njihove slike, one beže od nas ili napadaju, ako se osećaju moćnije od uljeza.

Na našim vožnjama, ili šetnjama, doživljavali smo i doživljavamo neprekidni strah životinja. Svaka naša reakcija koju one nisu mogle svrstati, dovodila ih je u paniku. To nam je bio signal da se uvek iznova uzajamno oslovljavamo, čim smo skliznuli iz svesti jedinstva.

 

 Sad je i žetva žita bila pretežno završena. Na poljima su se nalazili samo oni plodovi, koji se ubiraju u danima, kada leto predaje žezlo jeseni. To vredi i za kasne sorte jabuka u voćnjacima, koje pripadaju poljoprivrednom gospodarstvu. Po vrednoći mnogih životinja moglo se prepoznati da se godina upravo primiče svom kraju.

Svojim izvidničkim pogledom, što smo ga izoštrili prilikom mnogih ekspedicijskih vožnji, na jednoj od naših tura, prepoznali smo u daljini divlje svinje koje su se primicale šumi. Mi smo se uzajamno upozorili na to, i posavetovali se kako ćemo se sada ponašati. Brzo smo se složili. Opet smo zauzeli položaj od prošle zime. Moja dva pratioca su ostala u džipu, a ja sam napolju na šumskom proplanku u blizini staze divljih svinja, sela na jednu stolicu za rasklapanje.

Trajalo je danima, dok divlje svinje nisu ponovo krenule tim smerom. Familijarna grupa, čopor, koji je hteo da koristi stazu bio je veoma žustar. Čim su nas primetili, požurili su natrag u šumu. Bili smo vrlo začuđeni njihovim sadašnjim izgledom, jer mladi od prošle godine nisu više imali pruge. Bili su izrasli u mlade životinje, što bi se mogle opisati kao "nedorasle" jer su se tako i ponašale.

Držali smo se svog dogovora da izdržimo i da ne napuštamo svoj položaj. Divlje svinje su vrlo pametne životinje. Verovatno je u njima zaplamsala slika od prošle zime i proleća, jer su ipak iznenada svratile, uzele su položene kriške jabuka i - ne ispuštajući nas iz očiju – nastavile dalje.

Iznenada iz čopora se izdvojio jedan mlad vepar i bez straha je prišao meni, koja sam sedela na svojoj stolici za sklapanje. Govorila sam mu spokojnim rečima odgovarajućom visinom glasa. On je kružio oko mene i pritom prilazio sve bliže. Onda je stao meni iza leđa, kao da je hteo da isproba moju reakciju. Ja se nisam micala. Onjušio me i pritom mi je svoj nos, što ga često u šali nazivam "utičnicu", položio na leđa. Hrabrila sam se govoreći sebi: Stoj mirno, ne miči se!

Mladi vepar dao mi je mali udarac, šetao je oko mene te se samosvesno, i očito bez straha, postavio pred mene. Posmatrao me ispitivački, dok su mu lukave oči sevale. Ja sam govorila i govorila, a on me gledao. Istom jednoličnom bojom glasa postavila sam pitanje: "Kako te zovu tvoji nevidljivi prijatelji i pomagači?" Kao što je rečeno, samo se srcem vidi i čuje dobro. U sebi sam razabrala reč kojom ga oslovljavaju nevidljivi prijatelji: "Thyrinus". Glasno sam izgovorila tu reč: Thyrinus.

Tu je reč, koja je za životinje samo vibracija, mladi vepar razumeo. On je načinio poseban pokret glavom i prišao mi je nekoliko koraka. U levoj ruci sam držala krišku jabuke. Oprezno sam otvorila svoju levu ruku i pažljivo položila krišku jabuke na tle. On je odmah ustuknuo nekoliko koraka, odmeravao me je i posmatrao ispitivački, takoreći zamišljen, kao da procenjuje svoju okolinu. Ponovo mi se približio i oprezno i vešto je uzeo komadić jabuke. Led je bio probijen! Thyrinus i ja postali smo prijatelji.
Moji pratioci su posmatrali tu sliku i rekli: "Bili smo spremni da priskočimo, da se umešamo kada bi on napao." Životinje su međutim lukavije od ljudi. Mnoge životinje, odmere pre nego što napadnu. Thyrinus je prvo ispitao sve mogućnosti, pa onda postupio.

On se polako i oprezno okrenuo od mene, priključio se opet svojim nedoraslim drugovima, i već je nečujno iščezao s njima.
Nas troje postajali smo sve odvažniji. Prilikom sledećih ekspedicija, ponovo smo promenuli sliku. Moja su oba pratioca stala izvan džipa, a ja sam sa svojom sklopivom stolicom sela opet nasred staze divljih svinja.

Danas se divlje svinje nisu pokazale, ali se zato pokazala jedna veverica koja se spustila na moje desno rame da bi sasvim izbliza posmatrala neobičnu priliku, jer me je upravo ta veverica često posmatrala kada sam polagala orahe u blizini grane s koje je gledala dole. U svom džepu imala sam za svaki slučaj – kao i uvek – nekoliko "poslastica" kao kriške jabuka, orahe i semenke suncokreta.

