Dragi prijatelji,
koga ne zaokupljaju, upravo u ovom vremenu, mnoge, mnoge misli? I ponekog prilike podstiču da istražuje Kako i Zašto, temeljnije i dublje nego što je bio naviknut.
Prijatelji dele. Prijatelji takođe dele informacije. Prijatelj ostavlja bližnjem slobodu kako će se odnositi prema informaciji. Tako je napisano i ovo Gabrijelino pismo. Ono pretpostavlja jednog primaoca – čitaoca – koji je spreman da prvo prihvati izjave, a zatim ih sam – znači: slobodno – reflektuje i tako podstakne svoje misaone tokove, saznanja i zaključivanja.
Štaviše ovo pismo će vam doneti manje detalja i više sažetih i načelnih pogleda. Svako može da ga posebno objasni, odgovarajuće svojim doživljajima, svojim iskustvima i svome misaonom svetu.
Veliki deo čovečanstva životari svoje bitisanje daleko od vere u Božji zakon, a on je ljubav prema Bogu i bližnjem. Mnogi su toliko čvrsti u svojoj sebičnosti kao da su začarani njom. Sebičnost poznaje samo okrutnost, neljubaznost i bezobzirnost. Ona iskorišćuje druge za sebe.
Ljudi koji svoje previše ljudsko vide kao sredstvo za sopstvenu korist, na kraju krajeva su slabići. Kad čuju za ljubav prema Bogu i bližnjem, samo se smješkaju, a onog koji u to veruje i o tome govori, nazivaju utopistom. Ljudi koji su navukli ludačku košulju sebičnosti poriču sve što se dovodi u vezu s Bogom i višim vrednostima. NJihova meru je samoprecjenjivanje. Tome je uzrok skriveni strah koji oni prikrivaju sa naizgled odlučnim rečima.
Ko se važno smeška i odvraća od izreke "Bog je ljubav i ljubav za bližnjeg", morao bi da se pita: Kome on pripada?
Istinska ljubav je ljubav prema Bogu i bližnjem. Bilo da ljudi tu činjenicu odbijaju, da joj se podsmevaju ili je ignorišu – to je tako. Ja verujem u to. Ja svoje pismo gradim na istini, a ona je zakon Božji, ljubav i ljubav za bližnjeg, jer samo istina čini čoveka vrednim i slobodnim. Čovek u kojem je ljubav prema istini drži se dalje od ping-pong igre, intelektualne razmene udaraca, kojima egoisti teže jedan drugog da nadjačaju, i da svoje šablone mišljenja smatraju merom svih stvari. Tragalac za istinom istražuje srcem i razumom uz pomoć svoje savesti. On stiče unutarnju samostalnost i čvrstinu, zato jer se bori za jasna saznanja koja mu pokazuju korake u svestan život. On se nikada neće vezati za dogmatske stavove.
Božja ljubav je nedodirljiva. Nijedan čovek ne može da je iskrivi ili izobliči. Svaki takav pokušaj osuđen je na neuspeh.
Iako je Božji zakon, ljubav, beskrajna, svemoguća i nenadmašna snaga, ona ipak može biti sprečena u svom delovanju samovoljom i egoizmom čoveka – zbog njegove slobodne volje. Još više, snažnim suprotnim težnjama, kao što je izrazita i neprestana pohlepa za vlašću jedne institucije koja se u svome mišljenju i postupanju ne orjentiše po merilima Božjih zapovesti. Gde se Božje zapovesti ne poštuju i ne uvažavaju, Duh Božji ne može da provejava.
Crkveno hrišćanstvo obeležilo je takozvani hrišćanski Zapad, njegove običaje, moral, društveni poredak, čak njegovu sveukupnu kulturu. Na svim nivoima javnog i privatnog života događala se i događa borba i rat. Priroda i životinje moraju takođe beskrajno da pate zbog ubilačkih ambicija i ratničkog , agresivnog ponašanja – najčešće "hrišćana".
Ko je dao čoveku u ruke oružje da ubija ljude i životinje? Hrist ili crkvene institucije? U ovom svom pismu želim to da razjasnim. Osnova za moju analizu su Božje zapovesti i učenje Isusa, Hrista.
Ko se ne oseća oslovljenim, kao hrišćanin može svoje mišljenje i ponašanje da suprotstavi prema Deset Božjih zapovesti i Isusovim poukama. Ako pritom postane jasno da njegov način života odgovara hrišćanskom, nisam na njega mislila.
Večni kosmički zakon je neličan
Moja su upozorenja uopštena i ne odnose se na neku osobu.
Samo jedan primer: Ako se neka negativna, previše ljudska osobina, npr. "sebičan" ili "bezobziran" pripiše određenoj osobi, to je protiv zakona slobode. Ako reč "sebičan" odnosno "bezobziran" služi opštem razjašnjenju, tada je to nelično, dakle ne odnosi se na osobu i jeste u zakonu ljubavi prema Bogu i bližnjem.
Trebali bismo istinski preispitati svoje mišljenje, govor i postupke, kako bismo istražili i dokučili njegove sadržaje koji daju obaveštenje o vrednosti ili bezvrednosti naših znakova života. Jer je zapisano : "Kažem vam da će ljudi na sudnjem danu morati položiti račun o svakoj beskorisnoj reči što su je izgovorili." Iz toga proizilazi: Svako je odgovoran u svakom trenutku za ono što misli, kaže i čini.
Božja ljubav i ljubav za bližnjeg, večni kosmički zakon je neličan; on govori uopšteno. Bog ne govori lično, On čoveka ne oslovljava direktno, tako što ga npr. opisuje kao "neljubaznog", jer nijedan čovek nije bez Božje ljubavi. Ona boravi u svakoj duši i ne može se isterati. Mi se možemo nje odreći, ali se ne možemo nikada osloboditi, jer je Božja ljubav zakon života. Bog uči celovito o sebičnosti, o kauzalnom zakonu, kako je nastao, kako se dalje izgrađuje i dograđuje, ali On ne govori čoveku lično.
Božji zakon, zakon ljubavi prema Bogu i bližnjem, ne sadrži kauzalni zakon koji je takođe poznat pod imenom "zakon uzroka i posledice" ili "zakon setve i žetve". Taj zakon su stvorili ljudi svojim suprotnim postupcima protiv večnog zakona koji je Bog. Svakako, Bog, večni zakon, govori o kauzalnom zakonu, kako bi dao objašnjenje o njemu, tako da se oni koji to žele, mogu prepoznati i osloboditi iz kauzalnog zakona.
Kauzalni zakon je nastao iz zbira ličnih prekršaja protiv Božjeg zakona. Zbog toga se on zove i lični zakon; svaki čovek sudeluje u njemu primereno svojim ličnim prekršajima. Moramo biti budni da bismo temeljno ispitali šta je ljubav prema Bogu i bližnjem, a šta sebeljublje, to jest kauzalni zakon. Koren našeg ponašanja – sadržaji, ono što se skriva iza našeg mišljenja, govora i postupanja daje obaveštenje o nama.
Ako ljuska našeg ponašanja pusti, da na nas padne sasvim drugačije svetlo od njegovog sadržaja, tada u osnovi nismo onaj za kojeg se izdajemo. U sebi smo nesložni, podeljeni.
Ako je naša misao u skladu s našim osećanjima, ako naša reč odgovara našim mislima i našim osećanjima, ako postupamo u skladu sa svojim rečima, koje se sadržajno opet slažu s našim mislima i osećanjima, tada smo istinoljubiv, pošten čovek koji je u samom sebi jedinstven. Takozvana kauzalna ljubav, naprotiv, uvek je nesložna, dakle dvosmislena.
Upravo u našem vremenu pokazuju se mnogi putevi koji navodno vode "spasenju" duše. Mnogi ljudi su ezoterijski nadahnuti ili zatrpani božanskim znanjem. To dvoje međutim ne vodi u život koji je Bog. Jedino postupno ispunjavanje zakonitosti koje se mogu uzeti iz Božjih zapovesti i pouka Isusa, Hrista, čini od nas čoveka duha, čoveka slobode koji se drži života a to je Bog, i ne vezuje se za knjige i ljude.
"Zatrpani" smo onda kad naša budna svest, a i savest, više nije u stanju da važe i meri, da analizira da li to što dajemo od sebe, ili to što vidimo ili čujemo, odgovara Božjim zapovestima i poukama Isusa, Hrista, kosmičkom zakonu ljubavi prema Bogu i bližnjem.
Načelno je to ovako: Čovekova svest je njegova budna svest. Šta budna svest registruje toga je čovek svestan i može kasnije da se toga seti. Onog šta se podhranjuje u podsvesti čovek obično nije svestan; to se odvija nesvesno. Podsvest sadrži ono što je čovek odgurnuo u stranu, zaboravio, zatrpao i potisnuo, svoje tajne želje i čežnje kao i svoje nepriznate strahove, svoje ambicije, pobude i još mnogo više.
Ko teži svesnom životu, ko iz unutrašnjeg želi da postane slobodan kako bi izašao iz uskog Ja-kruga, iz zarobljeništva u sebičnosti, taj će se truditi da shvati svoje potkomunikacije, ono što se odvija ispod onoga šta on – budne svesti – misli, govori ili postupa. Taj čovek se upoznaje dublje nego površan čovek. On se postepeno oslobađa vezanosti za sebe, za svoje "lično", "ljudsko" i previše ljudsko; postiže razmak od sebe samog, sve će bolje ovladavati svojim životom i moći će takođe drugima sve više i više nesebično da pomogne, bez traženja priznanja i ovacija zahvalnosti. On postaje iznutra u sve većoj meri neličan, nezavisan, samostalan i slobodan. Horizont njegove svesti se širi; dobija pogled oko sebe, u daljinu, i u dubinu, i na taj način postaje sposoban da istinski nosi odgovornost.
Ljudi u čiju je budnu svest i podsvest istovremeno nagomilano duhovno znanje, reaguju nepro¬mišljeno. To što ih pokreće nekontrolisano im teče preko usana. Kontrolna instanca, budna svest i savest isključene su od aktivne podsvesti. Dotični jedva da prepoznaje tu razdvojenost. Ako je kontrolna instanca, budna svest i savest, neokrnjena, tada primećujemo – ukoliko se kontrolišemo – da drugačije mislimo nego što govorimo i da drugačije govorimo nego što mislimo. Podsvest odlaže isključivo sadržaje naših misli i reči, a budna svest varku, dakle ljusku, a ne jezgro. Ko ne kontroliše sebe, veruje da je onakav kako misli i govori.
Budući da većina ljudi ne preispituje svoje misli, svoje razgovore i svoja takozvana dobra dela, smatra da misli pozitivno. Oni sami veruju svojim mislima koje npr. glase kako je njihov bližnji prijatan i požrtvovan, ili da je on dobro, ili uredno obučen, ili da je odgovoran i pristojan. Takve i slične misli su pozitivne – ali samo onda kad se sadržaji misli slažu sa njima. Tek kod savesne samokritike i samoanalize dolazimo iza onoga šta se stvarno događa u svetu naših misli i reči, šta ostavljamo u podsvest. To što čovek odlaže u podsvest – sadržaje svojih postupaka – čini njegovu istinsku narav, njegov karakter. Naš karakter vremenom obeležava naše telo; ono je izraz, otisak, odnosno pečat našeg karaktera.
Naše telo stalno daje na znanje ko smo mi u stvarnosti. Kada npr. u nekom razgovoru jedan učesnik u razgovoru govori protiv našeg samoprikazivanja ili čak postupa protiv nas, dakle ponaša se tako da bi zavisno od okolnosti to moglo da šteti našem ugledu – kako mi reagujemo? Ostajemo li spokojni i sabrani ili deluje podsvest koja najpre preko centralnog živčanog sastava aktivira sunčani splet tako, da reagujemo nemirno, rastreseno i konačno ljutito. Bez razmišljanja tada iz nas kulja i pokazuje ko smo mi uistinu. Naše misli, reči, gestovi, naše celokupno ponašanje, odražavaju se na telu i ono daje sliku našeg karaktera.
U situacijama u kojima smo pogođeni, u kojima iskačemo "iz kože", ono što je skriveno ispod naše "pozitivne" fasade, izlazi na videlo. To počinje da deluje, ili čak izbija. Budna svest koja je podržavala izgled pozitivnog, više ne dolazi do izražaja. Ona ostaje izvan kontrole. Maska licemerja se lomi; na videlo izlazi ono neplemenito, nelepo ili zlo zadržano u podsvesti. Mi pokazujemo – a i nama se pokazuje – ko smo mi stvarno. Tada živci blokiraju "pozitivno" pevušenje budne svesti. To bi bio trenutak u kojem bi "ljubazni" koji veruje da je učvršćen u zakonu ljubavi i ljubavi prema bližnjem, mogao da se prepozna. Ali, želi li on to? Kada se prvobitna uzavrelost čula stiša, kada se živci donekle smire, tada poneko misli: "Šta se to dogodilo sa mnom? Ovakav se uopšte ne poznajem."
Ko se, međutim, još nikada nije doveo u pitanje, držaće se svoje uobičajene licemerne slike što je o sebi neguje. On će preko ispada brzo navući masku dobrog vladanja i misliti: "Uprkos svemu, znam da sam ispravno, 'ljubazno' mislio i govorio." Skroz naskroz je moguće, da su nam reči bile srdačne i ljubazne, ali uzburkana narav je govorila sasvim druge tonove. Šta se krije iza uzburkane naravi? Skriva se upravo ono, što izlazi na videlo kad nam se ljudi ne dopadnu, ili kada ne dobijemo ono šta želimo, što zavisi od prilika tako "dobro, srdačno i ljubazno" udesimo, ili kad se bojimo da bi nas izjava našega bližnjeg mogla raskrinkati, ili tome slično.
Misli i reči što su kao čiste ljuske ugrađene u budnu svest i suprodstavljene su onome što je u podsvesti, ne mogu se uskladiti s ljubavlju prema Bogu i bližnjem. To nije ništa drugo nego nameštena tobožnja ljubav, samoljublje, lična ljubav – koju nazivamo i egoizam. Egoizam može dugo da se ukrašava sa puno tričarija i ukrasa, prikriva taktikama i rafiniranim trikovima ljudskog Ja, dok jednog dana podsvest ne bude toliko puna, da stekne kontrolu budne svesti, tako da ova više ne može da važe i meri i tada podsvest ovlada našim telom, našim mišljenjem i delovanjem.
Jezgro egoizma je uvek sebična ljubav, to je samoljublje koje je lično.
Pojam "ljubav" postao je različito označena ljudska reč. Većini ljudi "ljubav" znači telesnu ljubav. Ona je pokretačka opruga vezujućih procesa; ona vodi nesreći, pohlepi, taženju poseda i iskorištavanju, jer ona je lična ljubav koja traži najbolje samo za sebe, to znači: Sve "dobro" samo meni. Za mene je upravo najbolje dovoljno dobro. Sve za moje dobro i moju egzistenciju. – Kako je pritom drugom, takozvanoj "ljubavi" je svejedno, pre svega onda, kad se ono što smo nekada hvalili ponaša drugačije nego što smo mu mi "pozitivno" namenili.
Egoista vidi ljude oko sebe u svetlu svoje sebične, lične svetiljke svesti tako dugo dok oni odgovaraju njegovom merilu svesti, njegovom svetlu, i dok su unosni i korisni za njega. Kad se naučimo da preispitujemo svoje predstave o tome šta za nas znači "ljubav", postupno ćemo pronaći da ljubav prema Bogu i bližnjem mora biti druga vrsta ljubavi.
Kritičari koji veruju da mogu rastaviti Božju reč izgovorenu u današnje vreme, spotiču se uvek iznova o reč "nelično". Oni smatraju da "nelično" znači depersonalizaciju, poricanje ličnog. Kada bi ti kritičari, koji su najčešće crkveni hrišćani, čitali tačnije svoju Bibliju, mogli bi da se uvere da se ne radi o strukturi i izgradnji ljudske osobenosti, kada Isus, Hrist, npr. po smislu kaže: "Treba da budete savršeni, kao što je savršen vaš Otac na Nebu." Ni "lično" ni "ljudsko" tj. previše ljudsko ne karakteriše sliku i priliku Božju, o kojoj je reč kod Mojsija, štaviše ta najviša idealna slika čovek, i to takav čovek koji - prema svom božanskom poreklu i određenju – u svom životu utelovljuje božansko, božanske osnovne snage i načela.
Lično, odnosno ljudsko, skrojeno je po osobi, po njenom više ili manje sebičnom mišljenju, htenju i delovanju. Nelično ne depersonalizira čoveka – naprotiv; ono je zakonito merilo koje važe i meri zakonitost i pravednost, koje budno posmatra ego, lično, nisko ljudsko koje se odnosi na osobu. "Lično", odnosno "ljudsko", sve što se odnosi jedino na osobu, na kraju krajeva je samoljublje koje dolazi do izražaja u takozvanom previše ljudskom. Previše ljudsko podseća opet na "ljudsko" koje je važno u našem svetu. Upravo atributi "ljudski ličnog" često daju naročitu atraktivnost svetlucavim, svojeglavim ili "markantnim" "osobama" u našem površnom društvu. Previše ljudsko, ali i ljudsko, nema ničeg zajedničkog s čovekom Biblije za koga se kaže da je Božja slika i prilika.
Bog, koji je i Bog Otac-Majka napravio je čoveka prema Svojoj slici. Čovek je grešio i greši protiv slike, čoveka, te tako i protiv Boga. Zato je čovek postao personifikovano samoljublje, dakle ličan, "ljudski". Kao takva ličnost opremljena specifičnim obeležjima i osobinama, čovek susreće drugog najčešće – upravo na "ljudskom" nivou. Oni procenjuju jedan drugog po svojim "ljudskostima" i nadmeću se s njima kad se radi o ugledu, važnosti, uticaju i moći i o drugim prividnim cvetovima ljudske sebičnosti. Jedan želi da nadmaši drugog; onaj s jačim egom trijumfuje kao pobednik.
Bog, naprotiv, gleda to što je stvorio, Svoju sliku i priliku, duhovno biće, u osnovi bića čovekove duše. Ako se slika Božja pojavi u čoveku i na njemu, tada je čovek doduše trenutno u životnom obliku čoveka na ovoj Zemlji, ali nije "ljudski", ni "ličan".
Nelično, Božji zakon, ljubav prema Bogu i bližnjem, ne sudi; i ne vrednuje; ne proklinje i ne kažnjava. Bog ljubi savršeno biće u dubini duše svakog čoveka. Bog zrači Svoju neličnu ljubav bez obzira na položaj osobe u kauzalnom zakonu, kako bi pomogao onome koji istinski moli za pomoć. Tako On pomaže čoveku da dođe do samospoznaje, da spozna ono što u njegovoj kauzalnoj "ljudskosti", u njegovoj Ja-ljusci ne odgovara božanskome, kako bi ga razgradio uz pomoć Hrista Božjeg.
Bog međutim nije lični zakon, niti kauzalnost kojom se čovek okružuje. Bog takođe ne potvrđuje "lično" čoveka, nego mu prepušta da se snagom Večnog sam prepozna u "izopačenosti", u osobinama niske ljudske prirode i slobodno da se odluči za "božansko" ili "ljudsko".
Kakva treba da bude slika i prilika Božja, čovek?
Počnimo sa pažljivim posmatranjem Božjeg zakona koji je ljubav. Božji zakon sadrži sedam osnovnih snaga: Red, Volja, Mudrost, Ozbiljnost, Dobrota, Ljubav i Milosrđe. Prve četiri osnovne snage – Red, Volja, Mudrost i Ozbiljnost – su stvaralačke i proizvodne snage Božje. Sledeće tri snage Vječnog su snage detinjeg odnosa prema Bogu; to su osobine Božje dece. U sedam osnovnih snaga sadržani su božanski principi: jednakost, sloboda, jedinstvo, bratstvo i pravednost.
Iz četiri proizvodne snage, Božje bitnosti, proizišla su božanska bića. Večni im je udahnuo snage detinjeg odnosa koje čine princip Otac-Majka: Dobrota, Ljubav i Milosrđe. Usled toga se svako božansko-duhovno telo sastoji od esencije beskonačnosti, budući da svako božansko biće utelovljuje svih sedam osnovnih snaga bitka, svemirski zakon.
