• Homepage
• Mi o sebi
• Proroštvo
• Susreti
• Akcija
• Linkovi
• Download
• Ostali jezici
• Kontakt
• Katalog knjiga
• Besplatne informacije

Izdanje br.2

Ogledalce, ogledalce što visiš na brestu -
boravi li sada Bog na nekom drugom mestu?

 

Draga braćo, drage sestre, dragi prijatelji, u našem zemaljskom životu postoje dani u kojima se budi želja da se povučemo nešto više iz svakidašnjeg života, kako bismo razmislili o sebi samima, ili o situacijama u našem svetu.

Budnog čoveka obeležava to što se ne zadovoljava površnim postojanjem, već u doživljajima i događajima dana temeljno ispituje zašto mu se ovo i ono događa, i iz toga izvlači svoje zaključke. Ko samokritički analizira svoje osećanje, svoje mišljenje i postupanje, i saznanja iz toga sprovodi u delo, kako bi ubuduće udovoljavao višim etičko-moralnim merilima, taj stiče takođe jasan uvid u ono što se zbiva oko njega i u svetu.

Takav budan savremenik oblikuje svoj život i ne dopušta da bude indoktriniran ili postane konformista. On koristi svoju slobodu da sam misli i da odlučuje za sebe. On ne ispušta iz ruku kormilo svog života da tup, slep i gluv, kao leming (norvečki miš, glodar) trči s masom tamo gde drugi hoće.

Ako analiziramo sami sebe, tada će reč "zašto" često stajati u središtu naše samokritike. Pitamo se npr.: "Zašto sam za jednog čoveka, a za drugoga manje, ili sam, čak, protiv njega?" Ali život nam postavlja i dalja pitanja koja prevazilaze ono sasvim lično: "Zašto su ove i one prilike u svetu? Zašto ratovi, kada smo mi ljudi Zapada hrišćani? Zašto teror, ubistvo i batinanje do smrti ako smo hrišćani? Zašto majka Zemlja mora beskrajno da pati zbog nas ljudi? Zašto mnoge psovke sadrže imena životinja, jer se na primer često kaže "glupa gusko", "luda kravo"!, "magarče jedan", "svinjo jedna!" i još mnogo sličnih poređenja"?

O svemu tome sada bi se moglo jednostavno reći: "To je raspad svih vrednosti i običaja u našem svetu." Ovaj je odgovor doduše razumljiv i nije pogrešan, ali jedva da će nas odvesti dalje. Umesto toga bilo bi umesno da se pitamo dalje: "Zašto je to tako?" i da uvrstimo i sebe i postavimo sebi pitanje: "Doprinosim li i ja tome?" I: "Zašto tako činim?" Reč "zašto" uvek je u središtu; ona je pred nama samima.

Mlađi ljudi lakše i brže prelaze preko svetskih prilika kao i preko ličnih stvari i poteškoća. Poneke mlade rado poredim sa vodopadom. Ljudi u razvoju imaju budućnost pred sobom. Oni još mnogo štošta nisu doživeli. Iz toga se razvijaju buduće želje i čežnje, što je sasvim prirodno obzirom na njihovu mladost.

Stariji čovek se, naprotiv, često osvrće na prošlost i pita npr.: "Zašto je moj zemaljski život protekao tako, a ne prema mojim željama? Zašto je upravo mene snašla sudbina? Zašto nisam postigao ono što sam želeo? Stariji čovek najčešće je zaokupljen svojim ličnim. A poneka vest iz sveta daje mu povoda za razmišljanje o tome da li je svet pre bio bolji nego danas.

I ja sam razmišljala o tome, i osvrćući se mogu reći: Mnogo sam doživela i iskusila; nije uvek bilo lepo. Ali kao instrument Gospoda, moj se osvrt odnosi više na proteklih 2000 godina. Pritom mi uvek ponovo dolazi na pamet Isus, Hrist, naš Spasitelj, čije su ime grubo zloupotrjebljavali skoro 2000 godina mnogi ljudi, ali pre svega crkvene institucije i njihovi zastupnici. I nehotice je izronila misao, dokle će to doista još trajati – jer kao što znamo zakon setve i žetve računa sve pravedno.