Živahna veverica je okretno prelazila s jednog ramena na drugo i gledala u moje ruke kao da je htela pitati: "Imaš li jedan orah za mene?" Naravno da sam imala. Problem je bio samo u tome što je on bio u džepu mog kaputića. I svaki je pokret mogao prestrašiti životinjicu. Kada je opet veštim pokretima krenula preko mojih leđa na drugo rame – pri čemu sam kroz odeću osetila njene oštre"prste" - uzela sam pažljivo jedan orah iz džepa i spustila sam ga na dlan. Kada je marljiva mala šumska životinja videla orah, spustila se na moj dlan, brzo i spretno je uzela dar i skočila na tlo prema obližnjem stablu na koje se popela da otvori dobijeni orah.  
Bilo bi još mnogo, vrlo mnogo slika da se opišu. Imali smo obilje doživljaja od kojih bi htela da izdvojim samo neke, kako bih omogućila da i Vi, dragi prijatelji, sudelujete u njima.
Na primer, različite vrste ptica su doletale u porodičnim jatima, od kojih se većina spuštala na grmlje i drveće. Ali neke od njih spuštale su se na moj otvoreni dlan, da iz njega uzmu semenke suncokreta. To je čudesna slika, stišavanje, učenje, zahvalnost za to što smemo uvek i uvek iznova doživeti.
Na našim ekspedicijskim vožnjama susretali smo i susrećemo različite životinjske vrste kao zečeve, srne, lisice, fazane i druge životinje. Uvek ponovo smeli smo i smemo s dubokom radošću i zahvalnošću da doživimo da životinje već poznaju džip, "četvoronošca", i da postepeno stiču poverenje i prema nama dvonošcima.

Isto tako su nas trpeli i na stazi divljih svinja. Mladi vepar Thyrinus stalno je svraćao, kružio oko mene i gledao me duboko u oči, kao da je hteo reći: "Poznajemo se iz večnosti."

Jednog dana međutim, on me je onjušio, vratio se nekoliko koraka natrag, iznenada se zaletio i bubnuo me tako jako, da sam pala sa svoje sklopive stolice. Zatim se povukao u šumu.
Šta mu nije odgovaralo? Šta nije bilo u redu na meni, što je smetalo njegovom osetilu njuha? Nas troje smo razmislili. Pritom nam je puklo pred očima: Ja sam bila oprala svoj dres za divlje svinje, on je mirisao sasvim drugačije! Po ovom i po drugim događajima, mogli smo saznati da nas je životinjski svet doduše priznaje, ali još uvek ne prihvata. Dakle postupili smo kao i prethodne godine: Svoju šumsku odeću nismo prali sve dok nam je to bilo podnošljivo.

 

 Kad smo se, kao obično, spremili za sledeću izvidničku vožnju, da bismo sticali iskustva sa životinjskim svetom i učili od životinja i prirode, jedan mi je uzgajivač jabuka dao znak, da dođem kod njega. On je gestikulirao i pokazao mi je rukama da polako dođem i da spokojno govorim. Slično kao u šumi koračala sam dakle polako i počela sam spokojno i monotono da govorim. Što sam videla? Divlju svinju – bio je to Thyrinus – stajao je pored jabučara i posmatrao ga je upitno. Kad me je Thyrinus ugledao, otišao je malo na stranu i legao je tiho na zemlju udaljen nekoliko redova patuljastih voćaka.

Potpuno uzbuđen voćar mi je pričao, kako mu je divlja svinja prišla i njuškom pokazala na motiku s kojom je obrađivao zemlju, između redova voćaka. Onda je divlja svinja stala na razmaku od nekoliko metara od voćara i pokazala mu je kako treba da se obrađuje zemljište u voćnjaku: Svojom njuškom je pripremila zemlju i dala na znanje voćaru da ne treba da zahvata toliko duboko u tlo.

Čitavu nedelju Thyrinus je svakodnevno dolazio voćaru, da ga upozori da zemljište treba samo zračiti, dakle obazrivo obrađivati. Ali Thyrinus je isto tako ispitao svog "učenika". Na patuljastim voćkama su još visile jabuke; bile su to vrlo kasne sorte. Thyrinus je skinuo jednu jabuku s visećih grana i zurio u voćara, kako će on valjda reagovati. Dvonožac se rastopio. Srce mu je bilo potpuno omekšano, od lukavosti te divlje svinje.

U tih otprilike osam dana, kad je Thyrinus stalno dolazio iznenada i neočekivano, on bi legao na zemlju jedan red patuljastih voćaka dalje i posmatrao "učenika", voćara, da proveri da li je on razumeo kako se postupa s Majkom Zemljom. Brat, koji je radio u voćnjaku, pokazao se kao dobar učenik. Kad je on, voćar, konačno saznao o čemu se radi, dakle kako bi trebao da postupa, Thyrinus je nestao.Thyrinus nas je tu i tamo susretao u šumi. On je rastao i postao velik. Kad je čopor prolazio, ja bih zvala "Thyrinus", i iz obiteljske zajednice bi se izdvojila upravo ta divlja svinja i prišla nam. Ostali članovi obitelji posmatrali su komunikaciju između Thyrinusa i čoveka, čoveka i Thyrinusa. Divlje svinje su vrlo pametne i bistre životinje. Vremenom su se i druge prestale bojati. Otada one više ne beže kad čuju džip, ili kad nas vide odnosno nanjuše.

Bio je planiran novi voćni nasad. Za vreme njegovog nastajanja razvila se zajednička želja da se taj novi nasad, što leži na jednoj padini, nazove "Thyrinusov voćnjak". Tako se on i zove.