Večni zakon ljubavi je život. Nijedna od sedam osnovnih snaga se ne može raspasti. Život je život, neuništiv, večno postojeći.
Svaki čovek je nosilac večnog života, jer se u čoveku nalazi duhovno telo koje – zasenjeno – nazivamo duša. Duša se utelovljuje prilikom rođenja deteta. Neopterećeno jezgro bića duše, zakon ljubavi, jeste temelj duše. Božji zakon, jezgro bića duše je božanska supstanca i zato je neopterećena, i ona ne može da se raspadne, niti promeni. Menja se čovek koji se ogrešuje o svoju večnu božansku egzistenciju, o zakon ljubavi i ljubavi prema bližnjem, dakle o sedam osnovnih snaga i o principe slobode jednakost, sloboda, jedinstvo, bratstvo i pravednost. On obmotava svoje vječno biće nisko titrajućim energijama koje su strane slici i prilici Božjoj; time on opterećuje svoju dušu, ali ne i Božji zakon.
Bog, zakon ljubavi, je u svima, i u svemu što obeležavamo kao materiju ili gustoću. Bog, zakon ljubavi, je u svim zgusnutim sazvežđima, u duši, u svakoj ćeliji čoveka, u svim oblicima prirodnih carstava, u svakoj biljci, u svakom kamenu, u svakoj životinji. U večnom, čistom životu Bog nije u čistom bitku – Bog jeste večno čisti bitak. Bog jeste zakon večnih svetova, božanskih sunaca i planeta. Bog jeste čisto biće, duhovno biće. Duhovna bića su božanska, ali nisu bogovi.
Božanska bića su sinovi i kćeri Boga Oca-Majke. Bog, nije materija niti gustoća. Ponavljam: Bog je u materiji, u gustoći. Zbog toga Bog nikada neće ostaviti nas ljude, niti Majku Zemlju s njenim prirodnim carstvima, niti ijednu planetu.
Bog, Stvoritelj, apsolutno, čisto, jeste dakle život u čovekovoj duši, u prirodi, u svakoj životinji, u materijalnim i zgusnutim sazvežđima. Kada bi nas Bog napustio, tada bi On razorio Svoje Stvaranje, čisto u svima i u svemu. Takođe bi uništio deo naše duše. Zbog toga bi duša ostala nesavršena. Otkupiteljskim činom Isusa, Hrista, sve što je nesavršeno, greh protiv života, će se pretvoriti u savršenstvo, u zakon ljubavi Božje i bližnjeg. Hrist Božji vodi nazad Bogu, večnome Ocu, sve čiste duše koje su opet postale čistim bićima.
Kada bi se Bog povukao iz Sebe Samog, tada bi apsolutno bilo uništivo, i opterećena duša se više ne bi mogla regenerisati, dakle očistiti.
Naše duhovno telo – u opterećenom stanju nazvano duša – sastoji se od duhovnih čestica, slično kao što je fizičko telo sastavljeno od ćelija. Čovek može da optereti duhovne čestice, ali kao što je već rečeno, ne može jezgro bića, pulsirajuću božansku zakonsku energiju duše. Opterećenja čoveka energetski se beleže u strukturi čestica duše. To suprotno zračenje iz opterećenih čestica duše, okružuje dušu kao fluid. To je finijetvarno telo duše.
Za razlikovanje od eteričnog tela čistog duhovnog bića, omotač duše nazivamo astralno telo. Ono je sačinjeno od različite astralne odeće, nazvane takođe astralno ruho. Astralno ruho ima različite boje. Astralno ruho se oblikuje prema ogrešenju o božanski zakon, o sedam osnovnih snaga, uključujući pet principa jednakost, sloboda, jedinstvo, bratstvo i pravednost. Zračenje duše je naše zračenje. Ono obeležava naše fizičko telo i čini naš karakter. Naše duševno zračenje – omotači duše – koji nas nevidljivo okružuje, je naš fluid koji se uopšteto naziva aura.
Kod procesa umiranja fizičkog tela, duša sasvim postepeno povlači u sebe dah koji je bio čovekov život. On je tada disanje duše. Ona na sebe preuzima takođe auru, astralno ruho, koje i dalje okružuje dušu na njenom putovanju. Ceo proces,mi ljudi,nazivamo odvajanje duše od tela. Fluid koji okružuje putujuću dušu, ostaje njeno astralno telo.
Fluid duše – njeno astralno ruho – sastoji se, prvo, od opterećenja nekadašnjeg čoveka, i drugo, od načina života sadašnjeg čoveka u tri dimenzije. Zračenje duše – njeno ruho – pothranjeno je takođe u odgovarajućim planetarnim konstalacijama materijalnog kosmosa i u planetama nivoa čišćenja. Celokupna slika – duša i astralno telo – kao matrična slika stoji u materijalnom kosmosu. Preko te matrice u datom slučaju, duša dolazi ponovo u novo ljudsko telo, onda kad u prolaznom kao čovek, s ljudima ili s carstvima prirode ima da očisti nešto što je povuklo da opet postane čovek.
Mnogi ljudi pitaju: "Zašto sam čovek, ako sam u dubini duše večna egzistencija?" Većina ljudi nalazi se u zemaljskoj školi da bi očistila dušu, da bi je odenula odećom vrline, ljubavlju prema Bogu i bližnjem. Da bi čovek u zemaljskoj školi imao koncept, da bi mogao da ide putem čišćenja svoje duše, kao nit vodilju Bog je preko Mojsija ljudima dao Deset zapovesti, a Isus, Hrist, pouke ljubavi prema Bogu i bližnjem u Govoru na Gori. U današnje vreme Hrist Božji preko proročke reči uči nas put u unutarnje, prema Božjem kraljevstvu koje je unutra u svakom čoveku.
Na putu u život čovek bi trebao da očisti svoju dušu od ogrešenja o život, o zakon ljubavi, ljubavi prema bližnjem, od greha protiv sedam osnovnih snaga i principa slobode. Ko svoj zemaljski život, svoje osećanje, mišljenje, govor i delovanje suprodstavi Deset Božjih zapovesti i učenju Isusa, Hrista, da bi spoznao sebe, i to što je protiv zakonitosti života okaje, očisti i više ne ponavlja, završiće uspešno zemaljsku školu. On će tada još kao čovek odlagati jednu za drugom astralnu odeću ili će je bar osvetliti. To što se tada postepeno ishristališe jeste čovek u slici Božjoj, slici i prilici, o kojoj je Isus rekao: "Trebate da budete savršeni, kao što je savršen vaš Otac na Nebu."
Kada previše ljudsko, odnosno "ljudsko" na koje su mnogi ljudi tako ponosni, menjamo kroz ispunjavanje zakonitosti života, Božjih zapovesti i učenje Isusa, Hrista, pretvara se u pozitivnu energiju. Tako čovek postaje mudar zato što poštuje život. Mudri ljudi više nisu upućeni na podršku i mišljenje drugih. Ljudi koji stoje u životu koji je Bog više nežele da budu hvaljeni i slavljeni. Oni više nisu "ljudski". Čovek u znaku istinskog života komunicira s premudrom moći nesebično-nelične ljubavi. To želi Bog od Svoje ljudske dece koja su u Njegovom Duhu sinovi i kćeri zakona ljubavi.
Šta je sa nastalo od mnogih ljudi posmatrajući ih sa današnjeg stanovišta? Mase su postale previše ljudski klimavci, konformisti, indoktrinirani, bezobzirni, okrutni, hajkači, klevetnici, zločinci, nasilnici, ratni huškači, bratoubice i glorifikovani "sveci" koji svoj sjaj izražavaju titulama i novcem, često nasiljem i brutalnošću. Sve to su opakosti "ljudskog" visokog stepena, "ličnog", egoizma i taštine – i nažalost, ima ih još više. Takve negativne, nedostojne, najzad zle karakterne crte mnogih ljudi razvile su se ogrešenjem o svemirski zakon ljubavi i ljubavi prema bližnjem.
Na Zapadu se većina ljudi naziva hrišćanima. Šta je međutim hteo Isus, Hrist, zna malo njih. Kada se radi o ličnim stvarima čoveka jedan ili drugi zove Boga i viče "Bog sa mnom!" Predsednik Buš viče "Bog s Amerikom!", a Sadam Husein "Alah s nama!". Svaki od njih hoće da pridobije Boga za svoje interese. Međutim Bog se ne povodi za modelima što čovek hoće da Mu zada, jer se na Boga ne može uticati, a poneki veruju da Bog ne postoji.
Jednakost, sloboda, jedinstvo, bratstvo i pravednost – osnove za miroljubivo zajedništvo među ljudima
Osnovna pravila, zakonitosti: jednakost, sloboda, jedinstvo, bratstvo i pravednost su osnove za miroljubivo zajedništvo među ljudima. One bi mogle od pripadnika ratničkog "hrišćanskog" Zapada da naprave miroljubive ljude.
Prvi princip je jednakost. Šta podrazumevamo, mi ljudi, pod jednakošću? Jedan smatra da treba prema svakom jednako da se postupa i da svako ima jednake prihode i posede. Drugi je za pravo saodlučivanja u svim bitnim političkim organima, u odborima i u preduzeću. Drugima je opet svejedno šta znači jednakost; njima je važno da imaju dovoljno da jedu i piju i krov nad glavom. Drugi opet vrte glavom i smatraju: "Jednakost znači jednaka prava, jednak položaj, jednak tretman, jednako mišljenje itd." To zvuči kao francuska revolucija koja se nije održala. Ljudi – smatra sledeći – nisu voljni niti su u stanju da ispunjavaju ostale principe, slobodu, jedinstvo, bratstvo i pravednost.
Stav poslednjeg, uopšteno viđeno, ispravan je. Kad većina ljudi misli tako, što se ne sme odbaciti, zašto se onda većina ljudi na Zapadu nazivaju hrišćanima? Zašto je Bog ljudima dao Deset zapovesti, a Isus pouke o ljubavi prema Bogu i bližnjem, ako one ne mogu da se žive?
Bog je realan i realist, što za većinu ljudi ne može da se tvrdi. A ko za sebe tvrdi da je realist, taj hoće najčešće tim da se istakne, da za njega važi samo ono što se materijalno može shvatiti i iskusiti; da sva viša istina, večni i sveprožimajući duh nije realan niti postoji, prema tome učenje o ljubavi prema Bogu i bližnjem je stvar sanjara, utopista i "otkačenih" i prema tome ne treba da se uzima ozbiljno. Taj "realista" tim svakako kaže da u njemu ne postoje pozitivne snage. To bi značilo da je čovek samo masa kostiju i mesa preko kojih je navučena koža – ništa više.
Kad bi Bog bio – kao što su mnogi ljudi – zastavica na vetru koju mogu da pokreću stvaraoci mišljenja, tada ne bismo imali duhovnu budućnost, jer ne bismo imali duše. Ko smatra da ovo ne bi išlo, da ne bi bilo moguće ispunjavanje Božjih zapovesti i Isusovih pouka, kao što to tvrde crkve, njemu se postavlja pitanje: Zašto onda plaća crkveni porez? Nije dosledno ne činiti ili čak poricati ono što je Bog zapovedio nama ljudima, a u istom dahu sebe zvati hrišćaninom.
Nema šta da se prigovori kada crkveni vernik plovi pod oznakom "katolik" ili "luteran"; on je upravo katolik ili protestant – ali nikako hrišćanin, jer obe crkvene institucije postupaju u načelu protiv Božjih zapovesti i protiv Isusovog učenja. Mlaki crkveni pristalica koji ne poštuje naročito rituale i dogme, ali ipak ostaje vezan za crkvu, jer su mu roditelji pripadali upravo toj "kongregaciji", ili zato što bi u selu izbio skandal kada on, mlaki, ne bi glumio zajedno sa masom – na kraju svog zemaljskog opstanka on kao katolik zahteva takozvanog duhovnika, da bi sa njim razgovarao i od njega primio posljednje pomazanje. Čak, na samrtnoj postelji, on se drži konfesionalnih običaja – jer šta bi rekli njegovi "sa-glumci", ljudi u selu, ako ne bi dao da se ritual obavi? Možda: "Večno proklet bio"! Dakle duhovnik mora da dođe.
Mnogi duhovnici – kako se uopšteno nazivaju sveštenici – svojim ponašanjem prema Božjim zapovestima i Isusovom učenju često pokazuju isto toliko mnogo, odnosno isto toliko malo znanja, kao grešnik na samrtnoj postelji. Ali u takvoj situaciji ne pomaže razgovor, ne pomaže posljednje pomazanje, već jedino razgovor sa Bogom – jer On je prisutan i u onom koji umire . Ko se tada od srca pokaje, i ako mu je moguće, u mislima moli za oproštenje, taj zaista ima Hrista uz sebe. Hrist ne daje umirućem dobre savete niti "posljednje pomazanje". To što Hrist može da oprosti grješniku, bude mu oprošteno u času smrti. To što je umirući u mislima, rečima i postupcima prouzrokovao prema drugim ljudima, koji mu danas još nisu oprostili, tu krivicu u čovekovoj duši Hrist ne može da izbriše, ili razreši.
Po tome prepoznajemo jednakost. Hrist ne primenjuje pravo svetovnih sudija, već pravednost u jednakosti, jer ako se dvoje jedno s drugim svađaju ili ako se ne slažu zbog neke stvari , tada su oboje krivi. Oni moraju jedno drugom da oproste, tada je greh otplaćen. Očenaš nas na to upozorava. Tamo se kaže: "Oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima našim."
Talenti su čoveku dati da ih koristi za dobrobit svih
Ostanimo kod principa jednakosti. Da bih učinila razumljivijim jedinstvo u Božjem zakonu, ljubavi i ljubavi prema bližnjem, vraćam se još jednom talentima. O talentima je zapisano sledeće:
"To je kao s čovekom koji je otišao na put: On je pozvao svoje sluge i poverio im je svoj imetak. Jednom je dao pet talenata srebrnog novca, drugom dva, a trećem jedan, svakom prema njegovim sposobnostima. Zatim on ode na put.
Sluga koji je dobio pet talenata počeo je odmah privređivati s njima i stekao je još pet. Isto tako je, onaj što je dobio dva, stekao još dva. Ali onaj koji je dobio jedan talent ode i iskopa rupu u zemlji te sakri novac svog gospodara.
Posle dugog vremena gospodar se vrati i zatraži da mu sluge podnesu račun. Tada dođe onaj što je dobio pet talenata, donese još pet sledećih i reče: Gospodaru, dao si mi pet talenata; evo stekao sam još sledećih pet. Gospodar mu reče: Vrlo dobro, ti si sposoban i veran sluga. Verno si upravljao s malim, i ja hoću da ti dam veliki zadatak. Dođi i učestvuj u radosti svog gospodara! Tada dođe sluga što je dobio dva talenta i reče: Gospodaru, dao si mi dva talenta; evo ja sam zaradio još dva. Gospodar mu reče: Vrlo dobro, ti si sposoban i veran sluga. Verno si upravljao s malim, i ja hoću da ti dam veliki zadatak. Dođi i učestvuj u radosti svog gospodara!
Najzad dođe i sluga što je dobio jedan talent i reče: Gospodaru, znao sam da si strog čovek; žanješ gde nisi sejao i skupljaš gde nisi vejao; budući da sam se bojao, tvoj sam novac sakrio u zemlju. Evo ti ga natrag. Gospodar mu odgovori: Ti si loš lenj sluga! Ipak si znao da žanjem gde nisam sejao i da skupljam gde nisam vejao. Da si bar moj novac odneo u banku, po povratku bih ga dobio nazad sa kamatama. Zato, oduzmite mu talent i dajte ga onome što ima deset talenata! Jer ko ima, njemu će se dati i imaće u izobilju; ali ko nema, njemu će se oduzeti i to što ima. Izbacite beskorisnog slugu u najdublju tamu! Tamo će on jaukati i škrgutati zubima."
Čovek u ovom poređenju, po svoj prilici posednik imanja, jeste Bog Otac-Majka. Na putu postanka čoveka, Bog je svakom biću dao talente da ih ponese na svoj zemaljski put. Oni odgovaraju mentalitetu duhovnog bića, nebeskoj regiji, osnovnoj snazi koja je svojstvena biću, npr. talenti iz zakonitosti božanskog Reda, Volje, božanske Mudrosti, Ozbiljnosti, Dobrote, božanske Ljubavi i MIlosrđa. Božanski talenti su za nas ljude pogodnosti, određene sposobnosti, koje možemo da označimo kao božanske energije koje kao prvo treba da ulažemo za svoje dobro i kao drugo za dobro ljudi oko nas i za dobro carstava prirode, dakle za našu stambenu planetu Zemlju. Talenti iz duha sadrže jedinstvo, delovanje za sve i svakog.
Kakav je odnos takozvanih hrišćana prema talentima datih od Boga? Većina ljudi, bilo katolika, luterana ili onih sopstvenog verskog uverenja– jedva se razvija. Masa misli samo na svoje dobro i zadovoljava se time npr. da ima zaposlenje. To su ljudi koji su se navikli da primaju naređenja od poslodavaca ili pretpostavljenih, da prihvate poslove šta treba da izvrše, koje zatim obave i dobro i loše. Možda jedan ili drugi razvije talenat koji je ustvari "zakopao", jer mu služi samo za sopstveno dobro. Sve ostale sposobnosti, dakle talenti koji u njemu dremaju, on ne aktivira. A i zašto bi? On ostaje zaposlen zato jer je lagodnije nositi malu ili nikakvu odgovornost i dobijati uputstva koje će i izvršavati bez veće odgovornosti.
Zaposleni dobija svoju platu koja je nešto manja od naknade koju prima poslodavac ili pretpostavljeni. Ako plata nije dovoljna, tada se gleda "gore" i izriču se odgovarajuće procene, kao npr.: "častoljubac" ili "potomak uspeha koji se po stepenicama uspeha penje uvis a dole gazi" ili "koji koristi laktanje da bi se penjao uvis" ili primedbe kao: "…lako je njemu da priča; preduzeće koje on vodi, nasledio je od roditelja" ili "… on ima veze jer potiče iz 'viđene porodice' ili – a najčešće se uvažava to poslednje "zato jer je pošten i vredan".
Dragi čitaoci, analizirajmo sada zajedno stvarne talente, sposobnosti koje je svaki čovek doneo sa sobom odgovarajuće svom duhovno-božanskom poreklu.
Po načelu jednakosti ne bi smelo da bude ni poslodavca niti zaposlenog. Zašto ta nejednakost. Zato jer vrlo malo njih razume šta znači biti hrišćanin, a mnogi to uopšte neće da prihvate. Oni radije ostaju na nižim položajima i klanjaju se onima na višim. Svako može da se ponaša kako želi, ali s Božjim zapovestima i pre svega s poukama Isusa, Hrista, u njegovom Govoru na Gori to nema nikakve veze! Zbog toga uvek ponovo kažem: Svako može da misli i da se ponaša kako mu se sviđa, ali ne bi trebao da upotrebljava obeležje "hrišćanski", jer Hrist nema nikakve veze s ovim svetom – sa svim onim što je izgrađeno na ljudskom egoizmu. Čovek može da bude katolik ili luteran; ovim institucionalnim izrazima oprečno je samo jedno, naime reč "hrišćanski" - jer te takozvane "hrišćanske" institucije to nisu.
Katolik, protestant, ili takozvani slobodni mislilac, vidi nejednakost kao zakonit sastavni deo zemaljskog opstanka. On smatra: To je upravo kvalitet života svakog pojedinca. Kako on prostre, tako i leži. – Kao što je spomenuto, svako može da postupa kako hoće, uključivši i takozvane hrišćanske stranke. Međutim, bilo bi pošteno i iskreno, kada oni koji dele pravdu, ne bi upotrebljavali reč "hrišćanski".
Pravda je uvek jednostrana. Pravednost je naprotiv hrišćanski princip. Ona je u jednakosti kao što je i jednakost u pravednosti.
Kroz ovaj "padajući vetar" nejednakosti, razvilo se mišljenje i težnja za vlašću, zavist i mržnja prema nadređenima i bolje plaćenima. Iz mržnje i zavisti izrasla je pohlepa za bogatstvom, posedom i ugledom, iz pohlepe neprijateljstvo, iz neprijateljstva rat, i bratoubilaštvo.