Pozivam Vas, svoje drage prijatelje, da mi se pridružite u jednom malom osvrtu. Dopustite da zajednički bacimo zračak svetla na istorijski razvoj crkve proteklih vekova, ali pre svega da osvetlimo sadašnju situaciju, način ponašanja i izjave visoko postavljenih crkvenih predstavnika, koje bi mogle podstaći da ponekom zasvetli lampica.

Otkako je Konstantin "hrišćansku" crkvu "uzdigao" u državnu crkvu i Unutarnju religiju Isusa Hrista, učinio površnom državnom religijom, započeo je pojačani raspad svih običaja i vrednosti. Učenje Isusa, Hrista, bilo je zavijeno, razvodnjeno, iskrivljeno i sasečeno, dakle zloupotrebljeno, i do dana današnjeg se gazi po njemu.

Ime Hrista bilo je uzeto – da bi se nazvali "hrišćanima" - ali Njegovo učenje, Njegova poruka, iskorišćeni su u interesu moći jedne institucije, koja nije postupala prema Njegovom učenju, nego suprotno. Primereno tome, protekao je razvoj celokupnog "hrišćanskog" Zapada i na dalje razvoj ostalog sveta. Mnogi su narodi morali patiti – poneki mnogo, direktno zbog krstaških ratova, zbog crkvenog osvajačkog terora, zbog misionarske delatnosti koja često nije poštovala ni slobodu ni život pojedinih ljudi, a ni razvijenu kulturu nekog naroda, i indirektno zbog uticaja "hrišćanskog sveta" na ostale zemlje sveta.

Često sam mislila: ako ponašanje čovečanstva, pre svega hrišćanskog Zapada, ostane takvo, onda je Isus, Hrist, uzalud došao na ovaj svet. Ali toga se ne treba bojati, jer Njegove reči su – ako uzmemo samo one koje i Biblija daje po smislu istinito – nedvosmislene. Nekad će one, kao što znamo, početi da deluju. Npr. On je rekao:

"Ko nije sa mnom, taj je protiv mene! Ko sa mnom ne sabira, taj prosipa."

Ili: "Ali ako si mlak - ni vruć ni hladan, izbaciću te iz svojih usta."

Ili kao što se kaže: "Lakše je kamili kroz iglene ušice proći nego bogatašu ući u kraljevstvo Božje."

Ili kao što je Isus rekao: "Mnogi će mi u onaj dan reći: Gospode, Gospode, zar nismo u tvoje ime prorokovali … Tada ću im kazati: nikad vas nisam poznavao; odlazite od mene, zlotvori!"

Kada se pomisli da se skoro 2000 godina govori o Isusu Hristu, kao inicijatoru hrišćanske religije i kada budni savremenik danas, posle tog za nas ljude dugog vremena, izvlači zaključak s obzirom na to što je iz nje nastalo, tada jedva da će izostati odmahivanje glavom, zaprepašćenje, ili čak zbunjenost. Tako će se neko ko istinsko učenje Nazarećanina – npr. Besedu na Gori – suprotstavi crkvenom učenju, kao i okrutnoj istoriji crkve, i najzad pogleda svu nesreću u svetu, zavisno od okolnosti, zbunjeno će pitati: "Da li je Isus uopšte živeo? Ili je On možda samo simbolična veštačka figura takozvanih hrišćanskih crkava?"

Štogod pojedinac mislio o tome – malo je njih stvarno sledilo učenje Isusa, Hrista, a po najmanje crkvene institucije, zvale se one katoličke, luteranske ili pravoslavne. Uporedimo li učenja Isusa, Hrista, s crkvenim učenjima i sa ponašanjem crkvenih "dostojanstvenika" koji dopuštaju da se oslovljavaju kao "ekselencija", "eminencija", "biskup", "župnik", "sveštenik" itd. sve do takozvanog "Svetog oca", tada u crkvenom hrišćanstvu ne izgleda samo tamno, nego mračno.

Ranije svet nije bio bolji – tada samo nije dolazilo toliko mnogo na svetlo dana. Od vremena Konstantina "hrišćanska" državna crkva – a kasnije i njeni odvojeni delovi – uistinu je zamračila učenje Isusa, Hrista. Sada se crkveni mrak sve jasnije vidi.