U doživljajima na mnogim našim vožnjama, uvek smo ponovo sticali iskustvo, da su životinje veoma budne i pažljive. One primećuju bitne scene i događaje u šumi i polju. Na primer lisice koje su do sad bežale s puta, čim su nas videle i odmah nestale u gustišu, kako se činilo, nakon izvesnog vremena su nas ipak priznale, možda čak i prihvatile. Iz njihove plahosti i spremnosti na beg na početku, nastala je znatiželja.

Lukave lisice koje su nas pre posmatrale iz daljine, približavale su nam se na svega nekoliko metara razmaka i pažljivo su gledale kako se druge životinje ponašaju prema nama. Svaka životinja je po svome opažanju i reagovanju sasvim različita od druge. Ako npr. jednu jabuku malo udarim, tako da se otkotrlja u smeru lisica, tada će se jedna dati u beg, a druga ostati, uzeti jabuku i nestati s njom u obližnjem grmlju.

Na našoj Zemlji je upravo tako: vreme prolazi. Priroda je promenila svoju odeću. Sada je ona nosila jesenje odelo. I elementi su pokazivali promenu godišnjih doba. Npr. vetar je postao hladniji i oštriji. Nas troje smo se na našim izviđačkim vožnjama dogovorili da više ne idemo na polja i šume, okruženi mirisom naše neoprane odeće. Naš džip je bio očišćen, a svoju odeću smo prilagođivali vremenskim prilikama.

Naše ekspedicije preko polja i kroz šume, prema drveću i grmlju, životinjama u šumama i na poljima, postale su nam i jesu briga, koja nam leži na srcu. Naš moto još i danas glasi: Ne hteti ništa – jednostavno biti prisutan. Jer mora se učiti, a samo srcem se dobro uči. Zašto? Zato što je srce duše, ljubav Boga, Stvoritelja, koja prožima i obasjava sva živa bića i životne oblike prirode, štaviše čitavu Majku Zemlju.

Najvažnija načela našeg programa učenja glase:
Ne nanosi patnju živom biću.
Ne ubij namerno živo biće.
Nemoj jesti lešinu svog životinjskog brata ili sestre – ne budi hanibal životinja.
Ne beri cvet dok je u punom soku – on ti je mali brat iz carstva prirode.
Ne lomi namerno, grane i ogranke drveća i grmlja – jer oni su tvoja braća prirode.
Ne odvajaj namerno ili iz pohlepe da poneseš stablo drveta od Majke Zemlje – odvajaš se od Stvoritelja, jer je On dopustio da stablo raste, On mu je dao život.

Ti, čovek, nemaš pravo skrnaviti prirodu i ubijati životinje – nisi dao život, niti prirodi, niti životinjama.

Za svakog čoveka važi sledeća zakonitost iz večnoga svemirskog zakona stvaranja: "Što učiniš i najmanjem stvoru, to činiš Stvoritelju i sebi samome. "

Ove jeseni doživeli smo slično kao i prethodne godine. Životinjski svet se priprema za zimu. I mi smo sve češće nosili topliju odeću, naročito kad smo napuštali "četvoronožac", džip, i kao dvonošci, pešačili preko polja i kroz šume. Posle mnogih ekspedicija, životinje koje su nas videle uvek ponovo, pokazivale su poverenje. Bili smo prihvaćeni, svejedno kakvu smo odeću nosili i koliko često smo je menjali.

Isto tako braća i sestre u drugom džipu, vozači vode, koji su slično kao i mi sticali svoja iskustva, sada su se mogli slobodno kretati. Svakako, a to je bio i jeste najviši prioritet: morali smo i moramo polako, dakle skladno da hodamo. Nismo smeli i još i danas ne smemo jedni sa drugima da vodimo previše glasne razgovore, a takođe ni brzo i rasejano gestikuliramo. U svom ponašanju, u svojim pokretima i reakcijama životinje imaju određen ritam, koji mi ljudi treba da prepoznamo i ujedno proosetimo, a ukoliko je moguće i da ga se držimo. U tom pogledu, dobro je.

 

Pustolovni susret s moćnim veprom. Životinje žele da budu prijatelji, nama ljudima, jer one znaju za jedinstvo

 

Kad bismo sad hteli detaljno da damo izveštaj o svim susretima sa životinjama i doživljajima, s braćom drvećem i sestrama cvećem i o četiri elementa, tada bi to stalo u više svezaka knjiga.

Naročito me je zanimao način ponašanja divljih svinja, jer se o njima priča da su vrlo opasne.

Počekom ove zime sedela sam ponovo na svojoj stolici na rasklapanje u blizini staze divljih svinja. Moji pratioci su stajali udaljeni nekoliko metara od mene, posmatrajući vevericu koja se opremala za zimski san. Odjednom,  sasvim iznenada zašuškalo je u grmlju. Izašao je moćan vepar s četiri velika jaka zuba, dva gore, dva dole. Kad me je vidio kako sedim, zauzeo je stav kao bik u areni. Nagnuo se napred i prednjim papcima strugao je po tlu, slično kao što bik u areni struže kopitom, pre nego što napadne. Moji pratioci su prekasno shvatili što se događa, jer je vepar već bio blizu mene. U čvrstoj nameri da me napadne, on je kružio oko mene. Iznenada mi je zadao propisan udarac u leđa, tako da nisam samo pala sa svoje stolice na rasklapanje, već sam i na svojoj koži osetila njegove zube.
Šćućurena ležala sam na hladnoj i mokroj zemlji u pravom stavu poniznosti, koji u životinjskom carstvu, napadaču često daje znak podređenosti slabijeg. Obratila sam se srcu svoje duše i zamolila za pomoć, da se u ovoj situaciji ponašam ispravno. U trenu sam čula glas srca koji mi je savetovao prvo da ostanem da ležim i da spokojno i monotono govorim, onako kako smo činili uvek, kad su u našoj blizini bile životinje. Monotonim rečima obratila sam se svojim pratiocima da ostanu mirni i da stoje tamo gde jesu. Oni su bili kao ukopani od straha. Vepar je stajao iza mene, kao da mi je hteo da kaže: "Eto, sad ću te ispitati jesi li mi stvarno naklonjena.