Zašto postoji nejednakost? Zato što hrišćani nisu hrišćani. Iz jedinstva je nastalo jastvo, iz jednakosti nastala je nejednakost. Ponavljam: svako može da se ponaša kako mu je drago – ipak, to nema nikakve veze sa hrišćanskim, čak ni sa Hristom!
Ako pustimo da "svetovne razlike" prođu pored nas, prepoznaćemo da mnogi poslodavci koriste svoj položaj moći, svejedno kojoj okolnosti ili kojem ostvarenju imaju da zahvale na njemu, bilo dobrim vezama, bilo nasledstvu ili čak svojoj radinosti. Protiv poslednjeg ne bi imalo šta da se prigovori ako dotični ne bi mislio samo na svoj bankovni konto i svoju dobrobit, slično kao i oni koji zbog dobrih veza ili nasledstva zauzimaju takav položaj.
Trebali bismo međutim pod lupu staviti i mnoge zaposlene koji nisu spremni da izgrađuju svoje sposobnosti, svoje talente. Mnogima od njih dovoljno je da nose odgovornost samo za mali sektor i da ostanu primaoci naređenja. Njima je slobodno vreme, sport, odmor, jelo i piće važnije od razvijanja njihovih talenata. Ali, ako se radi o tom da se poslodavcu i pretpostavljenom jednom pošteno kaže mišljenje, tada su oni drugde junaci na jeziku, čije reči odaju da drugima zavide na dobroj plati, bankovnom kontu i posedu. U restoranu, ili za stolom, na dnevni red stavlja se sledeće - uvek protiv drugog, retko protiv sebe samog, što znači: uvek se pod lupu kritički – možda čak cinički - uzima čovek pored sebe, ali čovek retko posmatra – samokritički – samog sebe.
Danas se štrajkuje, da bi se "onima gore" dalo na znanje sopstveno mišljenje. Najčešće se radi o novcu; svako hoće više novca. Retko se neko pita: Da li moj učinak odgovara mojim podobnostima, odnosno sposobnostima?
Nejednakost je postala razumljiva sama po sebi. Pravo je baš jednostrano, a pravo hoće svako za sebe, bilo poslodavac ili zaposleni, bilo bogat ili siromašan. Oseća da je u pravu i poneko ko kaže: "Zar da delim svoj teško zarađeni novac? A kome? Ko daje meni? Njemu ću i ja dati." Ali koliko? Ili obrnuto: "Daću onome ko da meni." Jednako? U ovome brižnom osiguravanju u odnosu na "trampu" prepoznajemo nepoverenje, i to ne bez osnove. Ako svako misli samo na svoju sopstvenu dobrobit, na svoj bankovni račun, na svoje posede koje želi da uveća za svoju ličnu korist, tada niko ne bi trebao da se zove hrišćanin. Ni onda, kad je junak na jeziku samo u kafani za stolom, ili za vreme štrajka – inače, svejedno mu je, samo da ima dosta za njega.
Dolazimo do nasledstva. Da li je ispravno da deca nasleđuju od svojih roditelja? Štaviše, je li po merilima hrišćanskih vrednosti, uopšte pravedno posedovati toliko mnogo, da roditelji mogu svojoj deci da ostave veliko nasledstvo?
Koliko se često čuje: "Roditelji su uložili svu svoju snagu i izgradili dobro stojeće porodično preduzeće sa mnogo radnika." Da bi važili kao dobročinitelji tada kažu: "Mnogim smo radnicima dali posao i hleb." Međutim plata radnika ni blizu ne odgovara dobitku što ga poslodavci stiču sa svojim porodičnim preduzećima. Za mnogo godina, poslodavci na svojim računima nisu nakupili samo znatno bogatstvo, već i posede u vidu imanja i zemljišta. U njihov imetak isto tako spadaju zgrade od kojih ubiru stanarinu i tako još više pune svoje bankovne račune. To je nejednakost koja je u svetu uobičajena.
Sadašnjim vlasnicima samo je po sebi razumljivo da su njihova deca naslednici, koji će dalje voditi porodično preduzeće po njihovoj volji. Stalno može da se čuje ili pročita da su naslednici upropastili nasledstvo zato što je svaki naslednik svoj deo hteo za svoje lične stvari. Zbog toga je moralo da se raspadne poneko porodično preduzeće. Naslednici koji dalje vode preduzeće nemaju uopšte potrebu da razvijaju božanske talente – oni su nasledili, i zato im nije nužno nikakvo "ostvarivanje".
Sve što čovek iznad svojih potreba ulaže za sebe lično, tj. gomila, protivno je zakonitosti jednakosti, protiv Božje zapovesti, ljubavi prema Bogu i bližnjem.
Tasko neko s pravom kaže: "Ljubav prema bližnjem iskorištava se višestruko. Da li treba sa tim koji takoreći krade dane, da delim svoje bogatstvo.?" Ne treba! Svako ko se naziva hrišćaninom trebao bi da pridonese tome da svaki čovek razvija svoje talente i da ih ne zakopava dopuštajući da ga drugi izdržavaju.
Ljubav prema bližnjem se ne udovoljava ako se samo daje novac za najsiromašnije, da bi se umirila savest. Istinska ljubav prema bližnjem znači, voljnim ljudima dati mogućnost da otkriju svoje sposobnosti, svoje talente, a kasnije da ih uvećaju za dobro svih – svih koji unapređuju načelo jednakosti. Jer vredi jednako za sve: Moli se i radi.
Isto važi za ljude u nerazvijenim zemljama. Ne koristi mnogo ako se za njih daje samo novac. Tim ljudima doduše pomaže da kao prvo zadovolje svoju glad; njima je potrebna hrana, ali i lekovi. Hleb i lekovi se brzo potroše. Šta onda? Kao drugo, njima je bila, kao i mnogim ljudima, oteta zemlja. Bili su razvlašćeni. Bogati su ih iskorišćavali i iskorišćavaju ih.
Dugoročno gledano malo je koristi da se najsiromašnijima šalju hleb i lekovi. Njima su potrebni zemlja i ljudi koji ih uče šta znači razvijati svoje sposobnosti, talente, i u zajednici ih uložiti za dobro svih koji hoće da se mole i rade. Ko navedeno neće, nema pravo da se poziva na jednakost. Posredno on daje na znanje da ne želi da radi niti da razvija svoje talente. Tada, on mora da se zadovolji time što za hranu nema ništa ili malo.
Pogledajmo u naš svet i pitajmo se ko se uvek iznova poziva da daje priloge za treći svet. To je srednji stalež, a oni su siromasi; dakle to je narod koji treba da daje priloge. Kako stoji stvar s bogatima, pre svega s crkvom teškom milijardama ? I, kako se ponaša država? Milijarde teška crkva daje priloge pretežno od subvencija i poreza koje dobija kako od svojih vernika tako i od svih poreznih platiša preko države. Ona ne dopušta da se njeno bogatstvo nagriza, a kamoli da se troši.
Državni službenici postali su sledbenici i vazali institucije crkve. Država troši milijarde za proizvodnju oružja koje ne služe ničem drugom osim za eventualne ratove i za "osvajanje svemira". To i daleko više od toga je "ljubav prema bližnjem koju praktikuju" hrišćani na Zapadu.
Ko veruje u Boga, mora mu postepeno biti jasno da molitve milijarde teških crkvenih službenika ne donose ništa, ama baš ništa – niti onima koji u malom postupaju slično kao službenici crkvenih institucija i državni nosioci mandata. U Bibliji katoličkih i evangeličkih vernika zapisano je sledeće: "Takođe vam kažem: Lakše je devi da prođe kroz iglene ušice, nego bogatašu da uđe u kraljevstvo Božje."
Ko svoje talente date od Boga ne otkrije da bi ih uložio za dobro svih, taj ne pridonosi dobru svih. Čitavo hrišćanstvo je izobličena i iskrivljena stvar. Ko veruje u Boga morao bi da istupi iz institucije crkve i zamoli državna tela da mu vrate onaj iznos iz njegovog poreza koji država daje crkvi, jer institucije crkve su potpuno protiv Božjih zapovesti i protiv pouka Isusa, Hrista.
Pitajmo, šta je Božja volja: crkva teška milijardama, zlatom optočene takozvane Božje kuće, crkveni glavari koji svoje titule prikazuju u skupoj odeći – ili ljudi koji imaju krov nad glavom, odeću i hranu, koji razvijaju svoje talente i prema načelu "moli i radi" ulažu ih za dobro svih; koji opet postaju i jesu onakvi kakve Bog hoće: ljudi koji utelovljuju sliku i priliku Božju.
A kako izgleda stvar s državnim nosiocima mandata koji su sledbenici crkvenih službenika? Šta se događa s porezima i davanjima koja se zahtevaju od naroda? Kako se upravlja tim novcem? Kako i gde se on ulaže? Nije li mnogo poreznog novca -- bačen novac? Gde se on krijumčari i u kakve svrhe razbacuje? Delom se troši za oružje, delom se krijumčari u crkvene kase. Izveštava se takođe, da se stotine miliona državnog proračuna godišnje rasipa na birokratiju i baca na besmislene projekte.
Jesu li institucije crkve protiv rata? Nasilje, da bi se stvorio mir?
Čitamo i slušamo o ljubavi prema Bogu i bližnjem. Postavlja se pitanje: Da li je Sin Božji vojskovođa koji od ljudi stvara vojnike, koje On uči zanatu ubijanja? Bog nije zato dao talente bićima da postanu ljudi. Bog je ljudima dao Zapovesti od kojih jedna glasi: Ne ubij (izvorno: Ne treba da ubijaš, prim. prev.).
Poneki čitalac će pomisliti da su crkve protiv rata. Da li su stvarno? To bi moglo da se pomisliti kada se u SPIEGEL ONLINE od 1. februara 2003. pročita : "Buš pobuđuje sveti gnev crkve. Džordž Buš se rado predstavlja kao duboko religiozan; ali bar nemačke crkve proklinju njegovu politiku prema Iraku s neobično zajedljivim rečima. Najviši protestant preteći rat naziva 'moralno nedopuštenim' – a najviši katolik smatra, da Buš nije bolji od islamskih fundamentalista …
U 'Bild am Sonntag' Karl Lehman, biskup grada Majnca i predsednik nemačke biskupske konferencije, piše da bi s crkvenog gledišta rat smeo da dođe u obzir samo u ekstremnim situacijama. Može da služi za odbranu od neposrednog napada – ili za suzbijanje zločina protiv čovečnosti -- genocida."
"Užasan strah" glasi sledeći podnaslov.
"U slučaju Iraka, međutim, ti kriterijumi nisu ispunjeni: 'Rat za svrgavanje tiranskih i pretećih vlada ili za sprečavanje opasnosti – ponekad nazvan i 'preventivnim ratom' – moralno nije dozvoljen', piše Lehman. …"
Potpis ispod slike na toj strani sažima stav kardinalaLehmana:
"Rat je legitiman samo u ekstremnim situacijama."
Dalje se u tekstu kaže: "Još pre je Kok, predsednik saveta Evangelističke crkve u Nemačkoj (EKD), oštro kritikovao Buša. Kok kaže da je predsednik US 'religiozni fundamentalista'.
Buš nastupa kao da mora da ispuni neku religioznu misiju. Slično bi argumentovali islamisti pozivajući na svete ratove.
Kok je za 'Stutgarter Zeitung' rekao: 'Takvo obrazloženje u meni izaziva užasan strah'. Razumu je teško da uspe pored takvog iracionalnog stava, rekao je Kok dalje. On ima još malo nade da rat može da se spreči. Vašington se uopšte ne trudi ozbiljno da pronađe diplomatsko rešenje iračkog sukoba."
To što ljudi crkve izjavljuju, pristaje svima onima koji su malo ili uopšte nisu uvereni u Božje postojanje, ili koji se još nikada nisu bavili s ljubavi prema Bogu i bližnjem. Na primer teolozi Kok i Lehman rat u Iraku odbijaju iz teoloških razloga. Naglašavam: iz teoloških razloga. Biskup Lehman je rekao, "… sa crkvenog gledišta rat bi smeo da dođe u obzir samo u ekstremnim situacijama".
Dakle, sa "crkvenog gledišta", a ne po volji Božjoj! Predstavnici crkve govore o svojoj crkvi. Po Božjim zapovestima i Isusovom učenju, verovatno se ne drže ništa. Dakle, crkva određuje da li rat ili mir. Isus je učio nešto sasvim drugo od onog što crkva doslovno prodaje svojim vernicima. Isus nas je učio: "…svi koji se mača late, od mača će poginuti."
Karl Lehman je argumentovao dalje, "…sa crkvenog gledišta rat bi smeo da dođe u obzir samo u ekstremnim situacijama. Može služiti za obranu od neposrednog napada – ili za suzbijanje zločina protiv čovečnosti kao genocida."
Ko su bili "ekstremni" uzori za zločine protiv čovečnosti i genocid? Upravo u tom katalogu "uzora" crkva je na prvom mestu. Ona je npr. pozvala na krvave krstaške ratove, u kojima je bilo pogubljeno na stotine hiljada onih koji su drugačije verovali. Crkva je bila ta po čijom propagandom su urođenici u Južnoj Americi bili mučeni i ubijani. Još u 20. veku, Papa
Pije XII. je pomagao genocid ustaškog režima na području Jugoslavije.
Uvek treba sa dobrim primerom da se ide napred. Kada Karl Lehman zagovara rat u ekstremnim situacijama, onda bi morao sve sveštenike proizvesti u vojnike i postaviti ih na prvu liniju fronta, da se bore, kao dobar primer.
Prema crkvenom stavu rat sme da se vodi u ekstremnim slučajevima. Rat je, međutim, uvek bratoubilaštvo, svejedno kako se rat zove. Isus nas je učio o miru. "Hrišćanstvo" je iskrivljeno i izobličeno. Postalo je mešavina paganstva i crkvenih predrasuda. Ako hoćemo više da se pozabavimo sa učenjem Isusa, Hrista, tada se prvo, moramo okrenuti od institucije crkve i okrenuti se prema unutra, jer Hrist Božji stanuje u samom čoveku.
Isus je hteo da svi ljudi budu jednaki. On je želeo zajednicu u Njemu i s Njim, koja znači slobodu. On je hteo da ljudi postanu slike i prilike Božje tako što slede i utelovljuju Božje zapovesti i Njegovo učenje, učenje Isusa, Hrista. On je hteo da svaki čovek aktivira skrivene talente u sebi i time doprinese jedinstvu i prema tome istinskom opštem dobru. Isus je hteo bratstvo, a ne bratoubilaštvo. Isus je hteo pravednost, a ne pravo. Isus je Knez mira, a crkve nisu ništa drugo nego paganska vojska. Ko zagovara rat u ekstremnim situacijama, taj nije na strani Isusa, Hrista. Taj zagovara bratoubilaštvo u ekstremnim situacijama.
Šta znači "ekstremne situacije"? Karl Lehman pod tim podrazumeva "zločine protiv čovečnosti kao genocid". Kada bi Isus zagovarao rat – bio preventivni ili rat u ekstremnim situacijama - tada bi On, već odavno, snagom duha, institucije crkve pretvorio u prah i pepeo i ubio crkvene leminge koji su slepo odani paganstvu i zloupotrebljavaju Njegovo ime. Ko je počinio najveće zločine protiv čovečanstva? Ko je počinio genocid? Crkve! O tome Karlhajnc Dešner piše: "Nakon intenzivnog bavljenja istorijom hrišćanstva, u Antici, Srednjem veku i Novom dobu, uključivši naročito 20. vek, ne poznajem ni jednu organizaciju sveta koja je ujedno, tako dugo, tako stalno i tako gnusno opterećena zločinima kao hrišćanska crkva, naročito rimo-katolička crkva."
Konsultujmo Katihizam katoličke crkve: broj 2309: "Treba pomno da se razmatraju strogi uslovi koji opravdavaju zakonitu odbranu vojnom silom." - Mnoga bi pitanja mogla da se postave ovom crkvenom stavu, npr.: Ko opravdava? I šta? S kojom kompetencijom? Da li je to učio Isus, Hrist? – Tekst Katihizisa ide dalje. Na prethodne postavke dograđuju se sledeće: "Takva odluka je zbog svoje težine podložna strogo određenim uslovima moralne zakonitosti. Istovremeno treba:
- Da je šteta koju napadač čini narodu ili zajednici naroda trajna, teška i izvesna.
- Da su se sva ostala sredstva kojim bi se tome stalo na put pokazala neprimenjiva ili bezuspešna."
Setimo se Indijanaca i Indiosa. Koja "šteta" je mogla da im se stavi na teret? Šta su oni prekršili? Isus, Hrist, je slugi koji Ga je udario u lice rekao: "… Zašto Me udaraš?" Bezbroj Indijanaca i Indiosa, takoreći, slikovito stoji u Zemljinoj atmosferi i pita: "Šta smo vam učinili? Zašto ste nas ubili?"
"Da pribegavanje oružju ne prouzrokuje zla i nereda većeg od zla kojem želi da se doskoči. U ocjenjivanju ovog uslova veoma veliku težinu ima moć savremenih sredstava razaranja."
Postavlja se pitanje: Zašto se onda proizvodi oružje?
"Ovo su zapravo tradicionalni uslovi nabrojani u učenju o tako zvanom 'pravednom ratu'
Procena tih uslova moralne opravdanosti, prebacuje se na razuman sud onih koji su odgovorni za opšte dobro."
Da li je Isus govorio o pravednom ratu? Svaki rat je bratoubilaštvo. Da li to pravednost crkvenog Boga? Ko uzima pravo da govori o "pravednom ratu"? S kojom legitimacijom? Od koga? Od Isusa, Hrista, ne! Od Boga, ne, jer Božji zakon je ljubav prema Bogu i bližnjem. Dakle od koga?
"U takvom slučaju, javne vlasti imaju pravo i dužnost da građanima nametnu obaveze potrebne za nacionalnu obranu." -Država i državna crkva su složni; oni su jedno. Njihova odredba važi. Oni određuju pravo i obavezu.
"Oni koji se posvećuju službi domovine u vojničkom životu, služe za sigurnost i slobodu naroda. Ako svoje dužnosti vrše ispravno, istinski pridonose zajedničkom dobru nacije i održanju mira."
Nasilje da bi se stvorio mir? Da li je Isus, Hrist to učio? Ko je uzor takvom nazoru, takvom stavu, takvom načinu ponašanja? Isus, Hrist, nije. Bog, Večni, nije. – Ko je onda?
"Dela, protiv znanja i volje naroda i njegovim opštim načelima kao i odredbe koje ih nameću, jesu zločini. Slepa poslušnost nije dovoljna da opravda one koji se takvim nalozima podvrgavaju. Tako istrebljenje nekog naroda, nacije ili narodne manjine, treba osuditi kao smrtni greh."
Nije li crkva sve do 20. veka sudelovala u svim tim zločinima koje ovde obeležava kao smrtni greh? Važe li te reči samo za laike? A crkva to može i sme sebi da priušti? Da li je ona izuzeta od smrtnog greha? – "Postoji moralna obaveza odupreti se naredbama koje naređuju genocid."
U svom Katihizisu katolička crkva kaže: "Svaki ratni čin koji bez razlikovanja ide za uništenjem celih gradova ili prostranih krajeva zajedno s njihovim stanovništvom, zločin je protiv Boga i protiv samog čovečanstva i mora biti odlučno i bez oklevanja osuđen. Opasnost savremenog rata je što onom koji poseduje naučno, naročito nuklearno, biološko i hemijsko oružje, pruža priliku da čini takve zločine." - Šta o ovome kaže američki predsednik Buš?
Zašto crkve ne počnu od temelja? Ko proizvodi oružje, već ima nesreću na put. Najzad: Proizvodnja oružja znači rat!
Budući da crkve ne utelovljuju učenje Isusa, Hrista, one određuju šta je zabranjeno i šta je dozvoljeno. Da čovek čita i da se čudi: "Zabrana ubistva ne obuhvata pravo da se nepravednom napadaču oduzme mogućnost da nanese zlo. Zakonita odbrana je teška dužnost onome koji je odgovoran za život drugih i opšte dobro."
Zaključak: Crkva se miri s ratovima a time i sa bratoubilaštvom, odobravajući ih!