U ovome velikom preokretu vremena u kojem se nalazimo, prema kauzalnom zakonu, sve brže deluju nekada posejani uzroci; niče setva minulih hiljadu godina – vreme je žetve. Moćno kosmičko zračenje božanskog Pra-Svetla malo pomalo vodi u promenu svega onoga što je zgusnuto. Počinje doba duha. U ovom svetu, sve ono što je bilo izgrađeno i osnovano, sada postaje sve više vidljivo onakvo kakvo jeste: svetlo ili tama. Ono što je protiv Božje volje, gubi snagu. Protivno se samo raskrinkava.

Da je to tako, dragi prijatelji, jasno se pokazuje u najnovijim izjavama pape Jovana Pavla II. koji se - kao i njegovi prethodnici – naziva Božjim zastupnikom na Zemlji, i od svojih vernika zahteva da ga smatraju nepogrešivim.

U novinama BILD-Zeitung-u od 13.12.2002. čitamo sledeće: "…na generalnoj audijenciji pred stotinama vernika, papa kaže da se Bog povukao u Nebo, zgrožen akcijama čovečanstva. Bog ćuti." I dalje se kaže: "Papa: On se odvraća kad ga čovek odbija. Samo iz vere, ljubavi i poverenja prema Bogu, može se očekivati spas, ima izgleda za jednu spasonosnu stenu. Samo čovek koji mu se obrati može se nadati njegovom zagrljaju."

Slično izveštavaju i novine Corriere della Sera (12.12.2002.) One pišu: "Pored mača i gladi postoji još jedna veća tragedija: ćutanje Boga koji se više ne objavljuje i izgleda da se zatvorio u svom nebu, takoreći zgađen čovekovim ponašanjem."

Zašto papa kaže da "Bog ćuti"?

Mi znamo da Bog ne ćuti. On je govorio u svim vremenima preko prosvetljenih ljudi i žena, i On već dvadeset i osam godina govori Svoju svetu reč, preko Svog instrumenta, Svoje proročice. Papa to zna, jer se 1980. Božji Duh, preko ovlašćenog visokog božanskog duhovnog bića, obratio Vatikanu pismom u kojem je On papi ponudio Svoju pomoć "da se spase što se još može spasiti". Papa, dakle, svesno govori neistinu.

Posledice oglašavanja pape, jesu katastrofalne prilike u svetu, i one vode u globalnu katastrofu sa razmerama kakvih nikada do sada nije bilo i fatalnog stanja u kome se nalazi crkva. Vidljivo se primećuje da se svet u mnogome počeo rušiti u ponor i da je vladavina crkve – zbog sve većih gubitaka vernika i opšteg gubitka poverenja – pred slomom.

U novinama FOCUS-u 52/2002. ugledni evangelistički profesor istorijske teologije i veronauke, Gerhard Besier napisao je sledeće:

"1950. Evangelistička crkva u Nemačkoj (EKD) brojala je 43 miliona članova, sada su samo 26,6 miliona. Samo još manjina Nemaca, 39 posto, po saznanjima istraživača javnog mnenja iz Allensbaha ima utisak da se crkve uopšte trude uveravati ljude da veruju. Takva ustanova ne dobija poverenje. Već godinama crkve doživljavaju narodno odbijanje jedno za drugim. Najmanje jedna trećina ispitanika redovno se izjašnjava da više nema poverenja u crkvu. Tek nedavno, veliku pažnju izazvala je jedna anketa američkoga Galupovog instituta, prema kojoj su religijske zajednice u Nemačkoj u poređenju sa 16 ostalih javnih ustanova, dospele na poslednje mesto lestvice poverenja.

Zahvaljujući državnom ubiranju crkvenog poreza i znatnim državnim subvencijama, nemačke crkve spadaju u najbogatije na svetu, uprkos tome one se žale na sve manje prihode. Ne samo da im veliku brigu zadaje velika nezaposlenost, već i sve veća starost članstva…"

Ove činjenice govore same za sebe.