Glas mog srca, koji je Unutarnji život, reče: "Izvuci jednu jabuku iz džepa svog kaputića ne uspravljajući se. Nemoj ustati, jer će vepar pomisliti da želiš da ga napadneš. Iz džepa svog kaputića ulovila sam, kako sam mogla jednu jabuku koju sam u poniznom stavu, pognute glave, ne ustajući pustila, da se otkotrlja od mene. Uz mnogo muke i napora uspelo mi je. Vepar je kratko pogledao jabuku koja se kotrlja, ne ispuštajući me iz vida. Monotonim rečima ostala sam i dalje u poniznom stavu dok velika, teška životinja nije krenula prema jabuci i nije je uzela. Njegove oči stalno su sevale na mene. Onda je on, s jabukom, bez žurbe, takoreći veličanstveno, krenuo u šumu – i nestao.

Ustala sam. Svi troje duboko smo odahnuli. Osećaj mi je govorio da sam položila ispit – a tako je i bilo.

Nekoliko dana kasnije, dok smo pešice hodali šumom, ponovo smo sreli vepra. Prišao nam je, a njegove su oči sevale kao kod prvog susreta, kao da je hteo reći: "Ko se hoće meriti sa mnom?" Odjednom se usmerio na mene, i bez oklevanja potrčao, prema meni. Odmah sam počela govoriti blagim, monotonim glasom. Pozdravila sam ga i upitala: "Smem li ti dati jabuku?" Verovaatno je naš prijatelj mislio: "Ne pitaj! Izvadi je iz svog džepa!", jer on je, ne osvrćući se na moje pitanje, svoj nos gurao u njega. Bio je nanjušio jabuku koju sam mu odmah polako položila na zemlju. On je uzeo plod i samopouzdano zakoračio u šumski gustiš.

Nestala je naša napetost. Tada smo se smejali srdačno i s olakšanjem.
Mnogi susreti ove vrste pokazivali su i pokazuju nam da životinje čeznu za nama ljudima. One žele da nam budu prijatelji, jer one "instinktivno" znaju za jedinstvo svemira, koje je veliki Duh u svim ljudima, isto tako u svim živim bićima i životnim oblicima prirode.

Govoreći iz najveće dubine duše može se reći: ne postoje po prirodi opasne životinje. Mi smo ih ljudi svojim ponašanjem protiv života toliko zastrašili, da poneka životinja napadne i možda nanese povredu čoveku. Životinja to ne čini zbog toga što je opasna, već zato što se boji i često nanjuši naš strah pred njom, a i naše ponašanje prema životinji, što rezultira iz toga. Užas i strah u nama izazivaju žestoke reakcije prirode: odbranu, možda i protivodbranu, dakle čak agresivne emocije. To razljuti životinju, naročito onda, kad mi ljudi smrdimo na strvinu, jer ubijamo ili dajemo da se ubiju primerci njene vrste, da bismo ih pojeli.

 

Majka divlja svinja, prihvatila me je kao ljudsku sestru

 

Šumske i poljske životinje žive slobodno. U svom ponašanju one su veoma prisno povezane s Majkom Zemljom. Kada im mi ljudi dopustimo slobodu i dobri smo prema njima, tada nam i one prilaze postepeno, ali samo ako to hoće i ako mogu opet da odu kad požele. Sledeći dirljiv susret s jednom divljom svinjom starom nepunu godinu to dokazuje.

Od mnogih iskustava sa životinjama biram opet jednu bitnu "zgodu", jedan događaj što se zbio ranog sunčanog letnjeg dana kada sam se oblačila za šetnju kroz šumu. Pre nego što sam napustila kuću pogledala sam – sigurno vođena od Duha života – u vrt poljoprivrednog dobra. Nisam verovala svojim očima: U vrtu je stajao, teturajući na tri noge, vepar srednje veličine, mršav i vrlo slab. Jedva je mogao da nosi svoje iscrpljeno telo. Taj pogled je bio dostojan saosećanja. Odmah sam obavestila svu braću i sestre koji su radili na dobru i zamolila ih da budu pažljivi i da ne prilaze oslabeloj životinji.

Mladi vepar, se poslednjom snagom dovukao do velike smreke, što raste blizu kuće za stanovanje. Nespretno je zakoračio pod viseće grane stabla, i srušio se na tlo. Bolesnu nogu mladi pacijent položio je na zemlju, a glava mu je bila okrenuta prema stablu smreke.