Isus je bio skroz naskroz pacifista. Zastupnici crkve stalno naglašavaju: "Mi nismo pacifisti", dakle nisu ni hrišćani.
Sada se mnogi ljudi okupiraju s ratom u Iraku. U nekim zemljama, i u Americi, protestuje se protiv rata u Iraku. Ljudi protestuju protiv rata koji se vodi protiv ljudi. Malo njih misli dalje. Rat je takođe u šumama, na poljima i u njima, u tovilištima, u transportima životinja, u klanicama, u istraživačkim laboratorijima sa životinjama. Svuda gde se životinje zlostavljaju i namerno ubijaju, je rat. Rat uvek pokazuje slabost zemlje koja napada. A ko je za ubistvo životinja može isto da se nazove slabićem, ili čak, agresivnim strastvenikom.
7.3.2003. Radio Vatikan je preko Interneta proširio sledeću vest:
"Velika Britanija
Britanski vojnici svoje učestvovanje u mogućem Iračkom ratu, po shvatanju katoličkog vojnog biskupa, mogu da smatraju 'moralno časnim'. Zapovest za odlazak u borbu bila bi izdata za 'postizanje moralno dobre svrhe', kaže se u jednome danas objavljenom pastirskom pismu biskupa Toma Bernsa katoličkim pripadnicima britanskih oružanih snaga. U ulasku u iračku krizu, svi učesnici bi, pre svega u armiji, morali da ispitaju svoju savest. Zapovest za pokret biće izdata samo ako su iscrpljena sva politička sredstva, kaže Berns. Vojni biskup je naglasio da su crkveni glavari poslednju odluku o prikladnom trenutku stavili u vladine ruke. Prema tome, radi se o 'zakonitoj zapovesti zakonite vlade'. Njeno izvršavanje neće dovesti vojnike u konflikt sa crkvenim učenjem. Londonski kardinal Kormak Marfi O'Konor i anglikanski primas, nadbiskup Rovan Viliams, najzad su u zajedničkom saopštenju naglasili da sada ne postoji moralna legitimacija za rat protiv Iraka."
Ove izjave govore same za sebe.
Pravi hrišćanin, istinski vernik, traži razlog: Zašto uopšte rat protiv ljudi, životinja i Majke Zemlje, ako smo hrišćani?
Što je rezultat rata?
Svaki čitalac koji sebe zove hrišćaninom, morao bi prvo sebi da postavi pitanje: Živim li u miru s ljudima oko sebe? Da li su moje misli slobodne od podcenjivanja ljudi oko mene, od neprijateljstva, mržnje, zavisti i pohlepe za bogatstvom, posedom i ugledom? Ili se u mislima i okršajima rečima nalazim u ratu protiv članova porodice, prijatelja, poznanika, kolega i koleginica ? A politička katastrofa da se i ne spominje.
Zašto ubijanje životinja? Zašto jedem svoju manju braću i sestre, životinje?
Zašto je u svetu nejednakost, nesloboda, koja često počiva na zavisnosti?
Zašto nemir među ljudima?
Zašto nepravednost?
Zašto odvraćanje od Božjih zapovesti i Isusovih pouka?
Rat u Iraku pokazuje da je hrišćanstvo zakazalo. Nijedan crkveni hrišćanin više ne bi smeo da se nazove hrišćaninom, a pogotovo nijedan političar.
Većina ljudi su konformisti. Zavisnost stvarati je osnovni sastavni deo "sistema crkva"
Još jednom: Zašto rat?
Zašto je bilo odbačeno miroljubivo učenje Isusa, Hrista, koje bi dovelo do sigurnosti, jedinstva i blagostanja?
Jedan odgovor od mnogih mogućih glasi: Većina ljudi su konformisti. Konformista je neslobodan čovek koji svoj stav prilagođava vladajućem mišljenju, kao npr. pristalica jedne državne crkve koja je pretnjama svoje vernike činila i čini zavisnim. Nosioci mandata vlade i opozicije su, naprotiv, oportunisti koji zbog koristi postupaju konformno kako bi od države dobijali svoj deo i zadržali svoju službicu. Mnogi konformisti koji nedobrovoljno pristaju uz državu i crkvu, iz straha od eventualnih posledica postali su poslušnici. Drugi opet – pre svega oni koji su se već više popeli na državnim stepenicama ka uspehu – vise uz državne crkve zbog koristi, jer crkveni glavari "obećavaju uspeh".
Na Zapadu se pretežno pristaje uz katoličku i luteransku državnu crkvu. Većina crkveno regrutovanih nisu uvereni, pravi hrišćani – inače ne bi Zapad postao ratničko paganstvo koje vodi rat protiv onih, koji ne idu konformno sa masom zavisnih.
Stvaranje zavisnosti je temeljan i veoma bitan sastavi deo "sistema crkva".
U Katihizisu katoličke crkve to se izražava jasno – da ne kažemo neskriveno. Da se sveti obred krštenja mistifikuje, takoreći svrstava u "Božje tajne", pokazuje već naslov poglavlja, "Svetkovina – hrišćanska misterija" pod kojim može da se pročita sledeće:
"Postavši udom Crkve kršteni više ne pripada sebi, nego onome koji je za nas umro i uskrsnuo. Zato je pozvan da bude drugima ponizan, da im služi u zajedništvu Crkve, da bude poslušan i ponizan glavarima Crkve i da ih susreće s poštovanjem i ljubavlju."
Tako kršteno novorođenče, već je osuđeno na zavisnost i protiv toga ne može ni da prigovori.
Pritom je najveća drskost dovesti u vezu sa tim još i Isusa, Hrista, našeg Otkupitelja. Isus je bio čovek slobode, i nikoga nije vezao za sebe, niti je ikoga pozvao da dopusti da se veže, stavi pod starateljstvo, uzme, podjarmi i indoktrinira.
Hrist je kao Isus došao da nas -sve ljude i duše – oslobodi. On je Svoj zemaljski život dao, da sada svako ima šansu da svakoga dana dođe malo bliže slobodi u Božjem zakonu.
O podređenosti je govorio Pavle – ne Isus. Isus se nije podređivao "glavarima" tadašnje "crkve"; On takođe nije ljude oko Sebe učio da to čine. Naprotiv!
Katihizam govori o "zajedništvu crkve" čime se misli samo na one koji joj se podređuju.
Pravo zajedništvo je povezujuća ljubav prema svim ljudima i bićima, prema životinjama i prirodi, usmerena na jedan Duh koji je pravo zajedništvo – Hrist. Zajedništvo znači delovati zajedno na osnovu jednakosti, slobode, jedinstva i bratstva, da bi se pravedno delovalo za dobro svih ljudi i životnih oblika. To naravno pretpostavlja miroljubivost u Hristu i sa Hristom.
U proteklim vekovima država je postala konforna kuća koju ispunjavaju crkvene institucije, jer je država dopustila crkvenim vlastodržcima da je razaraju. Uvek iznova treba da postavimo pitanje: Zašto je došlo do toga? Ko može da izvede zdravu analizu –a to znači: bez pripadanja crkvi na vlasti i njenog neposrednog uticaja – doći će se do spoznaje da su mase ljudi konformisti koje su crkve učinile da budu nesamostalni crkveni leminzi krštenjem novorođenčadi, zatim indoktrinacijom, zastrašivanjem s večnim prokletstvom i proslavljanjem njenih rituala.
Jedva da jedan od voljnih crkvenih vernika poznaje crkveno učenje kojem je obavezan, i crkveno pravo kojem je podložan. O tome se u nedeljnim propovedima malo čuje. Ali katihizam, npr. katoličke crkve je dostupan svakom – može da se dobije u knjižarama – i takođe nije zabranjeno čitati ga. Osvetlimo u nastavku verske dogme zapisane u njemu jasnim pogledom budnoga, nezavisnog čoveka.
Samostalni mislilac, čija je unutarnja moralno-etička instanca, savest, još neokrnjena, ništa ne prihvata samo onako, pogotovo ne prima dok ne vidi. On temeljito ispituje sadržaj istine u izjavama. Jer samo istina čini i čuva -- slobodu.
Sledeća tvrdnja iz Katihizisa katoličke crkve su iz članka "Crkva – majka i učiteljica".
"Božji zakon poveren Crkvi vernicima se navešta kao put života i istine." - Poznaju li crkve Božji zakon? Božji zakon je Ljubav prema Bogu i bližnjem.
Ko hoće da uči put, mora prvo sam da ga prođe. Gde je put koji se uči u smislu Božjeg zakona? Gde su oni koji su ga prošli ili ga prolaze?
Sledeća rečenica glasi: "Stoga vernici imaju pravo da budu poučeni o spasonosnim božanskim zapovestima koje pročišćuju prosuđivanje,i po milosti, ozdravljaju ranjeni ljudski um." - Kao prvo: Crkva navodi božanske zapovesti – ali kako je sa njihovim ispunjavanjem? Kako želi crkva da učti ljude o tome, kad samo propoveda o zapovestima? – Drugo: Zašto mora da ozdravlja ljudski um? Od čega je ranjen? – Nebrojeni su pretrpeli štete srca i razuma od protivrečnog crkvenog učenja koje im je npr. nalagalo da moraju da ljube dalekog i okrutnog boga osvete, čije su strašne i neshvatljive tajne značile stalnu pretnju, čak i posle smrti – "večno". Besmislice, uz istovremeno masivno zahtevanje respekta nisu stavljale izvan snage samo ljudski razum već su dovele i do kapitulacije zdrave moći rasuđivanja. Na putu indoktrinacije nastali defekti su se zatim "pročišćivali" i "ozdravljali".
Upravo, pravi um, može mnogo da nauči jasnog mislioca, slobodnog čoveka. U svakom slučaju: postati ili ostati slobodan.
Vernicima je "dužnost … da opslužuju zakone i odredbe što ih izdaje zakonita Crkvena vlast. Takve odluke, pa makar bile disciplinarne, zahtevaju pouku u ljubavi."
Pustimo da obe rečenice deluju na nas. One su majstorsko delo crkvene umetnosti manipulacije. –Prepoznajemo li pristup crkve čoveku i njegovoj duši? Shvatamo li kako se od samog početka vešto izmiče tlo prirodnom otporu zdravoga ljudskog razuma protiv uzimanja, infiltracije i uticanja? Prepoznajemo li neverojatnu drskost u rečima "zakonita crkvena vlast"?
Isus, Hrist, je vlast, a ne crkva! A Isus, Hrist ne stanuje u crkvama od kamena, koje crkveni službenici i njihovi vernici zovu crkve, ujedno i kuće Božje. Hrist stanuje u svakom čoveku, jer je čovek hram Božji.
Blago onome ko ima posla s pravim Hristom! Njegova je reč ispunjena s božanskom istinom, ona je jasna i nedvosmislena, bez klopke i lukave obmane. Njegovo učenje ne vodi u zavisnost, već u slobodu.
Organizacija "crkva", kobna alijansa s državom
Dalje u Katihizisu katoličke crkve, pod brojem 2244 može da se pročita: "Samo je božanski objavljena religija u Bogu, Stvoritelju i Otkupitelju jasno raspoznala čovekov izvor i određenje." - To je tačno. Ali ne za katoličku crkvu. Isus, Hrist, je preko božanske objave i Svojim životom doneo Unutarnju religiju. Gde je ona?
Crkva poziva političke vlasti da svoje sudove i odluke dovedu u sklad s tim nadahnućem istine o Bogu i o čoveku." Ova samovoljna postavka crkve što služi njenom polaganju prava na svemoć nosi sa sobom posledice u javnom životu u našoj državi, u našem društvu: zbog toga sudije koji pripadaju crkvi mogu samo uslovno slobodno da odlučuju.
Ako su sudije katolički vernici, tada bi morali da slede pravila i uputstva Katihizisa. Prema tome moglo bi se reći: i oni su indoktrinirani.
Budući da su crkve, država, a takođe sudije – koji sude po pravu, a ne dopuštaju da pravednost vlada – složni, oni su složni i kada se radi o biračima koji treba da izaberu vladu na kormilu. Narod obavezan da se prilagođava, koji pripada prvo crkvi, a potom državi, je takozvana "glasačka stoka".Vlade – svejedno kako se zovu – odane su crkvi jer ona goni "glasačku stoku". Dakle, državni nosioci mandata se ponizno ponašaju prema vrhu i tako su marljivi podanici crkvenih glavara, da bi, kao što je rečeno, raspolagali s dovoljno glasačke stoke. Crkveni čovek, koji je za određenu stranku, u svojoj crkvi tada propoveda naglašeno za one, koji kao stranka crkvi nude najviše prednosti. Takođe sudije, koji ne pripadaju samo državi, već i crkvi, u sudnicama dosuđuju katkad pravo radije onima koji su – kao i oni – crkveni konformisti.
Da je to tako, dokazuje Katihizis katoličke crkve. Tamo se doslovno kaže: "Građanin je po savesti dužan da ne sledi propise građanskih vlasti, kada se sprovodi prenos moralnog reda koji govori suprotno od osnovnih prava čoveka i učenja Jevanđelja." (2242) "Jevanđelju" u smislu Katihizisa prema 121 pripada i Stari zavet: "Stari zavet je neodvojiv deo Svetog pisma. Njegove su knjige od Boga nadahnute i neprolazne vrednosti, jer Stari zavet nije nikad bio opozvan." U njemu se u 5. Knjizi Mojsijevoj, između ostalog kaže: "Bude li ti tpreteško nešto da rasudiš … tada ustani i pođi …sveštenicima, levitima i sudiji koji bude za ono vreme. Njih pitaj, oni će ti rasuditi. I učini onako kako ti budu kazali u mestu koje Bog odabere. Pazi: sve učini kako te upute. Uradi prema uputstvu koju ti daju i prema presudi koju donesu ... Ako bi se ko drsko odupro i ne bi poslušao ni sveštenika koji onde stoji da služi Jahvi, Bogu tvome, ni suca, neka se taj čovek pogubi …"
Ovo je crkva vekovima praktikovala, npr. preko svoje "svete" inkvizicije. Država je i tada bila sudski stražar crkve; ona je s voljom izvršavala "smaknuća" veoma različitih vrsta. Uostalom: Ko crkvi nije po volji i danas biva suzbijan od nje – danas klevetom – kao i onda, s ciljem da se isključi. I danas još, ljudi koji ne pripadaju crkvi bivaju izopšteni i oštećeni.
Crkveni organi nisu bili odgovorni samo za okrutno proganjanje, mučenje i spaljivanje stotina hiljada "veštica", oni su inscenirali takođe krvave krstaške ratove; po njihovom naređenju bilo je poklano bezbroj "pagana", Židova, Indiosa i pripadnoka drugih vera.
U Katehismu katoličke crkve, u poglavlju sa zahtevnim naslovom "Život u Hristu", može da se pročita sledeće:
"U prošlosti, zakonite vlasti su uopšteno pribegavale okrutnim merama za očuvanje zakona i poretka, često bez kuđenja crkvenih pastira, koji su i sami u svojim sudovima prihvatili propise rimskog prava,i mučenje. No, uz te žaljenja vredne postupke, Crkva je ipak uvek učila dužnost blagosti i milosrđa; a sveštenstvu je zabranila da proliva krv. U novije doba postalo je očigleno da te okrutne mere nisu bile nužne za javni poredak, ni u skladu sa zakonitim pravima čoveka. Naprotiv, vode najgorem srozavanju. Treba da se zalaže za njihovo ukidanje. Treba da se moli za žrtve i njihove krvnike."
Setimo se sažete izjave znamenitog istoričara i kritičara crkve Karlhajnca Dešnera:
"Nakon intenzivnog bavljenja istorijom hrišćanstva, u antici, srednjem veku i novom veku, uključujući naročito 20. vek, ne poznajem organizaciju u svetu koja je ujedno tako dugo, tako stalno i tako gnusno, opterećena zločinima kao hrišćanska crkva, naročito rimo-katolička crkva."
U Katihizisu katoličke crkve može dalje da se čita: "Ko stoji u službi crkve,i u savesti svakog pojedinca, u moralnoj proceni svojih ličnih dela, mora da se brani od zatvaranja u granice individualnog posmatranja. Koliko god se može bolje, mora da se otvori prema opštem dobru, onako kako je izraženo u moralnom, prirodnom i objavljenom, zakonu dosledno u zakonu Crkve i u učenju o moralnim pitanjima sa ovlaštenjem učitelja crkve. Nije uputno suprotstavljati svoju savest i razum moralnom zakonu ili Crkvenim učiteljima."
To znači: čista zavisnost! Crkva i njeno učenje, njen zakon, tako treba da bude merilo svih stvari. Jasno ukidanje upotrebe savesti i upotrebe razuma. Dakle, zabrana mišljenja. Zahteva se totalna podčinjenost, štaviše samopredaja.
Crkva se u svojim učenjima, kao što znamo, često poziva na Pavla koji je u svojoj poslanici Rimljanima između ostalog rekao: "Ako hoćeš da se ne bojiš vlasti, čini dobro … Jer ona [državna vlast]služi Bogu za tvoje dobro. Ali ako činiš zlo, boj se, jer ne nosi se uzalud mač. On, služi Bogu da kazni onoga koji čini zlo."
Veza države i crkve je, kao što ćemo još čuti, usidrena u crkvenom učenju. Crkva izriče presudu iz svoje – navodno bogomdane – punomoći, a država je izvršava. Jedna kobna alijansa!
Ko se oslobodi crkvenih prinuda, jer spozna da su crkve državne crkve, a ne narodne crkve, ko se poziva jedino na Božje zapovesti i na pouke Isusa, Hrista, i korak po korak živi po njima, jedva da može da se suprodstavi toj paganskoj imperiji moći. S takvim državno-crkvenim konglomeratom, u kojoj važi "Ti meni, ja tebi, i mi smo složni" Isus, Hrist, nema nikakve veze. To ne može ni biti, jer država i državna crkva imaju malo simpatija za narod. Narod je baš "glasačka stoka".
Ko ne pliva s tom mutnom masom, odvraćenom od Božje volje, ostaje po strani i mora da se pomiri sa mnogim nevoljama zato jer nije jedan od njih, jer se pridružio NJEMU, Isusu, Hristu, koji istinski oslobađa. Pravi sledbenici Isusa, Hrista, su čestiti ljudi koji jasno vide, koji slede svoju živu savest, unutarnju etičko-moralnu kontrolnu instancu - oni misle i postupaju budno, samoodgovorno i samostalno.
Sloboda, jedan princip od pet božanskih principa, razvija se iz principa jednakosti. Gde postoji nejednakost, kao što je uobičajeno u svetu, gde postoje vlastodršci i podčinjeni – što se uzima kao razumljivo samo po sebi – istinsko hrišćanstvo se ne može ukoreniti. Crkve odbacuju osnovu za jedan bolji svet, Isusovu Besedu na Gori. Kažu da je utopija i da je postavljena za jedan bolji svet. Postavlja se pitanje: Kako ili s kim će nastati bolji svet? Hoće li on pasti sa Neba, a da čovečanstvo ne učini ništa za to? Ili treba da se popravimo mi ljudi, svaki ponaosob? Za to svakako nije potreban aparat crkvene moći.
Isus je bio čovek iz naroda. On nije dopuštao da ga zovu ni rabi, za razliku od crkvenih glavara.
Crkve i njihovi zavisnici potpuno su iskrivili hrišćanstvo. Paganstvo je pustilo korenje. Obožavaju se ljudski bogovi koji su se udružili u konglomerat i nastupaju protiv onih, koji ne obožavaju dostojanstva, titule, a ni novac.
Sloboda: nezavisnost, unutarnja sigurnost, čestitost, istinoljubivost, svesnost o odgovornosti
Svaki božanski princip sadržan je i u drugim principima. Bez proživljenog principa jednakosti ne može biti ni slobode.
Mnogi ljudi smatraju da su slobodni. Umišljati sebi da si slobodan – zato što npr. spolja nisi utamničen, ili zato jer u svemu možeš da radiš ili ne radiš šta hoćeš, ili zato jer misliš da nemaš odgovornosti – međutim, nikada ne znači slobodu. Sloboda je usmerenje na jednu silu, na božanski zakon ljubavi i ljubavi prema bližnjem koji je svevladajući. Samo duboko religiozan čovek, koji ima iskustva u ispunjavanju Božjih zapovesti, zna šta znači sloboda. Sloboda u smislu božanskog principa je poput zaštićenosti u Božjoj svevladajućoj ljubavi, ona je sigurnost i čestitost u svim pojavama zemaljskog opstanka.