Sada, kad je "dete palo u bunar", papa kapitulira i – kao što je bilo u svim vremenima - krivicu svaljuje na ljude oko sebe. On, "Sveti otac", "Božji zastupnik", "Pastir svojih ovaca" kao Pontije Pilat pere svoje ruke u nevinosti. Sve dok je crkveni narod bio poslušan, sve dok su vernici kao konfesionalni leminzi, kao zastrašeni, poslušni podanici "regentu na Petrovoj stolici" u Rimu, ekselencijama i eminencijama u hosiani klicali i marljivo plaćali svoja oproštenja greha, i ostala davanja uključujući i crkveni porez, bili su ovce koje su verno sledile papskog nad-pastira koji je blagonaklono primao njihove ovacije i izraze poštovanja.

Pošto sada ovce postaju sve više prkosne, i neće više biti kršteni robovi i papskom "pastiru" otkazuju vernost, taj "Sveti otac" u Rimu žigoše ih kao napuštene od Boga.

Za objašnjenje još jednom, doslovan tekst onoga što je o tome pisalo u novinama:

Novine BILD-Zeitung (13.12.2002.): "…na generalnoj audijenciji pred stotinama vernika, papa kaže da se Bog povukao u Nebo, zgrožen akcijama čovečanstva. Bog ćuti." I dalje se kaže: "Papa: On se odvraća kad ga čovek odbija. Samo iz vere, ljubavi i poverenja prema Bogu može se očekivati spas, ima izgleda za jednu spasonosnu stenu. Samo čovek koji mu se obrati može se nadati njegovom zagrljaju."

Italijanske novine Corriere della Sera (12.12.2002.): "Pored mača i gladi postoji još jedna veća tragedija: ćutanje Božje, koji se više ne objavljuje i izgleda da se zatvorio u svome nebu, takoreći zgađen čovekovim ponašanjem."

Papa se poziva na jedan tekst u Starom zavetu i interpretira ga. On je stvarno dramatičan: Kod Jeremije, u poglavlju 14. (posebno se navodi stih 17 – 21) čitamo da se Bog zatvara pred Svojim narodom zato, što je previše i predugo grešio, te da ga On prepušta njegovim posledicama: "maču" (tj. ratu) i "gladi".

Ko čita Jeremiju (7. vek pre Hrista) naći će posle sledećeg stiha da piše, da je Jahve, dakle Bog, između ostalog rekao Jeremiji: "… Kad bi i Mojsije i Samuel stali pred lice moje, ne bi mi se duša obratila narodu tome. Oteraj ih ispred lica moga, …" Iz teksta je svakome iole upućenom jasno vidljivo da se ovde radi o jednoj od mnogih neistinitih reči u Starom zavetu, falsifikovanih od ljudi kojima je bilo stalo, da narodu predstave Boga kojeg će se bojati.

Ali najpre razmotrimo gledište pape, za koje on svakako ima i svoje razloge. Ako pratimo "logiku" pape, tada bi se Bog već ranije povukao u nebesa.

Prema tome, On nikada nije bio u takozvanim crkvenim institucijama.

Crkve bi sada lukavo mogle argumentovati: ali On nam je opet došao preko Hrista i podigao "hrišćansku crkvu" koju je utemeljio na steni Rimu. Ako mislimo logično, tada bi iz toga sledilo: "danas je opet isto kao u Jeremijina vremena". Ili, ako se Bog više nije vratio od vremena Jeremije, tada ni Isus Hrist, nikada nije bio u etabliranim, tobožnjim hrišćanskim crkvama. Spasiteljko delo Isusa Hrista, nije se nikada utkalo u "crkvu od kamena" kojoj je potrebna "kuća Božja" od kamena, nego u dušama svih ljudi. Stoga je čovek hram Božji, a ne hram, ili crkva od kamena.

Bog nikada nije stanovao u crkvama od kamena ili hramovima od kamena!

Draga braćo, drage sestre, dragi prijatelji, Hrist je jedini Dobri pastir. On je kao Isus dao Svoj život za nas, Svoje ovce. On nas je sve otrgnuo od "vuka", i pri tome nam je iz Svog večnog nebeskog nasleđa, dao neugasivu podupiruću i spasiteljsku iskru, svetlo u našoj unutrašnjosti, gde je svakome od nas On sasvim blizu. On nam poklanja snagu. On teši, leči i pomaže i najzad svakog pojedinca vodi kući - Ocu.