Sticanjem mnogih iskustava i doživljaja s takozvanim divljim životinjama, naša sposobnost opažanja i naše ponašanje prema životinjama postajali su sve senzibilniji. Osim toga, srcem se dobro vidi, čuje, oseća i shvata.
Moje srce, srce moje duše, pomoglo nam je da se ispravno ponašamo prema životinji, pacijentu. Bilo nam je objašnjeno da je mladom vepru pre svega potreban odmor i oporavak, jer je bio maksimalno napregnut. Osim toga bojao se ljudi. Glas srca dao nam je na znanje da su bolesnu životinju božanska bića dovela u blizinu ljudi, do mesta, do smreke, velikog brata drveta, gde je pod zaštitom drveta mogao primiti isceljivanje od Majke Zemlje, od zemljišta. Bilo nam je savetovano da nekoliko sati ne idemo blizu životinje, dok joj ne popuste strah i najveći bolovi. Tek onda bismo trebali, malo dalje, da postavimo vodu i nešto hrane.

Životinja se pod drvetom nije micala. Posle nekoliko sati jedan od nas je, polako i monotono govoreći – kao što smo činili u slobodnoj prirodi – prišao drvetu da donese vodu i hranu bolesnom stvoru koji pati.
Oslabljeni pacijent danima nije uzimao ništa; ostao ležao je tiho i nepomično.

Stanovnici dobra brižno su ga posmatrali i jednog dana su primetili da je najzad zauzeo nešto drugačiji položaj tela. Isto tako je voda bila skoro ispijena. Ali čekinjasti pacijent još nije hteo da jede.
Drugog dana stanovnici dobra su videli kako se bolesna životinja dovukla do vode da pije. Sada je ona makar popila svežu vodu što su joj donosili. Nazvali smo ga Wasre. (Wasser = voda)

Nakon desetak dana Wasre je legao tako da nas može posmatrati iza drveta koje mu je nudilo zaklon. Pažljivo je pratio kako mu donose vodu i svežu hranu.

Jednog dana od žita i kukuruza - hrane kojom je bila ispunjena zdela, bilo preostalo samo malo. Pitali smo se: Ko je to pojeo? Wasre - ili možda pauni koji se kreću po čitavom dobru kao u svojoj kući.

Nije dugo trajalo, dok zagonetka nije bila rešena. Jedan od nas je kao slučajno prolazio kad je Wasre pod smrekom ustao i na tri noge se dovukao do zdele s njegovom hranom. Jeo je, pio i s mukom se opet premestio pod široke smrekine grane. Sada je sve češće ležao tako, da toplo sunce može da greje njegovu bolesnu nogu.

Na naš poziv došao je lekar koji ga je izdaleka posmatrao, dok je išao na svoje hranilište i pojilište. Lekar je utvrdio: "Životinja mora da je dospela u jednu od zamki, koje postavljaju lovci. Kad životinje dospeju u te smrtonosne zamke, postepeno se ugibaju na okrutan i zverski način, kao kod mučenja." Bili smo sretni da se Wasre uspeo da oslobodi. Uskoro se ispostavilo da mu noga srećom nije slomljena, jer je on neprestano pokušavao da je čvršće postavi na tlo.

Wasre je s distance detaljno posmatrao nas ljude, i posle nekoliko nedelja jedan od nas pristupio mu je bliže i obratio mu se spokojnim, monotonim glasom. Na našu radost životinjski brat se nije prestrašio, već je ostao da mirno leži. U danima kad je izgrađivao i pohranjivao sliku o nama ljudima, Wasre je očigledno stekao utisak da su mu ovi dvonošci bili i jesu naklonjeni. Tako je on postao primetno poverljiviji. Svojim budnim očima trepćući je gledao u nas, ljude, sa sigurne udaljenosti iz svog počivališta ispod smreke. Mi smo ga oslovljavali imenom Wasre, poštujući pažljivo udaljenost koju je želeo.

Prošlo je još nedelja. Wasre je sada sve bolje mogao da pokreće svoju nogu koja je još uvek bila tanja i slabija od ostale tri noge. Trudio se da je postavi je na tle da bi se njome podupirao. U meri u kojoj se strpljivi pacijent oporavljao, počeo je i da istražuje svoju okolinu. Najpre je samo za krako vreme napustio svoje mesto pod smrekom i odšetao se, još polako i vukući se, do valova za kokoške koja se nalazila blizu njegovog trenutnog prebivališta. Wasre je gledao kokoške, kao da su sasvim novo iskustvo za njega. Vrlo brzo je primetio da mu hrana kokoši što je bila izvan valova isto tako prija i dok su one okolo trčale, on je slatko jeo.

Naš hrabri rekonvalescent je ostao na poljoprivrednom dobru više nedelja, pri čemu mu je iz dana u dan bilo sve bolje. Wasre je još šepao, ali se sve više i više mogao podupirati na svoju bolesnu nogu. Mladi vepar je u međuvremenu stekao veliko poverenje u nas ljude jer smo smeli da ga čak dodirujemo. Uskoro je on šepao uokolo po dvorištu imanja, i bilo mu je dobro.

Kada je Wasre ponovo mogao prilično dobro da hoda, posetio ga je prijatelj iz njegovoga nasleđenog životnog područja, jedan vepar njegovog uzrasta – i posle nekoliko dana Wasre se, doduše još šepajući, s tim pratiocem, vratio natrag u šumu.