Sloboda znači takođe nezavisnost od ljudi, od novca i dobara, od težnje za priznanjem, ugledom i moći. Ko je slobodan u duhu slobode, taj je svestan odgovornosti. To što obeća, on i održi. On je pouzdan kako u porodici i u društvu, tako i na radnom mestu. On izvršava svoj posao i u svojoj delatnosti je marljiv, dostojan poverenja i kompetentan.
"Moli i radi" za njega je skladan život. Njegovo opredeljenje je služenje ljudima oko sebe. Ljudi slobode zarađuju za svoje životne potrebe, ali nikada neće puziti ni pred kim, zato jer to što rade izvode i ispunjavaju sa snagom duha, pa prema tome po zakonu života.
Mnogi ljudi smatraju da su slobodni ako nekog čoveka pored sebe odbiju zato što im jedan ili drugi izgleda neprijatno; ili ako se dvojica svađaju i jedan se odvoji od drugog – svejedno iz kojih razloga – tada odvojeni smatra da je slobodan; ili ako poslodavac nije zadovoljan s radom zaposlenog, zato jer se tokom rada javljaju nedostaci, ukoreni nakon toga daje otkaz verujući da je slobodan. Postoji mnogo stvsri u našem zemaljskom opstanku što nam je neprijatno. Kad neko ko dospe u nevolju odbija od sebe sve što mu izgleda mrsko, ne videvši svoj udeo, misli da je slobodan. Ipak: ko je pogođen može da bude siguran da to što ga je nateralo da reaguje, hoće nešto da mu kaže.
Kada lekciju što nam dan zadaje preko neprijatnosti, sklonimo sa puta, umesto da je aktivno savladamo, verujemo da smo tada slobodni. Ali to što smo ostavili sa sigurnošću nas prati. Prilikom neke smetnje – na području poslovanja kao i međuljudskih odnosa – nikada nije kriv samo jedan učesnik. Ko uprkos svemu, smatra da je potpuno nevin, mogao bi da preispita svoje misli, reči i način ponašanja. Budući da se energija ne gubi, nas prati ono što izlazi iz nas. Uopšteno to znači: Prate nas naša dela.
Da bismo postigli onu slobodu, koja istinski oslobađa, trebali bismo da se u svim stvarima svog zemaljskog života uzdignemo do istinitosti. Trebali bismo npr da. poštujemo sledeće načelo: Ne laži, jer svaka laž, makar naizgled tako beznačajna, ograničava slobodu i oštećuje npr. bližnjeg koji nam veruje. Poštuj i ceni život ljudi, prirode i životinja, jer što ne želiš da ti čine, ne čini ni ti ljudima, ni životinjama, niti prirodi.
Ne ubijaj, ni ljude, niti svesno i namerno životinje i biljke; tek tada poštuješ život u svemu i postaješ slobodan po Božjoj volji, po Njegovom zakonu ljubavi prema Bogu i bližnjem, to znači sloboda.
Budi pošten i iskren. Nikada nemoj lažno da svjedočiš protiv svojih bližnjih. Tada ćeš steći slobodu koja istinski oslobađa.
Ne kradi. Krasti znači uzeti u posed ono što ti ne pripada. Ukradeno smatrati svojim vlasništvom, ne želeti ga vratiti, trajna je krađa. Ko postane lopov, ostaje neslobodan; a ko ostane lopov, trajno šteti drugima. Ne samo da se ne može osloboditi, on se ogrešuje i o jedinstvo. To vredi kako za pojedince, tako i za grupe i udruženja svih vrsta.
Npr. crkvene institucije nikada ne mogu biti Božja crkva, ako plen koji su oteli i takoreći ukrali drugim zemljama, smatraju svojim vlasništvom i čuvaju za sebe. Budući da se suprotstavljaju Božjoj volji, one su se odvratile od istine koja oslobađa. Oni deluju i uzvraćaju po crkvenim zakonima, ali ne po Božjim zapovestima, koja ljudima dopuštaju slobodu, u kojima se kaže: "treba" - a ne "mora", kako to naređuju crkveni zakoni.
Ko Božje zapovesti uključi u svoje mišljenje i življenje, takođe u pogledu božanske zakonitosti "moli i radi", taj će ljude oko sebe poštovati i neće ih iskorišćavati. On neće poželeti ženu svog bližnjeg, kao ni imovinu svog bližnjeg. On će caru dati carevo, a Bogu Božje.
Bog, koji je zakon ljubavi i slobode, u Svom zakonu nema zakonitost vlasti, ni onda kada se radi o zemaljskoj državnoj vlasti. Večni, Bog , nikada nije govorio – ni onima na vlasti – o "državnoj vlasti". Autoritativna crkva bez razmišljanja, ili sumnje u sebe, takvu izjavu stavlja u usta Svevišnjem.
Mislimo logično: ako je Bog svemirska ljubav, mudrost i veličina, ako je Njegov večni zakon savršen, ako nas izvodi iz večnog zakona, Deset zapovesti, ne prisiljavaju, tada Bog neće uticati na nas ljude. Bog je jedini autoritet, zato što je On Sam zakon beskonačnosti. Bog u Svojim Zapovestima kaže "treba".Ko hoće ljude da učini zavisnim i neslobodnim izriče bezuslovno "moraš" što se u našem svetu često sprovodi silom i brutalnošću. Bog u Svom svemirskom zakonu nema princip sile, jer On nije nasilan.
Svaka državna vlast postavljena je od Boga?
Kao što je već rečeno Božji zakon se sastoji od sedam osnovnih snaga od kojih je prva osnovna snaga Reda. Božji Red je savršen, kao svi Njegovi principi. Da bismo mi ljudi ponovo otkrili svoje božansko nasleđe, sedam osnovnih snaga koje su istinski život, On nam je dao prve korake prema njima, Deset zapovesti, a Isus, Hrist, Pouke Besede na Gori. Bog ne zahteva. Naprotiv, crkva uči i zahteva, jer u njenom katihizisu pod 1899 čitamo poznate Pavlove reči: "Svaka duša dužna je da bude poslušna državnim vlastima. Nema državne vlasti koja nije postavljena od Boga: koje postoje, od Boga su postavljene. Ko se protivi državnoj vlasti, stoji protiv Božanskog reda; i ko joj se suprodstavi, dospeće na sud." (Rim 13,1-2)
Pavle, koji je bio veran vazal okrutnog rimskog državnog prava, za ondašnje vreme je što se tiče njegovog pesničkog umeća – nenadmašan. On je sastavio najsmelije izmišljotine o učenju Isusa, Hrista, i o Božjim zakonima, pomešavši ih s okrutnim rimskim državnim pravom. Onome ko zna da misli jasnije je sada, više nego ikada zašto su obe crkvene institucije, kako katolička tako i luteranska, postale zavisne od Pavla.
U Katihizisu katoličke crkve piše: "Jer nema vlasti osim od Boga." Državnu vlast utelovljuju pre¬dsta¬vnici države i odgovarajuće vlade. Tako bi moglo da se kaže : svaki predstavnik jedne države i njemu podređeni, koji vladaju zajedno sa njim, vlada je u njenoj celini , postavljena od Boga. Ko se suprotstavi toj od Boga postavljenoj državnoj vlasti, suprotstavlja se – tako se kaže – Božjem Redu, a ko se suprotstavlja Njemu, dakle Bogu, biće osuđen.
O ovoj izjavi mora stvarno temeljno da se razmisli i "pusti da se istopi na jeziku". Prema ovoj crkve¬noj izjavi ispada, da je Bog postavio npr. Hitlera i njegove saborce, dakle nasilničkog masovnog ubicu, straho¬vitog tiranina, koji je podjarmio sve koji mu se nisu pokorili i ukazivali počast s pozdravom "Hajl-Hitler".
Da je tako Bog svakom narodu ove Zemlje postavio "državnu vlast", tada po mom mišljenju, nijedna zemlja ne bi smela da vodi rat protiv druge; tada bi stavljanje van snage te "državne vlasti" bilo jedino u nadležnosti Boga, zato što je On i postavio. Osim, ako Bog, koji je navodno postavio takvog državnog nasilnika kao Hitlera, preko neke druge zemlje ili drugih zemalja -npr. Rusije, Engleske, Amerike - ne vodi rat protiv tog vladara, protiv njegove zemlje, njegove države kojoj je Bog – kao i svim ostalim državama - dao državnu vlast. U tom slučaju bi Bog vodio rat protiv samog Sebe, da bi svrgnuo predstavnika kojeg je On Sam postavio, i istovremeno ubio milione ljudi, a druge bacio u patnju i nevolju. Tako se On ne bi suprotstavio samo Svom Redu, dakle suprodstavio Samome Sebi i prema tome bio osuđen; On bi takođe bio masovni ubica kao onaj, protiv koga se s drugim državama borio. Bog bi se ogrešio o Svoju zapovest: Ne ubij.
Kako to izgleda, posmatrano iz ove perspektive, s iračkom državom, koja se trenutno u pogledu rata, nalazi na nišanu Amerikanaca. Pođemo li od premise da je "svaka državna vlast postavljena od Boga", tada bi i predsednik Husein – kao "državna vlast" - bio postavljen od Boga. Ako sada predsednik Buš i njegova vlada, koji se isto tako moraju smatrati postavljenim od Boga, krenu u rat protiv Huseina, ko se onda bori protiv Huseina, Bog ili USA? Ko se onda suprotstavlja Božjem Redu i ko će biti osuđen?
U istoriji čovečanstva bilo je bezbroj ratova! Ko je bio izazivač tih ratova koji su uvek uzrokovali zločine – Bog ili odgovarajući vladar ili neposlušni narod?
Još jednom: Ko se dakle suprotstavi državnoj vlasti, suprodstavlja se prema tome odredbi Boga? A ko se Njemu suprodstavlja, biće osuđen ? Hoće li on tada prema crkvenoj paroli dospeti u večno prokletstvo – ili? …
Istina je logična, jer Bog je Logos. Ko se upusti u to da kao osnovu za svoju logičnu procenu uzme crkvenu odredbu kao ova što se ovde razmatra, izlaže se opasnosti da bude zbunjen. Ako to stanje kod njega nastupi, tada bi, zavisno od okolnosti, on mogao da zabludi, i na kraju, čak da postane član jedne takve već zabludele crkve!
Za opšte razumevanje ponovićemo: Crkva doduše govori o Božjim zapovestima, ali ih se sama ne drži, a Isusova Beseda na Gori za nju je utopija. Crkva dopušta da poslednje eventualno vredi za neki bolji i drugi svet. Zašto? Kada bi crkva priznala Isusovu Besedu na Gori, tada bi morala da se popravi, da ispunjava Božju volju. U svakom slučaju, tada više ne bi bilo vlasti i milijardske imovine koja je održava, a koju podupiru i pomažu oni koji nisu naučili da misle.
"Idite tamo i učite …, onda krštavajte!"
Da institucije crkve nameću neslobodu svojim vernicima postaje očigledno kod krštenja novoro¬đenčadi. Crkva postupa neskriveno protiv jedne potpuno odlučujuće izjave Velikog Učitelja – očigledno svima koji su u stanju da misle. U njenim biblijama je bilo i jeste zapisano: "Stoga pođite i učite sve narode. Krstite ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha i učite ih da se drže svega što sam vam zapovedio."
Tako je, po smislu učio Isus, Hrist. Novija izdanja Biblije drugačije to formulišu : "Zato idite i učinite sve narode učenicima mojim: Krstite ih u ime Oca i Sina i Duha svetog! Učite ih da čine sve što sam vam zapovedio." Ova formulacija kaže jasno, da prvo treba da se krsti, a zatim uči. Tako postupa crkva oduvek: suprotno. Ovde je izjava naspram izjave. U šta sad da se veruje? Najsigurniji put je da se živi prema Božjim zapovestima i prema Isusovom učenju, tada Duh Božji može doći preko čoveka i krstiti ga duhom ljubavi prema Bogu i bližnjem, slobodom u Bogu. Uostalom: Isus je dopustio da ga Jovan Krstitelj krsti vodom. Isus je bio odrastao i mogao je slobodno da bira.
Novorođenče ne može da razume božanske poruke i stoga ne može ni slobodno da izabere. "Zato idite i učite sve narode" glasi Isusova zapovest da se uče oni ljudi koji razumeju Njegovu poruku. Ko je prihvati i po njoj živi, prima krštenje, duh istine. Bog je ljudima dao Deset zapovesti. Budući da se crkva ne drži njih, ona nema ni legitimaciju da krsti ljude u ime Duha Božjeg, ni novorođenčad, niti odrasle.
Božja Mudrost svedoči o slobodi koju Bog izražava u Svojim Zapovestima, gde se kaže: "Treba". Crkva naprotiv uči: Ko nije kršten, pada u večni mrak.
Jedan naslov u Katehizisu Katoličke crkve glasi: "Izvan crkve nema spasenja".
Tu izjavu, piše tamo, su često ponavljali "crkveni oci" od kojih se izvodi velik deo toliko pozivane crkvene "tradicije".
Pod tim naslovom može da se pročita da je Hrist "prisutan među nama u svome telu, koje je Crkva" … "Zato ne bi mogli da se spasu oni ljudi koji, iako im nije nepoznato da je od Boga po Isusu Hristu Katolička crkva ustanovljena kao potrebna, ipak ne bi hteli u nju da uđu ili pak u njoj da ostanu."
"Crkva ne poznaje druga sredstva osim krštenja da garantuje ulazak u večno blaženstvo."
Kao samo po sebi razumljivo, tvrdi se da je Bog sam "spasenje vezao za sakrament krsta…"
Dakle, tako nešto! Tu je suvišan svaki komentar, jer da misli može svako, pomislio bi čovek.
Šta preti lemingu koji se jednog dana iznenada probudi, zbog toga što sam misli, sada jasno vidi i - prema rečima Jovanove Apokalipse 18,4 "Izađite iz nje, moj narode …" - donese već odavno donetu odluku, čitamo u "Der Glaube der Kirche in den Urkunden der Lehrverkündigung", Neuner-Roos, 915, S.546 (Vera crkve u ispravama propovedanja učenja):
"Ko hoće da postane blažen, mora pre svega da se čvrsto drži katoličke vere; ko je ne očuva u čitavom njenom obimu i neoštećenu, bez sumnje će propasti."
Jedna nemačka poslovica glasi: "Ko u to veruje, postaće blažen."
Znači, navodno blažen postaje samo onaj ko se čvrsto drži katoličke vere. Onda je logično da je čovek, koji je evangelist, ili pripada nekoj drugoj crkvi, večno izgubljen. Kakva drskost i laž ! Isus, Hrist, je došao za sve ljude i svima je doneo Otkupljenje, i prema tome, svakoj duši je otvorio put u Očevu kuću. Sve više se može razumeti izjava Jovana iz Patmosa čiji celovit tekst glasi: "Izađite iz nje, moj narode, da ne postanete učesnici u njenim gresima i da ne delite njenih zala (muke)."
Isus, Hrist želi da se odrasli slobodno odlučuju o veri. Zato čovek prvo treba da se uputi u Božje zakonitosti, u Deset zapovesti i učenje Isusa, Hrista. Ako ih on prihvati i po njima živi, preko njega će doći Sveti Duh koji će ga krstiti mudrošću i veličinom. Crkva krštava novorođenče vodom - Bog krsti odraslog, mudrošću i veličinom, onda kad ispuni zakonitosti života.
Novorođenče koje ne može da odlučuje, kao što je spomenuto, biva kršteno bez svoje odluke u instituciji, koja ga zatim indoktrinira doslovno od kolevke pa do groba. Na taj način mnogi postaju leminzi koje tera psihoza straha od večnog prokletstva, tako da ostaju takvi do groba. Ko se tog oslobodi, za crkvu nije samo gubav, on će takođe " bez sumnje propasti".
A ako se taj "večno izgubljeni" priključi hrišćanskoj zajednici koja ne pripada "konglomeratu" katolički i evangelički, tada on biva doslovce "izvrgnut". Državna crkva, tada preko države, daje da ga indoktriniran sudije i njoj poslušni novinari progone i žigošu zlobnim klevetama. Posledica tog je da odmetnik od crkve mora da se pomiri s mnogim oštećenjima. Kampanja progona koju indoktrinirane sudije deklarišu kao "izražavanje mišljenja" uzima se - gde god je moguće - kao povod da se "gubavi", "večno izgubljeni" kazni posredno, sa žigom prokletstva izražavanja mišljenja. A zašto? Samo zato jer više ne pripada leminzima koji slepo čine ono što zahteva brutalna crkva.
Sve se to odvija pod "religijskom slobodom". Ona je doduše zasnovana na Ustavu, ali ko ima vlast i novac, usprkos tome bez oklevanja isključuje one, koji na pozornici ne igraju sa njima "hrišćanski". To je ljubav za bližnjeg, stubovi što nose državu, crkavu, uključujući mini-potporne stubove državnih nosilaca mandata.
Jedinstvo u opštem dobru - opširan "smisao za porodicu"
Bez jednakosti i slobode, nikada ne može nastati jedinstvo. Po izjavi "Mi smo jedinstveni" ne može se zaključiti jedinstvo. Možda su jedinstveni, samo dok imaju druge za dežurne krivce?
Mnogo, veoma mnogo ljudi najčešće gleda samo na druge - jer "drugi" nije onakav kakav oni veruju da treba da bude. Nijedan čovek nije jednak drugom zato, jer svako živi u svetu svojih predstava, za koje je uveren da su prave. Nažalost, to je baš tako: svako gleda samo kroz "naočare" svog sopstvenog malog sveta koji je istesan iz njegovih predstava i mišljenja.
Ali tesar svog malog sveta laća se čekića i dleta na sebi samom, a da najčešće nije svestan toga, jer šta čovek misli, govori, kako postupa i oblikuje svoju egzistenciju, to obeležava njegov karakter i njegovu pojavu.
Ako su dvoje istog mišljenja, ako su predstave što su ih oboje istesali slične u određenim aspektima, tada su oboje - najčešće samo nakrako - složni u tim stvarima. Razmenjuju mišljenja - energija teče. U toj čauri energije, koja se smatra obuhvatnim skladom, u početku oboje nalaze prividnu sreću. Na toj osnovi "jedinstva" - što mnogima znači slaganje - sklapa se većina brakova.
Čim se komunikacijska energija tih usklađenih stvari potroši, tada više ne postoji pređašnja osnova. Čovek je začuđen i oseća se otuđeno. U prvi plan nastupaju drugi aspekti mišljenja, osećanja i htenja. Više se drugi ne razume. Stav jednog prema drugom je odjednom poremećen; jedno drugo ne razume, što dovodi do svađe i možda čak do razvoda, ujedno i razdvajanja.
Gde god da se pogleda, uvek se dvoje, najviše troje udruže - protiv drugih ili protiv drugog, pri čemu treći uskoro biva isključen. Pritom se retko radi samo o jednoj stvari. U igri su uvek ljudi koji ne odgo¬varaju predstavama onih koji su se udružili. Protiv -"drugog" je kao lepak koji drži na okupu družinu.
Tako se može reći, a to se i vidi: ceo svet je u svađi - pri čemu "svet" nije Zemlja. Svet se sastoji od ljudi, od njihovih predstava i mišljenja. Iz njih se svet oblikuje. Svet se ne sme izjednačiti sa Zemljom. Sve što je na Zemlji, sve što su ljudi stvorili iz svog previše ljudskog, svog "ličnog", sebičnog, to je "svet".
Čovečanstvo i njegov svet nema ničeg zajedničkog s jedinstvom koje je od Boga. Masa ljudi je nažalost jedan jako podeljen društveni klan u kojem svaka klika želi da sprovede svoje interese. Pritom se iz vida ne gubi samo jedinstvo, već se vodi borba i protiv stvaranja pravog jedinstva, jer svako želi na račun drugog da stekne svoju naročitu i ličnu korist.