Hrist, Dobri pastir, brine se za Svoje ovce. On opominje ovcu koja je u opasnosti da zaluta, on je podiže kad padne; oslobađa je iz trnja u kojem se, zavisno od okolnosti, zaplela. On zove i danas i svo vreme: "Dođite meni, svi koji ste umorni i opterećeni, i ja ću vas okrepiti." On ide za svakom ovcom, za svakim jagnjetom i vodi ih kući. On je prisutan, kad Ga Njegova ovčica zove i dopušta, da Ga svako nađe u svom vlastitom srcu.

To je Dobri pastir, Hrist.

U Jovanovom jevanđelju, nasuprot tome, čitamo o "najamniku": "Najamnik koji nije pastir i kome ne pripadaju ovce, kad vidi vuka kako dolazi, ostavlja ovce i beži - a vuk ih spopadne i rastera - jer on je najamnik i nije mu stalo do ovaca."

Reči Karola Vojtile koje komentarišu mediji, razjašnjavaju kakvo je stanje u organizaciji, kojoj je on na čelu. Zar ne bi morala ova objava bankrota najvišeg crkvenog vođe, predstavnika Božjeg kojem se navodno zgadilo, imati zapravo za posledicu, da on podnese ostavku? Nikako! Umesto toga, najviši pastir katoličke crkve raskrinkava se kao "najamnik" koji krivicu za Božje povlačenje, svaljuje na svoje ovce, koje su blizu 2000 godina sledile "Svetu stolicu" kao religiozni tradicionalni leminzi.

Žalosno je svedočanstvo koje papa izdaje "crkvi koja sama proizvodi blažene"! Izjava Jovana Pavla II nije ništa drugo nego kapitulacija katoličke crkve!

Ako se, kao što papa Jovan Pavle II veruje, Bog povukao u nebo, tada On nije ni u altarskom kovčegu, niti u posudi za hostije, ni u dogmama, pa prema tome ni u Vatikanu, niti crkvama. On se dakle iselio. To je znao između ostalih još Erih Kestner koji je napisao:

Tu ne pomaže ni podsmeh ni poruga,

ni psovke niti molitva - vest je tačna:

Dragi je Bog

istupio iz crkve."

Zbog toga bi sve crkve morale biti zatvorene. Onda ni takozvani dušebrižnici više neće imati "posla". Ukoliko crkve ipak ostanu i dalje otvorene a "dušebrižnici" održavaju svoje mise, tada idu crkveni posetioci u praznu kuću – kao što je to i do sada bio slučaj – jer je zapisano: "Bog koji je stvorio svet i sve u njemu, On, gospodar neba i zemlje, ne stanuje u hramovima, što ih je izgradila ljudska ruka." Bogkome se tamo mole, nije u toj zgradi. Šta će ljudi u crkvi u kojoj nije prisutan Božji Duh? Tada bi crkve bile prazne; osim ako bi leminzi ostali verni takozvanim svecima – službeno izabranim moliteljima, navodnim prinosiocima molitve pred Božji presto – jer ih je navodno "okrutni otac Bog" ostavio na cedilu.

Međutim na Nebu nema svetih, osim Jednog Svetog, Boga, jer je zapisano: "Niko nije svet kao Gospod, osim tebe nije niko, i ne postoji stena kao što je naš Bog." Isus, Hrist je učio nas ljude: "I ne dopustite da vas nazivaju učitelju, jer jedan je vaš Majstor, a svi vi ste braća! I nikoga ne nazivajte svojim ocem na zemlji, jer jedan je vaš Otac, koji je na nebu!

U narednim rečima pape može se čak naći istina, bez obzira na nameru s kojom ih je izgovorio:

Jovan Pavle II daje na znanje, da se zagrljaju Božjem može nadati samo onaj čovek, koji se Njemu okrene. To znači da se čovek – a da ne pripada majci crkvi i da ne posećuje službu Božju u njenim kamenim kućama – može obratiti Bogu u svojoj unutrašnjosti, kao što je Isus, Hrist, učio ljude da Bog, Duh beskonačnosti, stanuje u unutarnjem svakog čoveka, jer je čovek hram Svetoga Duha.