U narednim danima ispostavilo se: Slika nas ljudi što se u Wasri izgradila za vreme njegove bolesti i ozdravljenja, nije izbledela. Još i danas, posle otprilike godinu i po dana, Wasre uvek ponovo dolazi na poljoprivredno dobro da s nama ljudima održava prijateljstvo. U međuvremenu je postao velik, spolno zreli vepar, sa prepoznatljivim očnjacima. Ko ga ne poznaje, prestrašio bi se velike i krupne životinje. Ali Wasre poznaje nas, svoje ljudske prijatelje, i mi poznajemo Wasru. On osluškuje kad čuje svoje ime. Kad ga pozovemo, prilazi nam – naravno samo onda kad on želi! Tako je i dobro. Životinje šuma i polja treba da imaju apsolutnu slobodu.

Kad idemo da šetamo u šumu – pri čemu miris odeće danas više ne igra nikakvu ulogu, jer životinje našu sliku imaju potpuno u svesti – tada se može dogoditi, da nam sasvim iznenada i bez straha iz šume dotrči jedan vepar. Ili je to Wasre ili katkad Thyrinus, ili je to snažni momak, koji me jednom bacio na pod, da bi me ispitao; zovemo ga Adonis.

Sve su životinje plemenite i finog ponašanja. Mi smo ljudi od njih načinili preplašena i gonjena živa bića. Mi smo im uzeli životni prostor. Zato što ga mi ljudi neprestano i dalje otkidamo i zbog toga mnoge životinje moraju da žive zajedno, na najužem prostoru, država izdaje naredbu da se velik deo naše životinjske braće i sestara ubije, slično, kao što se događa stajskim životinjama koje se stisnute na najužem prostoru drže kao životinje za klanje, i koje od rođenja nose pečat "biti-ubijen-od-čoveka", za dobrobit životinjskog hanibala čoveka.

Sledeću scenu iz riznice mnogih iskustava i radosti sa životinjama, koju želim ovde da istaknem jeste komunikacija s jednom divljom svinjom, krmačom, majkom petoro dece.

Jednog sunčanog prolećnog dana, dok je večernje sunce sijalo kroz šume i svoj sjaj izlivalo na polja, sedela sam opet na ivici šume u blizini staze divljih svinja. Pustila sam da me sunce obasjava i greje. Jedan šum me je odvratio od usmerenja i predanosti toplim sunčevim zracima. Šta je to bilo i odakle je dolazio šum? Osluškivala sam u šumi i u grmlju i nisam verovala svojim očima: jedna krmača sa svojim mladima izišla je iz zaklona i stala je na oko pet metara od mene. Mladi su živo cičali i trčali oko majke.

Stvarno! Bila je istina! Tu me je bez straha gledala jedna brižna životinjska majka, krmača, i čekala hoću li joj se obratiti. Pre nego sam se mogla "oporaviti" od radosti – jer su mi se niz obraze kotrljale suze radosnice – ona mi je svojom njuškom pokazivala na svoju decu. Tada sam počela da joj govorim: "Deca su ti lepa! Radujem se tvojim veselim i zdravim mladima." Životinjska je majka pokazala je njuškom ponovo na svoju decu. Njeni pokreti i njeno ponašanje pokazivali su ljubav i zaštitu za njene potomke.
Kad je primetila da sam opazila nju i njenu decu i da se neizrecivo radujem zbog toga, spokojno i bez žurbe vratila se natrag u šumu sa svojom decom. Suze radosnice su mi iznova potekle niz lice, jer u sebi sam osetila da me ona, majka, prihvatila kao ljudsku sestru. Majka, divlja svinja, bila je srećna i radosna što može da mi pokaže svoje potomke! Pomislila sam: Ovaj doživljaj neću nikada zaboraviti!
Ali on nije ostao jedini; sledeći, iznenadni događaj usledio je nekoliko dana kasnije. Krmača se pojavila ponovo sa svojom decom. Bez straha mi je prišla. Njena deca su došla s njom. Na oko dva metra od mene legla je na zemlju i dojila je svoje mlade. Oni su ludovali po njenom trbuhu, ustima su ne baš nežno tražili grudi, majčine dojke i sisali. Krmača, majka, dopuštala je sve te, ne baš nežne, ludosti dece. Stalno je ležeći gledala prema meni, kao da je htela reći: I mi životinje volimo svoju decu. Naši mladi imaju majku punu razumevanja koja iz ljubavi prema njima dopušta mnogo razumevanja.

To što sam tada smela da vidim i doživim, ostaje u mome srcu. Jedna majka divlja svinja, nazvala sam je Ceele, pokazala je meni, čoveku, da i životinje imaju osećanja i ljubav, da i ona, životinja voli svoju decu, brine o njima, štiti ih, neguje i odgaja i želi da doživi da deca odrastu.

Mnogi su lovci ubijaju i pucali su životinjske majke. Tada mladi uginu od gladi, ukoliko ih neka druga životinjska majka, ne uzme pod svoju zaštitu. Ko može tako nešto da trpi ili čak odobrava? 

Samo nesavesni, okrutni čovek, koji ima u vidu samo svoje lično dobro.