Zemlja naprotiv simbolizuje jedinstvo. Kada bi čovek dopustio da vladaju snage Majke Zemlje, tada bi ova planeta bila raj. Ali ne - svako je protiv svakoga. Kakvi su ljudi među sobom, tako se ponašaju i prema svojoj stambenoj planeti, Zemlji. Posledice tog znače: rat protiv brata, rat protiv sestre, rat protiv životinja i prirode, rat protiv minerala, dakle rat protiv čitave planete.
Isus je po smislu rekao: Gde se dvoje ili troje okupe u Moje ime, Ja Sam tu među njima. - "Hrišća¬nski" Zapad je oterao Isusa, Hrista. Knez mira je morao da uzmakne, zato jer je Zapad pod vođstvom crkvenih institucija postao ratničko društvo koje prati crkveni nauk a ne poredi se sa Božjim zapovestima i učenjem Isusa, Hrista. Institucije crkava su uzale Njegovo ime i zloupotrebljavale na najsramotniji način do današnjeg dana
Božanski princip jedinstva može da se razvije samo iz principa jednakosti i slobode. Ako se oba principa ne žive, tada nema ni jedinstva.
Takozvani državni službenici, vrlo često govore o opštem dobru. Za vladu jedne zemlje opšte dobro znači dobro za sve članove zajednice. Ko pripada toj "zajednici"? Da li to samo oni koji su verno potčinjeni državi i državnim crkvama tako što - i protiv svakog razuma i protiv svoje savesti - svemu što država i crkve odluče kažu da, to odobravaju i primenjuju? Tako je poneko morao, još i danas mora da stiče gorko iskustvo, da iako caru daje što car zahteva, npr. plaća po pravu i zakonu pripadajuće poreze, država ga uprkos tome uskraćuje, ako npr. ne pripada državnoj crkvi.
Ko govori o opštem dobru, o dobru svih članova zajednice, mora odgovoriti na sledeće pitanje: Zašto onda - ako se država zauzima za dobro svih - postoji toliko ljudi koji žive ispod granice siromaštva? Upra¬¬vo bi crkvenim institucijama koje se nazivaju hrišćanske, dobro svih ljudi morala da bude hrišćanska briga. Njihov zahtev jeste međutim, da država i dalje državnim subvencijama hrani njihovo zlatno tele teško milijardama i da takođe ubira crkveni porez, koji one drsko zahtevaju od svojih vernika da bi i nadalje smeli da ostanu članovi crkve teške milijardama.
Božanski princip jedinstva nema ničeg zajedničkog s "opštim dobrom" države i njene državne crkve. Dobrobit počinje kod prvog principa jednakosti. Ljudi "hrišćanskog" Zapada su iskrivili i izopačili kako božanske principe tako i Božje zapovesti i učenje Isusa, Hrista. Masa ljudi su postali sledbenici crkvenih institucija koje daju najbolji "uzor" za vlast, ugled, lov na novac i imanja.
Nejednakost institucionalnih sledbenika u odnosu na novac i imanja naročito kod onih s malim zaradama potpiruje mržnju, zavist, i pohlepu da poseduju ono što je bogatima samo po sebi razumljivo: novac, imanja i ugled. Ko na tom nivou žonglira s pojmovima "jedinstvo" ujedno "opšte dobro", poku¬šava da obmane masu ljudi.
Jedinstvo, ujedno opšte dobro, sasvim se drugačije razume u Duhu Božjem. Božansko jedinstvo sadrži opširan "smisao za porodicu": Svaki član velike porodice je punovažan nosilac odgovornosti, koji svoje talente, što ih je dobio od Večnog, ulaže za dobro velike celine, celog stvaranja.
Za nas ljude to znači da svako podeljeno mišljenje vodi cepkanju kosmičkog jedinstva i tako isključuje dobro za sve. Čovečanstvo, naročito hrišćanstvo, mnogo je udaljeno od takvih velikih misli. Masa "hrišćana" nisu samo malodušni već su i nevernici. Koreni svakog zla, svih prestupa protiv boža¬nskih principa, jesu crkvene institucije koje s jedne strane kao primer žive, a tako i upućuju na ono što je protiv svih hrišćanskih vrednosti. S druge strane, sledbenici crkvenih institucija su usvojili nejednakost. Svako misli samo na sebe, bilo da je "sitničav" ili opsednut vlašću - svako hoće i zahteva samo za sebe. To se u 2000 godina "hrišćanstva" iskristalisalo, upravo u našem vremenu mnogima to bulji u lice. To je nesklad između bogatstva jednih i velike sirotinje drugih. Upravo ljudi u Trećem svetu oskudevaju, gde mnoga braća i sestre umiru od gladi; suprotno tome, crkve ne samo da čuvaju svoj milijarderski imetak, nego ga uvećavaju, a milijarde se daju u ratne svrhe, i time prema prilikama. milioni ljudi trpi oskudicu, bedu, bolesti, progonstvo, i/ili moraju da napuste svoj život. Osim toga, troše se milijarde i za svemirske letove u svrhu osvajanja svemira i još daleko više toga.
Ko sve to još jednom prođe u mislima i sebi razjasni, i još uvek govori o opštem dobru, o dobrobiti ljudske zajednice, taj ima razloga da ozbiljno posumnja u svoj razum. Gde je božanska jednakost, gde su sloboda u Bogu i jedinstvo svih u Njegovom Duhu? Jednakost se zaglibila u egoizmu - u ravnodušnosti, umesto da se razvija jednakost koja bratski deli, u kojoj jedan drugome nesebično pomaže, pruža potporu i pomoć. Sloboda je nestala u egoističnom "mi smo složni protiv drugih", a jedinstvo u težnji pojedinca za svojim ličnim dobrom.
Budući da crkvene institucije i njihove pristalice argumentuju da se Beseda na Gori, koja sadrži božanske principe ne može baš da živi; da je zamišljen za neki drugi svet, treba da se pita: Za koji? I ko treba da uredi taj "drugi svet"? Nije li hrišćanstvo imalo 2000 godina vremena da dopusti da taj svet nastane u znaku Isusa, Hrista, Otkupitelja svih ljudi? Ako je Isus, Hrist, ljudima ipak doneo Otkupljenje - što kažu i crkve, doduše ne znajući šta ono sadrži - tada bi hrišćani imali i snagu, da sa svojim Otkupi¬teljem oslobode Zemlju iz njenog ropstva.
Međutim, kako se hrišćanstvo ponašalo sve do današnjeg vremena? Vodilo je ratove direktno i indirektno, na veliko i na malo, i preko ratova podržavalo bratoubistvo sve do našeg vremena. Do danas se Majka Zemlja skrnavi i iskorištava. Čovek je uzimao životinjama i uzima životni prostor, zverski ih muči, upotrebljava ih kao plen u lovu, kolje ih i potom jede delove njihovih leševa. Životinje se tretiraju kao bezosećajna roba, kako bi im se oduzelo dostojanstvo - dostojanstvo koje je čovek već odavno žrtvovao na oltaru nedostojanstvenosti. Uprkos zverskim i okrutnim ljudskim anomalijama, životinje su ipak zadržale svoje dostojanstvo - naspram ljudi, od kojih su mnogi postali ne-ljudi, čudovišta, koja satiru i uništavaju sve što im padne u kandže.
Jedinstvo sadrži i bratstvo i pravednost. Ko ne pridonosi istinskom dobru, taj ne pomaže ni jedinstvu i prema tome, ni dobru svih. Isusove reči po smislu: Šta želiš da ti drugi čine, učini prvo ti njima", sadrže svih pet božanskih principa. Ta osnovna životna pravila, pet principa, svojstvena su i životu Zemlje s njenim mineralima, biljkama i životinjama.
Božansko jedinstvo takođe nas uči : ako je tvom bližnjem dobro, tada je i tebi dobro; ako je tvom bli¬žnjem loše, tada će i tebi jednom biti loše. Iz toga proizilazi zakon setve i žetve: Šta čovek seje, to će i žeti.
Upravo u našem vremenu zakon uzroka i posledice postaje sve više vidljiv. Stićiće bogate a i siromašne. Budimo svesni: Božji mlinovi melju polako, ali sigurno i pravedno.
Kao što je već obrazloženo, svaki od pet božanskih principa sadržan je u svakom drugom. Onako kao što ljudi nisu prihvatili prva tri spomenuta božanska životna pravila, jednakost, slobodu i jedinstvo, i takoreći ih odbacili preokrenuvši ih u nejednakost, neslobodu i egoizam, oni su na oltaru egoizma žrtvovali i četvrti princip, bratstvo. Preokrenuti četvrti princip glasi: gospodari i sluge, pri čemu u dana¬šnjem vremenu sluge smeju da se titulišu takođe kao gospodari. U svakom slučaju, oni ostaju pod vlada¬vinom ekselencija, eminencija, profesora, doktora, prinčeva i princeza naslednika, grofova, visosti; oni se rangiraju ispod svih ostalih "dostojanstvenika" koji se postavljaju iznad opšte "gospode i dama naroda".
Jedna sasvim primitivna izreka po kojoj se upravo u ovome našem vremenu postupa, pokazuje drasti¬čno i jasno kako "hrišćanstvo" postupa svesno protiv ljubavi prema Bogu i bližnjem i protiv bratstva. Ona glasi: "Ako mi nećeš biti brat, tada ću ti slomiti vrat."
Kome se ova izreka kao pandan bratstvu čini suviše gruba, taj ne prati vesti u medijima, koji se uprkos mnogim licemernim apelima i neverodostojnim saopštenjima, izjašnjavaju za bratoubistvo, pre svega kad se radi o preventivnom ratu, kojeg crkve odbijaju, pri čemu istovremeno odobravaju obrambeni rat u posebnim slučajevima. Kod sveg brbljanja oko rata, trebali bismo sa budemo svesni da takozvani obrambeni rat ne zagovara Isus, Hrist, već isključivo crkve. Isus nas je učio miroljubivosti i ljubavi prema neprijatelju. U Besedi na Gori čitamo:
"Ljubav prema neprijatelju:
Čuli ste da je rečeno starima: Ljubi svog bližnjeg i mrzi svog neprijatelja. A ja vam kažem: Ljubite svoje neprijatelje i molite za one koji vas progone, kako biste postali sinovi svog Oca nebeskog, koji čini da njegovo sunce izlazi nad zlima i dobrima, i da kiša pada pravednima i nepravednima. Ako ljubite one koji vas ljube, kakvu ćete platu imati? Zar i carinici ne čine to isto? Ako jedino svoju braću pozdravljate, šta izvanredno činite? Zar i pagani ne čine isto? Dakle: budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski!"
Ubistvo
Čuli ste da je rečeno starima: Ne ubij! (Ne treba ubijati!) Ko ubije, biće odgovoran sudu. A ja vam kažem: Svako ko se ljuti na svoga brata bit će odgovoran sudu. A ko rekne svom bratu: 'Glupane!' biće odgovoran Velikom veću. A ko ga nazove ludakom, odgovarat će za to u ognju paklenom. Dakle: ako doneseš dar svoj na žrtvenik i tu se setiš da ti brat ima nešto protiv tebe, ostavi dar tu pred žrtvenikom, hajde i najpre se izmiri s bratom, pa onda dođi i prinesi dar svoj! Brzo se prijateljski nagodi s protivnikom, još dok si s njim na putu, da te ne bi predao sudiji, a ovaj sudskome stražaru, i da te ne bace u tamnicu. Zaista, kažem ti, nikako nećeš izaći odande dok ne platiš i poslednji novčić."
Reči Isusa, Hrista, oslovljavaju kauzalni zakon, nazvan takođe zakon setve i žetve ili zakon uzroka i posledice. Kauzalni zakon je Registar greha čovečanstva koji tačno važe i meri po principu pravednosti, tako da svakoj duši, ili svakom čoveku priđe samo ono što je posejao, znači, uzrok koji je stvorio.
Ko ne očisti svoje uzroke u prolaznom, ako se pravovremeno ne pomiri sa svojim bratom, svojom sestrom, njegova duša uzima opterećenje njegovih uzroka sa sobom u onostrano. Zavisno od okolnosti, svoja opterećenja duša donosi ponovo u sledeće utelovljenje. Točak pomirenja i nadoknađivanja okreće se sve dok nije "plaćen i poslednji novčić".
Neko će sada navesti Božju milost. Milost Svemogućeg je uvek prisutna u nama. Ali ako mi ne molimo za to i ako se ne poverimo Hristu Božjem, svom Otkupitelju, ako svoje negativne postupke, koji su upravljeni protiv ljubavi prema Bogu i bližnjem, ne okajemo i ako ne molimo za oproštaj, i nećemo da oprostimo, tada ni pomoć što leži u milosti, ujedno milosrđu, ne može da postane delotvorna, zato jer ne prilazimo svom bližnjem i prema tome ni Hristu.
Božje zapovesti u ogledalu crkvenog učenja
Čovek koji želi da pođe putem prema Bogu, mora da postane svestan Zapovesti i učenja Isusa, Hrista. Prva zapovest glasi: "Ja sam Gospod, Bog tvoj. Nemoj imati drugih bogova osim mene!" Crkva koja ljudima obećava spasenje ogrešuje se već o prvu zapovest. Bogovi su npr. "sveci" katoličke crkve, kipovi s njihovim škrabotinama, kojima se vernici sa obožavanjem i novčanim prilozima obraćaju u molitvi, da Bogu donesu koju dobru reč za njega, grešnika, kako bi se On, Bog, smilovao "jadnom grešniku". Večni, koji je Otac svih ljudi, nije ispred sebe postavio nikakve svece. Kakav bi to bio okrutan otac, kome Njegova deca ne bi smela da dođu lično, koji je ovlastio papu, jednog čoveka, da ljude proglašava svecima i da ih postavlja kao posrednike.
Takvo pogrešno učenje može da se sprovede samo zato jer crkva, a time i njeni vernici, ne znaju ko je Bog i gde mogu da Ga nađu. Crkva autoritativno prikazuje sebe kao Boga i tvrdi da je Bog postavio i ovlastio. U istini ona svojim pogrešnim učenjem skriva Boga, zatamnjuje i izobličuje Njegovu sliku do neprepoznatljivosti, tako da čovek vernik, koji traži Boga mora da se prestraši te monstruozne slike. U svojoj unutarnjoj nevolji i razočarenju čovek tada, prema prilikama prihvata štaku koja mu se nudi - svece, zagovornike - da bi donekle i jedva dovoljno izašao na kraj.
Institucije crkve rugaju se i drugoj zapovesti - ona glasi: Ne govori imena Gospoda, Boga svoga uzalud!" Sam papa i svi koji zagovaraju takozvanog "svetog oca", papu, kao "nepogrešivog sveca", ogrešuju se o drugu zapovest. Kod Samuela je zapisano: "Niko nije svet, samo Gospod; jer nema Boga osim tebe; niko nije stena kao naš Bog." Božanska reč Isusa, Hrista, glasi: "Ne dopustite da vas nazivaju rabi, jer imate samo jednog Učitelja, a vi ste braća! Nikoga na zemlji ne nazivajte svojim ocem, jer imate samo jednog Oca, onog nebeskog!
Institucije crkve i njihove pristalice isto tako ne poštuju petu zapovest: "Ne ubij!" Isus je rekao: "…svi koji posegnu za mačem, od mača će i poginuti."
Isus nije pravio razliku između ubijanja i okrutnog ubijanja, jer mrtav je mrtav, bilo da je ubijen ili okrutno ubijen.
Isto tako katolička crkva se sa mnogim svojim pristalicama ogrešuje o sedmu zapovest "Ne ukradi!" Ko ne vrati plen - kao onaj što je npr. katolička crkva otela tj. ukrala drugim narodima, koji je smešten u Vatikanu - ostaje dužnik. To važi za sve ljude, svejedno šta je čovek nepravedno prisvojio ili koga je pokrao.
O osmu zapovest - "Ne svedoči lažno protiv bližnjeg svog!" institucije crkve ništa manje se ne ogrešuju te su i u tom pogledu mnogima "uzor". Ako se setimo samo izopštavanja ljudi koji nisu hteli da budu ni katolici ni luterani, koji su sebi postavili životni cilj da delom slede Isusa, Hrista - njih direktno ili indirektno progone institucije crkve.
Crkve opet daju najlošiji primer i što se tiče desete zapovesti. Ona glasi: "Ne poželi ništa tuđe!" Već samo zbog laži da jedine mogu omogućiti pristup spasenju i nebeskom blaženstvu, laži da svešteničkim oprostom mogu razrešiti dug, da pojedincu mogu dosuditi večno prokletstvo, mnogi se osećaju prisiljeni ne samo da plaćaju crkveni porez već i da povrh toga daruju i "žrtvuju". Tako neko u času svoje smrti - možda mimo svoje rodbine, svoje porodice - prepiše svu svoju imovinu crkvi koja "jedina čini blaženim", u nadi da se time otkupljuje od pretećeg večnog paklenog ognja.
Ko gomila dobra, taj ih koristi za sebe i iskorištava npr. Majku Zemlju koju je Stvoritelj tako uredio da može da daje svim ljudima, a ne samo takozvanim privilegovanim. Ko je Zemlju podelio na parcele, na "moje" i "tvoje"? Opet čovek, jer se suprodstavio božanskim principima jednakosti, slobodi, jedinstvu, bratstvu i pravednosti, tako što ih je preokrenuo.
Sve hrišćanske vrednosti su iskrivljene, izopačene i preokrenute. Ponovno želim da upozorim da hrišćani koji teže da slede Isusa, Hrista, nisu protiv institucija npr. katoličke ili luteranske - oni su samo protiv zloupotrebe imena "Hrist" u nazivu "hrišćanski".To je prevara preko natpisa.
Božanski princip bratstva, isključuje svako nasilje, svejedno kako je ono nazvano. O tome je Isus u Svojoj Besedi na Gori rekao: Blago krotkima; jer će naslediti zemlju."
Božanska pravednost - ljudsko pravo
Ko se trudi da razume božanski princip pravednosti, spoznatće da su ljudi i od njega napravili materijal za ponašanje poput sapuna za podmazivanje. To je pravo sa kojim mogu da se operu ruke i bude nevin, kada se sudi i presudi protiv pravednosti. Npr. onda kada sudija neprijatnog tužioca pre svega može da otpusti iz sudnice sa presudom, koja bi po smislu mogla da glasi: "Vama se nije dogodila nepravda; radilo se samo o dopuštenom izražavanju mišljenja".
Večni u Svom zakonu ljubavi prema Bogu i bližnjem nema pravo, takozvano "izricanje presude". Pravo je uvek jednostrano. Pravo kao takvo ima ukus nepravde. Na čitavom svetu ne postoji čovek koji je u stvari koja se iznosi pred svetovnim sudom u pravu ili nije u pravu. Isus je o jednostranom osuđivanju rekao: "Ne suditi: Nemojte suditi, da ne budete suđeni! Jer kako budete sudili, onako će se i vama suditi; kako budete merili, tako će se i vama meriti. Šta gledaš trun u oku brata svoga, a brvno u svom oku ne vidiš! Kakoi možeš reći bratu: Daj da ti izvadim trun iz oka! dok je brvno u tvom oku? Licemere, najpre izvadi brvno iz svoga oka, pa ćeš tada jasno videti kako da izvadiš trun iz oka svoga brata."
Svetovno izricanje presude ima doduše vagu koja treba da bude simbol poravnanja. Ona se reko primenjuje prema božanskom principu pravednosti. U mnogim slučajevima sud krivuda mimo vage, npr. sa glasnim, ujedno zloglasnim "izražavanjem mišljenja".
Sud, u ovom slučaju sudije, u nekim slučajevima mere po svom ličnom nahođenju, pri čemu to zavisi od tužitelja, iz koje "štale" dolazi i kako ga procene sudije, kako ga obeleže, da bi ga svrstali u odgo¬varajuću kategoriju. Ako se npr. radi o verskim zajednicama koje nisu po volji katoličkoj ili luteranskoj crkvi, tada se one najčešće svrstavaju u kategoriju "sekte". Žig tada glasi "pogrešno" ili "izražavanje mišljenja", pri čemu se pravo najčešće dosudi crkvama. To najzad ne može ni biti drugačije, jer sudije koje pripadaju katoličkoj ili luteranskoj veri moraju da postupaju po katehizisu crkve koji je ovde bio citiran na stranicama 35 do 37.