Izjava pape, prema tome, može da se razume tako – a to je tačno – istinito – da je svako sam, hram Božji i da svako, u samom sebi, može doći do Boga u Hristu. Ko se, dakle, u svom unutarnjem okrene Bogu, može biti siguran u Njegov zagrljaj.

Tvrdnja da se Bog povlači u nebesa ili da se već povukao, svedoči o tome, koliko crkveni glavari zastrašujuće malo znaju o Bogu. Samo praznoverje u paganskog boga koji kažnjava, moglo je podstaći papu na takvu izjavu.

Bog se nikada neće povući u nebesa, jer je Njegova večna snaga, snaga Svemira i prema tome noseća supstanca, život, u materiji. Bog je večni zakon ljubavi, koji je sveprisutan, takođe i u svakom čoveku.

I, očigledno je, koliko malo znaju ti crkveni ljudi, o odnosu između Boga i Njegovog deteta, čoveka! Nisu valjda još nikada iskusili nešto slično? Kako će onda ljude oko sebe, koji su njihova braća i sestre, voditi Bogu i približiti im Boga?

Znamo ako se čovek i otuđi od Boga – Bog se nikada ne okreće od čoveka. Ako bi se Bog uvređen i "zgađen" povukao od ljudi, tada bi Njegov zakon ljubavi, slobode i jedinstva, bio nesavršen, štaviše, značilo bi da se On povlači od samog Sebe – iz Sebe sama.

Ako bi se povukao, život koji prožima čista Nebesa, koji je takođe nosiva supstanca materije i finije materije nivoa čišćenja, gde se nalaze duše umrlih ljudi, tada bi sve materijalno propalo. Tada bi nastao raspad svih oblika, a tako isto i čistih oblika. To je hteo Lucifer, to je bila njegova misao Pada, jer je on sam, Lucifer, hteo da bude Bog. On je hteo, a izgleda, da još i danas to hoće: da rastvori Božje stvaranje i kreira lucifersko stvaranje. Zbog čega je onda došao Božji Sin, koji je svim ljudima i opterećenim dušama, doneo spasiteljsku iskru, na taj način onemogućio je raspadanje svih oblika stvaranja?

Jovan Pavle II u svojoj izjavi potvrđuje kome zaista služi katolička crkva. Posle skoro 2000 godina izjava o propadanju katoličke crkve potpuna je. Ni crkveni porez, ni oproštaj grehova, nisu pomogli vernicima, a takođe ni blagoslov "urbi et orbi" - nije pokrenuo čovečanstvo na preokret, niti mnoge propovedi, ni takozvane "svete mise", takođe ni prisilno pokrštavanje Indijanaca, ni ubistva miliona Indijanaca koja su crkve počinile, isto tako, ni okrutni krstaški ratovi protiv takozvanih "pagana" od 11. do 13. veka, ni crkvena hajka protiv Jevreja od 11. do

14. veka, isto tako ni progoni jeretika, ni spaljivanja veštica i jeretika u srednjem veku, u kojem je bez izuzetka, zvanično učestvovala crkva – ništa, ama baš ništa, nije doprinelo nikome, ni pojedincu, niti čoveča-nstvu kao celini. Uistinu, već odavno, odavno je dosta!

Reč "mir", nije samo za Božić, bila često izgovarana s propovedaonica. Crkveni zastupnici oduvek imaju sklonost prema zvučnim pojmovima i znaju da ih vešto iznesu u zgodnom trenutku. Ali postupanje po visokim etičko-moralnim principima, koji pri tom dolaze do izražaja, nalazi se naravno na drugom listu.

Na B5-Aktuell (Radio stanica) 25.12.2002. došla je sledeća vest: "Upozorenje protiv rata u Iraku i poziv za mir u svetu, bili su juče u centru propovedi u bavarskim božićnim polunoćnim poslanicama. U minhenskom Marijinom domu, kardinal Wetter upozorio je na rat u Iraku. Wetter je pozvao na mobilizaciju za mir širom sveta."

Naravno, da bi bilo dobro, kada bi se hrišćani udružili da se zajedni-čki bore za mir. Jer Isus Hrist, je ljudima zapovedio mir. On je rekao: "Ko se mača lati, od mača će i poginuti".