Sećamo se možda Isusovih reči iz jednoga izvanbiblijskog jevanđelja koje su bile citirane u poglavlju "Glasovi opomene tokom hiljadu godina": "Jao lovcima! Jer će oni sami biti lovljeni." To je Hrist 1989. objasnio u Svom moćnom delu objave Ovo je Moja reč:

"Dok se grešni svet ne preobrazi u svet Božji, još će mnogi ljudi, životinje i biljke morati da trpe zbog neumoljivosti čoveka gospodara koji se suprotstavlja Božjem stvaranju.
Ipak, sva moć i slava data je od Oca Hristu Božjem, a nikako čoveku, koji ne poštuje zakone Božje. Teško lovcima, i teško onima koji žude za mesnom hranom! I lovci i oni koji kao hanibala proždiru meso životinja biće mučeni i proganjani zbog bola, patnje i stradanja životinja. Isto važi i za one koji skrnave biljna i mineralna carstva. I oni će trpeti zbog svojih nedela. Što čovek seje to će i žeti – bilo u zemaljskom životu, ili kao duša u područjima čišćenja. Stoga pazite na svoje misli, reči i postupke, jer bi za vas one mogle postati kobne."

 

"Crno veličanstvo" kaže: Nasilno potčinite sebi Zemlju!

 

Iz naših iskustava moglo bi da se ispriča još mnogo lepog i uzvišenog. Nažalost, mi nismo bili pošteđeni ružnih, zverskih događaja. Ipak ovde radije neću govoriti o tome da su lovci i mesari doslovce stavili ruku na našu životinjsku braću i sestre i da su ih na okrutan način ubijali … Za onoga ko želi da pogleda okrutne, zverske anomalije, zločine na životinjama, dakle da sebi stvori sliku o tome, postoji videokaseta uz ovo Gabrijelino pismo.

Ko snosi glavnu krivicu za brutalno i sramotno ponašanje prema životinjama? Glavni krivci su institucije crkve koje čak blagosiljaju ubijene životinje, a i njihove dvonožne ubice i koljače. U takozvanoj Hubertusovoj misi može se prepoznati "crno veličanstvo". Sledeći krivac je država koja se potčinila "crnim veličanstvima" kako bi ispunila ono što odrede "vudu-eksperti". Međutim onaj ko prstom pokazuje na "crna veličanstva" i njihove sluge, trebao bi prvo da pita sebe nije li i on sakrivac.

Da bi se onima koji žele da dođu do samospoznaje to olakšalo, može biti korisno sledeće tumačenje temeljnih duhovnih zakonitosti.
Tvoj istinski večni Otac kojem se moliš u Očenašu i kojem ćeš se kao besmrtno biće vratiti preko Isusa, Hrista, jeste svemirska ljubav.
U svemirskoj ljubavi sloboda i jedinstvo su vrednosti večnog života.
Bog, tvoj Otac, jeste tvoj život u tebi, čoveku i u tvojoj besmrtnoj duši. Bog je Stvoritelj beskonačnosti, isto tako Stvoritelj planete Zemlje sa svim njenim živim bićima i životnim oblicima prirode, životinjama, biljkama i mineralima.

Bog je snaga u elementima koji snabdevaju Majku Zemlju sa svetlom, vodom i vazduhom.
Bog, tvoj večni Otac, je sveprisutnost, jer On je život svemira, ljubav svemira.
Bog je prisutan u čitavoj beskonačnosti.
On, Bog, drži u svojim rukama moćna kretanja sazvežđa.
Budući da je Bog sveprisutan, On je isto tako jedinstvo, učestvovanje svih pozitivnih snaga.
Pozitivne snage su životne energije u svim ljudima, živim bićima i životnim oblicima prirode u svakoj planeti.
Bog diše dakle preko tebe, čoveka, preko svake životinje, preko svih biljaka i minerala, preko svake zvezde. Dah je Božje disanje, život.
Pitaj se: Imaš li pravo oduzeti život živom biću ili životnom obliku prirode? Jesi li nekome od tih bića dao život?

Zbog toga nikada namerno ne ubijaj životinju. Ne ubij drvo, biljku. Ne čupaj ih iz Majke Zemlje, i ne seci stablo, koje je u soku, u životu.
Ne dopuštaj, da se za tebe ubijaju životinje koji su tvoji sabližnji, tvoja životinjska braća i sestre. Ne konzumiraj leš svoje životinjske braće i sestara. Ne budi hanibal životinja.

Ne tuci životinju. Ne pretovaruj životinju kad radi za tebe. Podeli posao s njom i osetićeš naklonost životinje.
Poštuj i ceni svoj život što ti je dat od Boga, tvog Oca. Poštuj i ceni sva živa bića i sve životne oblike, jer nose isti dah kao i ti, život.
Nauči da svakog dana ponovo sebe razumeš kao biće u Bogu, tvom Ocu, tada ćeš upoznati svoju životinjsku braću i sestre i sve životne oblike prirode.

I kada ti neko kaže da je Bog nama ljudima zapovedio da mi ljudi "potčinimo" sebi Zemlju – u smislu vladanja, nasilnog pokoravanja – tada znaš koga imaš pred sobom: pripadnika "crnog veličanstva".