Tamo npr. čitamo:
"Stari zavet je neodvojiv deo Svetog pisma. Njegove knjige su od Boga nadahnute i neprolazne vrednosti, jer Stari zavet nije nikada bio opozvan." Kao što je međutim poznato u 5. Knjizi Mojsijevoj piše: "Bude li ti preteško štogod da rasudiš … tada ustani i pođi …sveštenicima, levitima i sudiji koji bude za ono vreme. Njih pitaj, oni će ti rasuditi. I učini onako kako ti budu kazali u mestu koje Gospod odabere. Pazi: sve učini kako te upute. Uradi prema uputstvu koje ti daju i prema presudi koju donesu ... Ako bi se ko drsko odupro i ne bi poslušao ni sveštenika koji tamo stoji da služi Gospodu, Bogu tvome, ni sudiju, neka se taj čovek pogubi …"
Da je pravo jednostrano i da se suprodstavlja božanskom principu pravednosti saznajemo uvek iznova kada vesti u medijima ne samo čujemo, već to što je rečeno uporedimo sa hrišćanskim životnim pravi¬lima, sa pet principa.
Htela bih da odvojim dva primera od bezbroj koji vladaju medijima: Nekoliko zemalja je jednoj zemlji isporučilo ratni materijal i borbena sredstva kao hemijsko i biološko oružje. Zemlja primalac je ratni materijal i borbena sredstva platila zemlji proizvođaču, pošiljaocu. Zašto jedna zemlja nabavlja ratno oruđe i oružja, takođe hemijska i biološka? Zato da ih čuva u sanduku, ili da ih zaledi - ili da ih u određenom slučaju upotrebi protiv neke neprijateljske zemlje, pri čemu kod kupovine nije bilo reči o "kada" i "gde"? Najzad, to je bila trgovina oružjem od koje obe strane profitiraju.
Kako se to odnosi prema principu pravednosti? Kao prvo, prema božanskim principima uopšte ne bi trebalo da se proizvode oružja, ratni materijal, jer su oružja, svejedno koje vrste, uvek glasnici rata. Kao drugo, postavlja se pitanje: Ko je krivac u slučaju rata - da li zemlja koja je isporučila oružje? Ili je to ona zemlja, koja je primila oružje? Ili su obe zemlje krive? Kao što je rečeno oružja su upravo glasnici rata - bilo da se ona upotrebe danas, sutra, ili tek u daljoj budućnosti.
Ako zemlja preti sankcijama i ratom drugoj zemlji, kojoj je isporučila oružje da ga uništi, i ako je zemlja primalac do sada platila oružje koje je nabavila od zemlje koja sada preti - šta je ovdje sa izricanjem presude? Ko ima pravo? I kako bi otprilike odmerilaa vaga pravednosti?
Drugi primer: dva čoveka se bore dugo godina. Jedan podvrgava drugog svojoj samovolji, pri čemu podjarmljeni trpi financijske i zdravstvene štete i sve do svoje smrti mora da podnosi zlobu. Oštećeni, prema prilikama, mora do kraja da gleda kako drugi, koji ga je pokorio, brinući se za svoje dobro, umnožava njegovo bogatstvo, od kojeg bi npr. jedna trećina pripadala iskorištavanom. Između dva proti¬vnika ne postoji pomirenje i prema tome nema odštete. Jedan drugom su neprijatelji . Važi li to neprija¬teljstvo samo do smrti ili i posle smrti?
Hrišćani potvrđuju besmrtnost duše, duša živi dalje i posle fizičke smrti. Energija se ne gubi, - bilo pozitivna ili negativna energija, energija pomirenja, ljubavi prema Bogu i bližnjem, ali i energija mržnje i osvete. Po principu božanske pravednosti, od njih dvoje nije samo jedan kriv, već oboje.
U zemaljskom opstanku, koji mi ljudi nazivamo "životom", ne postoje slučajevi. Po principu kauza¬lnosti i ispravljanja, oboje su dovedeni yajedno ili kao duše u onostranim područjima, ili kao ljudi u novom utelovljenju, da očiste ono što u obema dušama postoji iz prđašnjih egzistencija; jer prema zakonu poravnanja isto privlači uvek isto. Zavisno od okolnosti, taj koji je danas podložan u ovom zemaljskom opstanku, nekada je bio dominantan. List se međutim okrenuo. Kompleks krivice koji u obema dušama postoji kao gravura, nije bio i nije uklonjen, sasvim suprotno: on se čak povećao daljim agresivnim mislima, rečima, mržnjom i zavišću. Zbog tog obostranog novog zaduženja, oboje ostaju dužnici (krivci), jedan više drugi manje. Pravednost ispituje sve po istini.
Reinkarnacija - prahrišćansko znanje
Upravo smo čuli o reinkarnaciji, kao samoj po sebi razumljivoj činjenici. Za neke čitatelje učenje o ponovnom utelovljenju duše nije samo novo, oni ga često odbijaju, naročito crkveni hrišćani zato što su ih o tome pogrešno učili. Mogućnost ispravljanja krivice i pomirenja u budućoj inkarnaciji je prahrišćansko znanje. Kad razmislimo da večni zakon sadrži slobodu koja nas uči Božjim zapovestima u smislu "treba" a ne u smislu "mora", tada nam postaje jasno da Bog, Večni, koji je sloboda, ne vrši pritisak ni na ljude ni na duše. U Očenašu hrišćani mole: "I opraštaš nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima našim. Ako jedan drugome ne oprosti i obrnuto, moguće je - prema težini krivice - da gravura krivice u njihovim dušama, povuče oboje opet u utelovljenje. Tada obe duše, zavisno od okolnosti s vremenskim pome¬ranjem idu ponovo u fizička tela, dakle postaju ljudi. Prema kosmičkom zakonu privlačenja, tada se ponovo privlače oni ljudi koji među sobom imaju nešto da očiste. I u onostranom je moguće obostrano čišćenje; to zavisi od težine krivice. Ostanu li obe duše nepomirljive, one tada mogu da počnu sledeće utelovljenje u čoveka.
Isus je učio: "Ako doneseš dar svoj na žrtvenik i tu se setiš da brat ima nešto protiv tebe, ostavi dar tu, pred žrtvenikom, hajde i najpre se izmiri s bratom, pa onda dođi i prinesi dar svoj! Brzo se prijateljski nagodi s protivnikom, još dok si s njim na putu, da te ne bi predao sudiji, a ovaj sudskome stražaru, i da te ne bace u tamnicu. Zaista, kažem ti, nikako nećeš izići odande, dok ne platiš i posljednji novčić."
Želi li Bog, Večni, reinkarnaciju? Bog želi da se ljudi pomire, da zaključe mir, bez borbe ili čak rata - pri čemu rat nikada ne donosi mir. Rat pojačava mržnju onih, koji pate zbog njega. Iz tog opet nastaje odgovarajuća kauzalnost, jer se energija ne gubi.
Bog, Večni, želi da ljudi, Njegova deca, ispunjavaju zakone života. Božje zapovesti i pouke Isusa, Hrista su odlomci iz miroljubivog zakona ljubavi prema Bogu i bližnjem. Ko ih prezire, prezire Boga i postupa takođe protiv svoga bližnjeg.
Ponavljam: ako je krivica, greh, teška, i ako su čovek, a i njegova duša nepomirljivi, tada će ona doći ponovo, dakle ponovo će se roditi kao čovek.
Hrist Božji je put, istina i život za svaku dušu, svakog čoveka. Ko s Hristom ide putem prema Ocu, ispunjavajući zakonitosti života, ulazi u Kraljevstvo mira i biće večno kod kuće u zakonu ljubavi prema Bogu i bližnjem. To je volja Večnog.
Pošto sam izvestila mnogo o odnosu crkve i države, prema hrišćanskom, poneki čitalac će postaviti pitanje: "A kako to izgleda u Univerzalnom životu?"
U ovom svom pismu želim da posvedočim takođe o svojoj ličnosti i da izvestim ponešto o svom odnosu prema Univerzalnom životu.
Što znači Univerzalni život?
Život je jedino Bog, sveobuhvatni božanski zakon, koji je u večnom bitku neskriveni zakon ljubavi prema Bogu i bližnjem. U materiji, u grubotvarnom, život, Božji zakon, je u svim oblicima materije, u svakom čoveku , u svakoj životinji, u biljci, u mineralima, u planetama i u elementima. U svakod deliću materije je večni, nepromenljivi zakon, Bog, život.
Život u materiji i - ukoliko se tiče čoveka - sakriven je grehom koji je ono previše ljudsko. Kao univerzalan može se označiti čovekov život koji je opet u vezi s Duhom Božjim.
Duh, BOG, je neograničen i stoga univerzalan, a time sveprisutan u čistom bitku i u materiji. Prema tome Univerzalni život znači: sveprisutni duh, BOG, koji je život.
Nalog da budem Božja proročica
A sada o mojoj ličnosti. Pre oko 30 godina Bog, Svemogući, uzeo me je u Svoju službu; posle intenzi¬vnog učenja i školovanja - to je bila priprema za Božjeg instrumenta - On mi je dao reč života, Svoju reč i nazvao me je Svojom proročicom. Duh Hrista Božjeg i Njegov ovlašćeni sluga, jedno duhovno biće, uputili su me u sve što će me kao čoveka snaći u sledećim godinama, kad budem prihvatila nalog Boga da Njemu i njegovoj deci, ljudima oko sebe služim kao Njegov instrument, Njegova proročica.
Pitali su me da li uz pomoć i potporu Hrista Božjeg, kao čovek želim da nosim tako nešto što bi sa sobom donelo i veliki zadatak .
Zbog unutarnjeg znanja, unutarnje sigurnosti da je Bog život i ljubav, i da me ta velika ljubav nosi, rekla sam DA tom nalogu -iz ljubavi prema Bogu koji je Otac svih ljudi i duša, i prema Hristu, Otkupitelju svih ljudi i duša. Rekavši DA Hristu Božjem saznala sam preko proročke reči da je čovek apsolutno slobodan, i da čovek ne treba da veže drugog za sebe, a pogotovo ne za reč Božju. Svako ko želi može da čuje Proročki Duha preko Njegovog instrumenta, Njegove proročice. On jeste i ostaje slobodan da veruje, dakle da to prihvati - ili da ne prihvati.
Božanski svet me je dalje učio da ne vezujem čoveka za proročku reč i za božansko delo, da ne osnivam crkvu, već samo da ljudima približim crkvu srca, u kojoj svaki čovek ostaje slobodan u veri. Bila sam učena u vezi ponašanja prema ljudima oko sebe, da se pre svega radi o tome, da njima pružim hleb života, duhovnu opremu u reči i pismu, kako bi oni mogli da prepoznaju put prema životu, prema Bogu i da pođu njime ako žele.
Posle izvjesnog vremena Hrist Božji me je kao Svoju proročicu poslao ljudima.
Od Isus Hristovog dela vođenja u domovinu do stvarnog dela Univerzalni život
Na početku Božje reči u javnosti, Božji Duh je Svoje delo nazvao Isus Hristovo delo vođenja u domovinu. Zašto Isus Hristovo delo vođenja u domovinu? On, veliki Duh, hteo je da dovede Sebi ljude u njihovo unutarnje, u Božje kraljevstvo koje je u najdubljoj dubini svakog čoveka. Hrist Božji je preko mene objavio osnovu Puta u Unutrašnje, jer bez duhovnog znanja, bez odgovarajuće duhovne opreme, nema puta po kom bi mogli da se čine koraci u kraljevstvo Božje, u našu večnu domovinu, koja je zavičaj našeg istinskog, prvobitnog bića koje u najdubljoj dubini naše duše čeka na svoje oslobođenje.
Duhovnu osnovu Puta u Unutrašnje, da bismo došli u dom, došli Onome koji je domovina svih nas, Hristu u nama, objavio je Duh Hrista Božjeg u svim detaljima. Uopšteno može se reći: Unutarnji put je detaljno i obuhvatno duhovno-božansko izlaganje sadržaja Deset Zapovesti i Besede na Gori Isusa Hrista. Isus Hristovo delo vođenja u domovinu bilo je veliko učiteljsko i prosvetiteljsko delo.
Kada su mnogi ljudi u domovini i u inostranstvu stekli mnogo božanskog znanja, osnovu za put ka životu u Njegovom Duhu, On je iz korena učiteljskog i prosvetiteljskog dela, Isus Hristovog dela vođenja u domovinu, stvorio stvarno delo Univerzalni život.
Stvarno delo Univerzalni život znači život u Duhu Božjem. On se sastoji od ljudi koji su usvojili mnoga božanska znanja i prvo ga, korak po korak primjenjuju na sebi, da bi potom rečju i delom pomogli bližnjem.
Univerzalni život je slobodno delo. On nema članove koji plaćaju članarinu, on takođe nije spoljašnja crkva. On je za sve ljude koji žele da saznaju Božju reč, koji se mole s braćom i sestrama, koji idu Unutarnji put, ili novi ljudi koji pridolaze i hoće preko kaseta i knjiga da steknu duhovnu osnovu kako bi zatim krenuli Unutarnjim putem "Bliže Tebi, Bože moj".
Posle moga Da Bogu, da budem Njegov instrument, nije dugo trajalo dok se nije obistinilo to što su pretskazali Večni i Njegov Sluga, odgovorni u Njegovom delu. Crkvene institucije počele su svoje aktivnosti protiv božanske istine koja je u Božjoj reči došla na ovu Zemlju i koja je počela da puni zemljinu atmosferu sa sjajem Nebesa, zakonom ljubavi prema Bogu i bližnjem. Te aktivnosti su uvek ponovo i pre svega, bile uperene u mene, Božjeg instrumenta; nisu poštedele ni moju porodicu.
Uprkos raznim neugodnostima čvrsto sam se držala svog obećanja, svoga Da Hristu.
Dok su se u zemlji podigle izvesne protivničke snage protiv dela Gospoda i protiv onih koji su stajali uz Duh Hrista Božjeg, Večni je preko Svog instrumenta dao svoju reč u mnogim gradovima u inostra¬nstvu. Hrist Božji nije dao da se omete. On je dalje učio voljne ljude, takođe o spletkama crkvenih institu¬cija, i učio je Put u Unutrašnje. Godinu za godinom sve je više ljudi čulo Božju reč, i mnogi su počeli da idu Unutarnjim putem.
Hristova preduzeća koja vode prahrišćani u smislu Isusove Besede na Gori
Kada je put prema Božjem kraljevstvu, koje je u čoveku, bio duže vremena poučavan u mnogim detaljima, tako da je moglo da se krene od izvesnog osnovnog duhovnog znanja i praktičnog, konkretnog iskustva na Putu, Hrist Božji oslovio je ljude i objavio im je da se po Besedi na Gori, koji je On učio u svim detaljima, može da živi, ukoliko se ljudi udruže kao braća i sestre i zajedno žive i rade u Njegovom Duhu. Nekoliko braće i sestara udružili su se u stambene zajednice i osnovali su Hristova preduzeća kako bi omogućili da Isusova Beseda na Gori postane vidljiva u svakodnevici, na radnom mestu.
Tokom tog razvoja nastala je zajednica s Hristom. Svake subote održavala se svečana gozba, večera. Ljudi u Duhu Božjem dali su svoje Da Hristu Božjem da će osnovati preduzeća i voditi ih u smislu Besede na Gori. Na temelju tog obećanja nastala je Zavetna zajednica Novi Jerusalim. Ona je slobodno udruženje ljudi koji su - isto kao i ja - Hristu dali svoje Da.
Zajednica u Hristu i s Hristom je kao velika porodica. Za tu porodicu u Hristu postoji knjiga porodice, red zajednice. Tokom meseci i godina prilazilo je sve više ljudi. Niko od njih nije bio prisiljen da dođe, i ni¬ko nije bio i nije zadržan ako želi da ode, ukoliko u zajednici istomišljenika prekrši svoje Da koje je dao Hristu.
Univerzalni život je učenje i osnova zajednice i života prema Besedi na Gori. Ipak, to jeste i ostaje svetsko učiteljsko i prosvetiteljsko delo koje u čitav svet zrači Unutarnji put.
U mnogim zemljama, na planeti Zemlji udružuju se ljudi koji - ne vezujući se za delo Večnog, a pogotovo ne za mene, Njegovog instrumenta - idu Unutarnjim putem i pomažu, da se širi Božja poruka. Odkada poruka Večnog ide u čitav svet, Hrist Božji me naziva Svojim instrumentom, Svojom proroči¬com, takođe Svojom izaslanicom.
Univerzalni život nema preduzeća. Tokom skoro 30 godina Univerzalni život poznat je po nebrojenim ljudima po celoj Zemlji kao božansko-duhovno delo, delo večne istine i života, u kojem ljudi nalaze put do Duha Hrista Božjeg u sebi, u svom unutrašnjem, i sa Hristom otkrivaju kraljevstvo unutrašnjeg. Ljudi u Njegovom Duhu mole se zajedno u tišini, svako kako mu leži na srcu. Oni Hrista Božjeg u sebi mole za pomoć, potporu i isceljenje. Sve se više ljudi u zemlji i u inostranstvu uči, da se u Hristu oseća zaštićeno i kod kuće.
Ponavljam: Univerzalni život nema preduzeća. To je učiteljsko i prosvetiteljsko delo u kojem ljudi nalaze takođe Unutarnji put. Preduzeća ne osniva Univerzalni život, već ljudi koji prihvataju učenje Besede na Gori i osnivali su i osnivaju preduzeća. U Univerzalnom životu ja delujem kao Božji instrument.
Posle skoro 30 godina kako sam u službi Svemogućeg, mogu otvoreno i istinito da izjavim: U tom dugom vremenu, u kome sam srela mnogo, štaviše vrlo mnogo ljudi, nisam na sebe vezala ni jednog jedinog čoveka. Ja sam samo ona, koja zove u pustinji svet, koja ljude upozorava na Isusa, Hrista, koji boravi u svakom čoveku, u svim oblicima života. Svaki čovek može da se poveri Hristu Božjem u sebi i može da ide Njegovim stopama, ali niko ne treba da sledi čoveka, pogotovo ne, ako se on svrstava u svešteničku kastu.
U tih skoro 30 godina božanskog delovanja ostala sam Gabriela, sestra među svojom braćom i se¬strama, koji me zovu i Gabi. Bog, Svemogući, nazvao me je i zove me Svojom proročicom i izaslanicom. Ja nikada nisam sebe tako nazivala. Sebe zovem Gabriela, i tako je ostalo i ostaje.
Pojam "sekta" - sredstvo za odbacivanje i izopštavanje onih koji drugačije misle
Kao što je već bilo najavljeno po božanskom delu na Zemlji bilo je sasuto svakakvo zlo. Prahrišćani u Univerzalnom životu bili su klevetani, ozloglašivani i na različite načine izopštavani.
Univerzalni život je npr. uvek bio ponovo prezrivo obeležen kao "sekta", pojam koji u javnosti ima karakter psovke, žiga za žigosanje u svrhu izopštavanja onih koji drugačije misle.
Univerzalni život, ipak, ne može da bude sekta, jer prahrišćanstvo dolazi neposredno iz korena učenja Isusa, Hrista. On nema članstvo koje plaća članarinu i ne prisiljava nikoga da veruje u božansku reč. Svako ko dođe, može i da ode. Ne nagovara se ni našta niti goni. Svaki čovek je za svoje ponašanje odgovoran Bogu, a ne nekom čoveku!
Poznato je da sekta znači otcepljenje od (religiozne) grupe, otcepljenje od glavne religije. Katolička i luteranska crkva otcepljene su od prahrišćanske struje, dakle obe institucije su sekte, koje bi zapravo trebale da se predaju svojim vlastitim "opunomoćenicima za sekte".
Napadi na Univerzalni život sa neopravdanim optužbama, bili su i jesu, već više od 25 godina sasvim uobičajeni. U njima su učestvovali i učestvuju nadležni takozvani crkveni opunomoćenici za pitanja pogleda na svet, krako nazvani "opunomoćenici za sekte". Oni se u svom revnosno obavljanom "prosve¬titeljskom radu" nisu bavili i ne bave se samo pitanjima pogleda na svet ili religije, štaviše, njihov interes je bio i jeste široko lepezast. Njima je mnogo više bilo stalo do društvenog i privrednog izopštavanja svih onih koji osećaju pripadnost prahrišćanskom učenju. Pokušali su da ozloglase rad lekara prirodne medicine, mada, zdravstvene vlasti nisu imale ni najmanjih prigovora. Upropastili su jednu informatičku firmu. tako što su izmislili opasnost od povrede tajne zaštite podataka, iako tokom 10 godina nije bilo ni najmanjeg razloga za to. Postupili su protiv tržišnih štandova samo zato, jer su prodavači bliski Univerzalnom životu. Huškali su medije i još mnogo više.