Predajom prenesenim rečima "Potčinite sebi Zemlju" Bog nikada nije mislio na zversko ponašanje mnogih ljudi koji okrutno i brutalno postupaju protiv planete Zemlje, protiv prirode, protiv životinja i naročito protiv ljudi.
Ko ispunjava volju Stvoritelja svemira, našega večnog nebeskog Oca, iz ljubavi prema Njemu, taj je sretan. Da je Bog hteo onako kako to ljudi misle kad kažu "potčinite sebi Zemlju", tada bi zemlja morala biti sretna i naklonjena čoveku. Jer za čoveka "potčiniti sebi Zemlju" znači iskorišćavati Majku Zemlju, mučiti životinje na zverski način, ubijati ih, držati ih u životinjskim getima, veštački ih oplođivati, oduzimati im telad da bi čovečanstvo imalo dovoljno mleka i sira, svakodnevno ih ubijati na hiljade i hiljade, kako bi životinjski hanibal čovek, mogao konzumirati meso životinje. "Potčinite sebi Zemlju" moralo bi tada isto tako značiti da je Božja volja da poljoprivrednici na polja sipaju najjači otrov i ubijaju bezbroj sićušnih i malih životinja. Zemlja bi morala biti srećna kad u bratoubilačkim ratovima padaju razorne bombe i Zemlji se nanose ogromne rane poput kratera, kad ljudi menjaju vodene tokove i grade divovske brane. Moglo bi se nabrajati još mnogo primera kako ljudi "potčinjavaju" Zemlju, čitaj: kako Zemlju i svoju prirodu muče, siluju, oskrnavljuju, pljačkaju, sakate, prljaju, razaraju.

Da je Bog rečima "Potčinite sebi Zemlju" stvarno  t a k o  mislio, tada bi Majka Zemlja zapravo morala biti zadovoljna. Ali zašto onda neki naučnici pričaju, da rat ljudi protiv prirode, čovek ne može da dobije, da će priroda, prema tome Zemlja, biti pobednica? Šta nije tačno? Kako je Bog to mislio i kako to misli čovek? Čovek uvek ima izgovor. Retko se drži istinskih izreka koje postoje i u Bibliji. On kljucne samo jednu ili nekoliko njih, koje služe njegovoj dobrobiti, ali kao što sada vidimo, to postaje njegova beda.
Zemlja je Majka ljudi, životinja i prirode. Ona donosi bezbroj plodova koji pripadaju kako ljudima tako i životinjskom svetu. Životinje su deo Majke Zemlje. Životinje u sebi nose svest svog Stvoritelja koja je jedinstvo. One hoće da budu čovekovi prijatelji. Svojom snagom, one žele da služe čoveku. Služiti znači, da čovek i životinja treba da rade zajedno, pri tome poneka životinja ima više snage od čoveka. Tu snagu životinja rado ulaže. Božja ljubav je jedinstvo.

Ljudi, životinje i priroda treba da žive među sobom u jedinstvu i miru, jedni druge da podupiru, jedni drugima da pomažu i da služe. Čovek treba da neguje šume, da obrađuje polja u skladu s redom života, prema Božjoj volji, dakle da se bavi miroljubivom zemljoradnjom, Bogu je po volji, tako da se njome ne prehranjuje samo čovek, već i životinjski svet koji pripada čoveku, onako kao što čovek, životinja i priroda pripadaju Bogu, našem večnom Ocu i Stvoritelju.

Reši se svake odvratnosti što je čovek čini i onda kad se ona smatra sama po sebi razumljivom, ili se obrazlaže time npr. da je tradicija. Nemoj učestvovati u tome!

Deset Božjih zapovesti i pouke Isusa Hrista pomažu ti da postigneš dalekovidnost, obazrivost, slobodu i duboki saosećaj. Tada ćeš srcem dobro videti, čuti i osetiti.

Mudrost iz Boga je pre svega znanje da čoveku nije potrebna crkva od kamena zato jer je sam hram Božji, i da Duh njegovog i našeg Oca stanuje u tom hramu, u čoveku.
Srce duše je Bog.

Od srca želim svim čitateljima da nađu Boga u vlastitoj unutrašnjosti, jer tada se otvaraju vrata prema srcu; tada nas vodi srce duše, Bog; tada se srcem dobro vidi, čuje i oseća.

 

 

Smem li Vama, svim čitateljima, izneti jednu molbu od srca?
Po želji Unutarnjeg srca koje je Božja reč, osnovala sam s braćom i sestrama Zakladu Gabriele, zamlinsko delo ljubavi bližnjeg za prirodu i životinje. Mnogi su ljudi uzeli u zadatak da životinjama šuma i polja ponovo daju životni prostor, u kojem one mogu živeti spokojno i mirno prema svojoj prirodi. Ali mi smo preuzeli isto tako zadatak da pomažemo životinjama za klanje u životinjskim kaznionama tako što upućujemo ljude, između ostalog preko plakata i brošura, i molimo ih da više ne koriste meso svoje životinjske braće i sestara. Istovremeno nudimo vegetarijanske životne namirnice i uputstva za vegetarijansko kuvanje, sve do veganske i teranske prehrane. Sve je to povezano sa troškovima, pre svega, kada se radi o tome da se pronađe dalji životni prostor za životinje.

Kad mnogo ljudi uvek priloži po jedan Euro, ako im je moguće nekoliko Eura, tada oni uistinu čine nešto dobro! Jer svaki prilog, bio mali ili malo veći, pripada Majci Zemlji i njenom životinjskom i biljnom svetu.

U svom srcu osećam da mnogi pomažu da se unapređuje Delo ljubavi za bližnjeg za prirodu i životinje. Unapred zahvaljujem takvima od srca, a sigurno zahvaljuje i Majka Zemlja sa njenim živim bićima i životnim oblicima, životinjama, biljkama i mineralima.

U srcu zrači jedinstvo. Govoreći iz srca, želim Vam da vidite, čujete i osećate srcem, jer se samo s Bogom živi dobro.

 

Homepage | Mi o sebi | Proroštvo | Susreti | Akcija | Linkovi | Radio emisije | Download | Ostali jezici | Kontakt | Katalog knjiga | Besplatne informacije