"Odustanici" u službi eksperata za klevete
U delu Gospoda, u Univerzalnom životu, od samoga početka bilo je ljudi koji su napuštali zajednicu, onih koji su odlučili da slede Hrista u svom uutrašnjem i Njegovo stvarno delo. Jedan ili drugi najpre je prihvatio saradnju u nekom preduzeću koje su vodili prahrišćani, čije je osoblje bilo složno da svakodnevno zajedno živi i radi prema Deset zapovesti i Isusovoj Besedi na Gori.
Posle nekog vremena poneki pojedinac bi zaključio da se ipak ne drži toga i otišao. Protiv toga nema šta da se prigovori. Međutim, poneko je otišao ne pomirivši se prethodno sa ljudima oko sebe. Često je sa sobom poneo ogorčene prigovore - i ne reko je još naknadno stvarao dobrodošlo opravdanje i zadovo¬ljstvo, noseći svoj lični konfliktni, zapaljivi materijal tamo gde ga je na razne načine i obilno koristio kao municiju u klevetničkim kampanjama.
Zbog toga su i zbivanja unutar preduzeća bila uzimana kao povod za optuživanje Univerzalnog života iako Univerzalni Život - kao učiteljsko i prosvetiteljsko delo Večnog - nema nikakve veze s vođenjem preduzeća i s organizacijom radnog dana u preduzeću.
Tako neka braća ili sestre u preduzećima, drže se više učenja Besede na Gori od nekih drugih koji su napu¬stili Hristovo preduzeće, zato jer su ljudi u preduzeću pred njih stavili ogledalo nehrišćanskog ponašanja.
U zajedničkom životu ljudi, uvek su postojale i postoje apsurdnosti. Ili jedan veruje da bolje zna od drugog, pri čemu dolazi do eskalacije, do svađe ako su učesnici nepopustljivi i ne nađu osnovu za praštanje - pre svega onda kad jedan čovek, pored svoje supruge koja takođe radi u preduzeću, želi da ima još i prijateljicu, što je suprotno hrišćanskoj etici. Kada ga je zbog takve želje i htenja jedan od saodgo¬vornih posavetovao da napusti preduzeće, jer to ne odgovara višoj etici i moralu, principima Isusove Besede na Gori, u nekim slučajevima okrenuo se onima koji su bili, i jesu prijemčivi za zlobne argumente protiv Univerzalnog života kako bi ih koristili za dalju diskriminaciju.
Drugi je bez dogovora sa svojim kolegama u preduzeću napravio velike dugove. Tim povodom bio je prozvan. Posledica je bila da je napustio preduzeće. Opet, drugi je doneo novac. Kako je za to bio premalo hvaljen, on ga je uz pomoć javnosti izvukao nazad. Dotični bi novac ionako dobio, jer je to bilo učešće. Za njega to svakako nije bilo presudno - hteo je samo u javnosti da da sebi oduška i da svoju nekadašnju braću i sestre izvrgne ruglu, pri čemu se uvek ponovo u to uvlačio i uvlači Univerzalni život, učiteljsko delo.
Slično su stalno doživljavali i doživljavaju ljudi koji ne trpe da pojedinci zloupotrebljavaju život u Duhu Božjem za samovoljne postupke. Jedan koji nije bio spreman da se pomiri i verovao je da je u pravu, dopustio je da mu se eksperti za stvaranje mišljenja javno dive, kao junaku koji je "odustao", koji je zatim sa njima javno diskriminisao svoju nekadašnju braću i sestre.
Svako mora da preuzme odgovornost za svoje mišljenje, govor i postupke. U svakom slučaju, mogu mirne savesti da kažem: Ovo što sam ovde napisala je istina. Za to garantujem i mogu da preuzmem odgovornost pred Bogom, Večnim.
Dragi prijatelji, moja želja i moje molitve su da se još mnogi ljudi probude i da u sebi nađu Duha Božjeg, jer kraljevstvo Božje je u svakom čoveku. Želim i molim se, da sve više ljudi postigne i oseti jedinstvo s Hristom, da svuda pulsira život - život u svim planetama, život u svim delovima besko¬načnosti, život u životinjama, biljkama i mineralima, život u Majci Zemlji. Svakom čoveku želim da postane čovek koji može da kaže: "Ja sam pretežno slika i prilika Božja", jer to je želeo Isus, Hrist, kad je rekao: "Budite savršeni kao što je savršen vaš Otac Nebeski".
Put u savršenstvo ne ide preko crkvenih institucija, već isključivo iznutra, zato jer je Božje kraljevstvo u unutršnjem svakog čoveka. To je glavno učenje Hrista Božjeg i to je Put kojim idu mnogi ljudi.
Da, dragi prijatelji, mada u ovom svetu eskaliraju kobni razvoji događaja, mada lucifersko besni i mnogim ljudima i bezbrojnim životnim oblicima prirode koji tako fino osećaju, donosi patnju, nevolju, propast i smrt, mi uistinu živimo u blagoslovenom vremenu, jer znamo: Bog nas nikada ne ostavlja same. Hrist ostaje u nama, u našoj duši, i ko mu se obrati i sve više i više čini to što Bog hoće, taj se sve više približava Njemu koji je istinski život.
Znamo da je Bog, večna, neuništiva snaga prisutan u svemu, i u negativnom što su ga ljudi stvorili i stvaraju. Ako ovaj svet i potresaju strašne turbulencije, koje mnogim ljudima i prirodnim carstvima donose paklene muke - Hrist će izići kao pobednik, jer je svetlo jače od tame. Uprkos toj burnoj svetskoj situaciji Hristova poruka zračeći obuhvata planetu Zemlju. Njegova reč je dostupna svakom čoveku na svakom kontinentu. Onaj koga On, Hrist, može da oslovi preko njegovog unutrašnjeg, počinje da traga za istinom koja se, kao što je već rečeno, može naći po čitavoj Zemlji u reči i pismu. Ako se okrenemo Hristu, tada ćemo iskusiti Njegovu snagu potpore i vodstva.
Ako nastojimo da sledimo uputstva iz Besede na Gori u svakodnevnom životu, tako da npr. napustimo svaku borbu protiv svog bližnjeg, i da u svojim osećanjima, osećajima i mislima, u sve finijim nijansama prepoznamo ratničko, i pobedimo ga uz pomoć i sa snagom Unutarnjeg Hrista, tada će Njegovo svetlo u nama sve više da sija i mi ćemo u svakodnevici na različite načine doživljavati Njegovo delovanje.
Ko nauči da iskusi i oseti Hrista u sebi, taj stiče unutarnji oslonac, nezavisnost, unutarnju sigurnost i jačinu - darove Svevišnjeg koji su neuništivi, jer su Božja snaga, ljubav i mudrost trajne.
Hrist je Mir, koji prožima i obuhvata sve dobro, božansko. Dopustimo da tako može da bude, tada smo sjedinjeni sa duhom istine, i mi smo srećni.
To želim svakome od Vas, dragi prijatelji, i svim ljudima, jer će tada biti mir.
Gabriele
Gabriela je u ovom svom pismu samo dotakla, izuzetno suzdržano, naročito direktne i indirektne aktivnosti službenih crkava protiv Hrista, protiv božanskog dela na Zemlji i protiv Božjeg instrumenta, protiv nje, Božje proročice. Zbog toga mi - saradnici, prahrišćani u izdavaštvu DAS WORT - dopuštamo sebi da zbog celovitosti dodamo nekoliko, po našem sudu bitnih detalja, koje smo preuzeli iz jednog rukopisa s autobiografskim beleškama koji nam je dostupan.
Budući da smo i sami aktivni u delu Hrista Božjeg od 1979/1980, poznato nam je iz sopstvenog doživljaja, to što Gabriela tamo piše, i smatramo da bi to trebalo da saznaju ljudi u celom svetu.
Naša sestra Gabriela je uvek suzdržana što se tiče njene osobe, njenog raspoloženja ili njenih zasluga. Ona je nelična u najboljem, u duhovnom smislu, to znači: Gabriela na samu sebe misli uvek na kraju; ona se neumorno trudi da pridonese da drugima bude dobro. Kao instrument Božjeg Duha, čitav njen život je posvećen visokom i velikom zadatku, koji nije samo opsežan nego je i od izvanredno dalekosežnog, kosmičkog značenja, za čije je ispunjenje ona dala svoje Da Bogu.
Gabriela najčešće ne priča o tome šta oseća. Tim više se radujemo da u njenim rečima ljudima oko nas, čitateljima Gabrielinog pisma br. 3 posredujemo mrvu slutnje o tome kako je Gabriela doživela i iskusila događanja u Univerzalnom životu.
U svojim autobiografskim beleškama između ostalog Gabriela piše da su je pre njenog stupanja u proročku službu, Hrist i heruvim božanske mudrosti obavestili o svemu šta će joj se dogoditi:
"Oni su me informisali o uvredama i izopštavanjima od strane onih ljudi koji odbacuju Božju reč koja dolazi preko mene, koji će me odbijati kao oholu i drsku. Oni su me informisali o crkvenim institucijama, da će hteti da unište moju egzistenciju preko svojih takozvanih opunomoćenika za sekte, preko voljnih novi¬nara i reportera, tako što ćeme vređati, ismevati, širiti laži o meni, i da će Božjem delu koje se na početku zvalo Isus Hristovo delo vođenja u domovinu, kasnije Univerzalni život, štetiti teškim javnim klevetama.
Kao što mi je bilo najavljeno, tako se i dogodilo. Posle samog početka, crkvene institucije stavile su u pita¬nje ne samo autentičnost reči Boga preko Njegovog instrumenta, već ih jednostavno poricali, žustro ospo¬rava¬le i odbacivale, današnji su se fariseji i pismoznanci osetili ponukanim za agresivnije i glasnije reakcije. Šta¬više, oni su protiv nje silovito krenuli u rat sa svim sredstvima, što im u današnje vreme stoje na raspolaganju.
Huškali su narod preko obrazovanih eksperata za klevete koji se zovu opunomoćenici za sekte. Sa uvredama koje su ih izvukli iz svog srednjevekovnog kovčezića, širili su laži ne samo o prahrišćanima - takođe o meni koja sam prahrišćanka - nego su sav svoj srednjrvekovni repertoar sasuli preko božanskog dela i pre svega izvrgli su me ruglu u odavno isprobanoj inkvizitorskoj taktici, i sa najdomišljatijom demagoškom prepredenošću. Sa daljim prepredenim lažima, i nečuveno pakosnim klevetama, prodrli su čak u moj porodični život. Cela njihova srednjevekovna kampanja trebala je da služi tome, ne samo da se moja porodica i rodbina okrenu od mene, nego i da se huškaju ljude; božansko delo po svaku cenu trebalo je da se isključi.
Meni je jasno: To su izvesne antihrišćanske snage koje preko izvesnih institucija vode ogorčenu borbu, najzad, samo površno protiv mene, Božjeg instrumenta; u stvarnosti one nastupaju protiv Onoga čije ime tobože hrišćanske crkve nose na usnama, a čije su učenje o ljubavi prema Bogu i bližnjem 2000 godina izdavali na najsramniji način.
U današnje vreme ne postoje više lomače i giljotine, ali postoje poslušni novinari i reporteri koji rade za institucije crkava i koji njene proglase u medijima oblikuju i formulišu tako da se lomače i giljotina razbuktaju u onim ljudima koji im veruju i koji su pokorni.
Sa mikrofonima i kamerama reporteri su prodrli u porodičnu atmosferu, čak u sobe kuće, tako da je moja porodica bila vrlo zabrinuta i prestrašena zbog eventualno daljih klevetničkih kampanja, i ne samo da su mogle od života da im naprave pakao, već bi prema prilikama, mogli da izgube i radno mesto, što se i dogodilo. Zbog klevetničke kampanje jedan pripadnik porodice izgubio je svoje radno mesto, a drugi je bio prisiljen da okrene leđa delu Gospoda, inače bi i on izgubio radno mesto.
Neizrecivo sam patila zbog tih podmuklih, sistematski širenja laži eksperata za klevete, pre svega zato što su moju porodicu uvukli u svoje planove, za današnje vreme neobičnih lomača i giljotina. Svuda su vrebali opunomoćenici za klevete, njihovi novinari i reporteri…
Univerzalni život jeste i ostaje slobodno delo iako crkvene institucije po starodrevnom običaju, preko inkvizitora što su ih same školovale, svojih eksperata za klevete, sa znalačkim ograničenjima mnogim klauzulama, lažima i optužbama, žele da likvidiraju ljude koji bi mogli da otkriju njihove spletke. Nažalost, poneki sudija duva u crkveni rog i vagu, amblem Pravde pokvari sa pojmom ‘izražavanje mišljenja’. Mnogi ljudi ne znaju, da crkvene laži mogu biti toliko uvrnute i iskrivljene da sudovi iz njih mogu istesati izražavanje mišljenja, naročito onda, kad su sudije verno odane katoličkom katehizisu koji između ostalog kaže: ‘Čestita građanska saradnja uključuje pravo, neki put i dužnost, pravedno se odupreti onom što građanima izgleda da šteti dostojanstvu ličnosti i opštem dobru.’
Opunomoćenici za sekte, novinari i reporteri - svi oni su bez sumnje građani i time - prema katehizisu – ovla¬šteni, štaviše čak obvezni da se ‘opiru’ svemu što im je drago. Puki izgled - šta god pojedinac oseća kao takvo - prema katehizisu već opravdava ‘protivljenjenje’. A šta je ‘pravedno’ sudije jasno kažu: ‘izražavanje mišljenja’!
Prema njihovoj presudi , ono štos su crkve vešto slagale, sme da se ponavlja kao izražavanje mišljenja, znači lagati dalje prema izražavanju mišljenja, slično kao što čine crkvene institucije i njihovi opunomo¬ćenici za klevetanje. Moderni inkvizitori koji se izdaju za opunomoćenike za sekte, žigosali su delo Večnog kao ‘sektu’.
Prahrišćani, kako se nazivaju slobodni hrišćani u Duhu Hrista Božjeg, ne mogu biti sektaši - osim ako današnja sveštenička kasta ne žigoše Isusa, Hrista, kao sektaša danas, kao što je tadašnja sveštenička kasta učinila sa Isusom, Hristom. Iz toga bi tada proizašlo da prahrišćani slede sektaša Isusa, Hrista. Kad bi to bilo tako, crkve bi bile još neverodostojnije nego što već danas jesu.
Crkvene institucije uzdigle su se u velike sekte samo zbog toga što su dale da država smakne ljude i zajednice na višem etičkom nivou, čiju su imovinu zatim opljačkali.
Danas se te, crkveno-institucionalne velike sekte, nazivaju državne crkve. U vezi sa tim svako može da napravi svoju sliku.
Crkveni eksperti za klevete imaju dugačku ruku koja je postala forum onih koji su hteli u javnosti da izravnaju ‘račune’ sa braćom i sestrama u Hristovim preduzećima. Oni su diskriminaciju, alat opunomo¬ćenika za sekte, uzeli kao sredstvo u svrhu klevetanja onih, koji u preduzećima nisu odobravali način njihovog ponašanja i koji su stoga podsetili saradnike da su se ipak složili da će se držati određenih etičko-moralnih principa. Forum za klevete je zatim udario na sve strane i istovremeno oklevetalo i Univerzalni život, iako on nije imao nikakve veze s prilikama u preduzeću.
Za današnje inkvizitore to je bila i jeste dobrodošla hrana. Oni i odustali koje oni naročito uzvisuju, zatim zajednički ispaljuju crkveno smeće, svoja odgovaranja, na ljude i na delo Večnog, a da pritom ne odustaju ni od najsramnijih postupaka. Iako nisam ništa znala o mnogim od ovih događaja u preduzećima, Univerzalni život i moja ličnost bili su bačeni zajedno u jedan lonac optužbi. I u pokretanju ovih kleveta i poniženja učestvovali su crkveni inkvizitori, pri čemu je materijal što im je bio donesen, najčešće bio laž, sa kojom su ljudi, čija se lična očekivanja i ambiciozni planovi nisu ispunili, hteli da se osvete Božjem delu i ljudima.
Sudovi su i preko ovakvih kanonada laži navukli masku ‘izražavanja mišljenja’. Mnogi ljudi su širili i šire laž crkvenih institucija i njihovih opunomoćenika za sekte, ne razmišljajući o tome šta kažu. To je značilo i znači: ‘To sme da se kaže, jer su sudije to potvrdile.’
Svesno širenje laži ima metod. Iskustvo uči: nešto od toga će već ostati. - I to jeste tako. Ljudi koji ne misle i koji su vezani na crkvene institucije govore o Univerzalnom životu više nego nepovoljno i obeležavaju božansko delo kao ‘sektu’ ili kao ‘U.Ž.’. To je ismevanje Univerzalnog Duha koji je život svemira."
To je bilo nekoliko odlomaka iz Gabrielinih autobiografskih beležaka.
Izdavač DAS WORT
Cenovnik "… za Vaš let u visine"
Ponekom čitaocu Gabrielinog pisma br. 3 sigurno je već postalo jasno čiji je duh dete institucionalna crkva. Dalja razjašnjenja nudi sledeća informacija iz knjige "Finansije i imovina crkava u Nemačkoj" Carstena Fereka, 1. izdanje 2002.:
"Vatikan ima neku vrstu cenovnika,
od jednostavne dopisnice (DM 1), štampanog papinog blagoslova (DM 15), lično potpisanog blagoslova sa reprezentativno
ispravom (DM 5.000), do papine privatne audijencije (DM 30.000) .
Za bogate postoji počasna doktorska titula (za prilog od DM 50.000) ili orden (zvezda velikog krsta reda sv. Silvestra ili sv Gregora), za DM 120.000, baronska titula dodeljena od Kurije (za DM 300.000) i najzad uzdizanje u kneževski stalež (do DM 2,5 miliona)
Sve cene su od 1990."
Kako je ono rekao vidovnjak iz Patmosa, Jovan, u svom Otkrovenju?: "Izađite iz nje moj narode, da ne postanete saučesnici njenih grehova i da ne delite njenih zala (muka)."
Budnom savremeniku sada mora da bude potpuno jasno, šta mu je činiti ispravom (DM 5.000), do papine privatne audijencije (DM 30.000) .
Za bogate postoji počasna doktorska titula (za prilog od DM 50.000) ili orden (zvezda velikog krsta reda sv. Silvestra ili sv Gregora), za DM 120.000, baronska titula dodeljena od Kurije (za DM 300.000) i najzad uzdizanje u kneževski stalež (do DM 2,5 miliona)
Sve cene su od 1990."
Kako je ono rekao vidovnjak iz Patmosa, Jovan, u svom Otkrovenju?: "Izađite iz nje moj narode, da ne postanete saučesnici njenih grehova i da ne delite njenih zala (muka)."
Budnom savremeniku sada mora da bude potpuno jasno, šta mu je činiti.
Homepage | Mi o sebi | Proroštvo | Susreti | Akcija | Linkovi | Radio emisije | Download | Ostali jezici | Kontakt | Katalog knjiga | Besplatne informacije
Universelles Leben, Postfach 5643,
D-97006 Würzburg, Deutschland
Tel. (+49) 931 / 3903-0, Fax: (+49) 0931 / 3903-233
eMail: info@universelles-leben.org, Internet:
http://www.universelles-leben.de/
Spendenkonto: Sparkasse Mainfranken Würzburg, Kto.-Nr. 11957, BLZ 790
500 00
Kontakt u Srbiji :
Univerzalni Život, ul. Vojvode Šupljikca 6 Beograd, Srbija
Tel. 025/ 421-462 i 064/044-18-02, direktno preko
sajta
e-mail : kontakt@univerzalni-zivot.org
Internet : www.univerzalni-zivot.org ,
Račun za priloge : Prahrišćanska zajednica Univerzalni život,
žiro račun br : 355-1049562-62 , Vojvođanska banka