Zašto je hrišćanstvo tako ratničko, mada je Isus Hrist uzorno živeo i učio ljude miru i miroljubivosti? Zašto? Zato što su institucije crkve negativan primer u tom pogledu. Mir se ne može steći pozivom, proglasom ili apelom upućenim drugima, već se može postići korak po korak svesnim životom, samospoznajom i preobraćanjem u srcu svakog pojedinca. Ako sada institucije crkve pozivaju na mir, onda bi prvo one morale da žive u miru sa bližnjima oko sebe.

Mogu li pozivi ove vrste imati snagu i težinu, ako su samo prazne reči? Zašto crkve ne intervenšu npr. u verskoj borbi u Irskoj gde se bore katoličke terorističke organizacije, protiv protestantskih terorističkih organizacija i protestantski teroristi protiv katoličkih terorista? Zašto ne opozovu vojne dušebrižnike da pokažu da je rat jednak bratoubilaštvu? Zašto je crkva blagosiljala i blagosilja oružje, iako se Isus izjasnio protiv upotrebe oružja?

Razmislimo o sledećem: Nemačka je u grupi najvećih isporučilaca oružja, peta po redu, a crkva u Nemačkoj je teška milijarde. Zašto crkve ne ulože svoj još uvek postojeći uticaj, pa tako npr. pozovu državu da više ne proizvodi oružje, naročito, kada je vlada tako naklonjena državnoj crkvi?

Zašto pozivaju narod na ujedinjenje protiv rata, umesto da same učine odgovarajuće korake?

Oružje se proizvodi za rat. Zašto crkve ne počnu od osnove, kod onih što proizvode oružje, i zašto ne, kod države koja odobrava uvoz i izvoz proizvedenog oružja? "Lepa" igrica koju doživljavamo u takvom konglomeratu! Ko to prozre mora sumnjati u samoga sebe.

Neko bi mogao prigovoriti, da je nekada ratnička crkva, u međuvre-menu, odložila svoj ratni ogrtač. Šta je, međutim, s ukradenim plenom što ga je zarobila na svojim ratnim pohodima, dakle, opljačkala druge zemlje i ljude? Šta je sa plenom što je zabunkerisan u Vatikanu? Ko ne vrati ratni tj. pokradeni plen, nalazi se još uvek u ratu, a time i u borbi protiv zemlje i ljudi kojima je bio otet. A, kako stoji stvar s genocidom u Hrvatskoj? Još sredinom 20. veka, između 1941. i 1943. u Hrvatskoj je bilo ubijeno oko 750.000 pravoslavnih Srba uz odgovarajuće učestvo-vanje katoličkih sveštenika i to sa odobrenjem Vatikana … Katolička hijerarhija na čelu s vojnim zastupnikom i nadbiskupom Stepincem (1998. proglašen blaženim od pape!) moralno je podupirala fašistički režim sve do kraja. (Usp. Deschner, "Vek istorije spasa", sveska 2, 1983, str. 210 id., kao i Vladimir Dedijer, "Jasenovac – jugoslavenski Aušvic i Vatikan", 1988.).

Ako crkva već govori o miru, tada bi tako isto trebala da otplati svoje zlatno tele teško milijarde i da jednu po jednu zlatnu ploču da onim ljudima, koji danas još pate od posledica tog krvavog režima.

U B5-Aktuell kaže se dalje: "… hrišćani su duboko pogođeni davlje-ničkim zahvatom despota i terorista i čuće se vrisak potlačenih, progonjenih i onih što su ostali bez domovine". Ove se reči moraju prvo primeniti na katoličku crkvu, jer potlačeni, oni bez domovine i progonjeni, što ih je crkva ostavila na svom putu užasa kroz istoriju, još i danas zovu da se slušaju. Delimično njihove duše se još nalaze u područjima duša i proklinju Hrista, zato što je u Njegovo ime bilo počinjeno mnogo zločina …

B5-Aktuell izvestio je dalje: "Würzburški biskup Šele opisao je Božić kao prevazilaženje kočeće neljubaznosti. Bamberški nadbiskup Šik u svojoj propovedi kritikovao je sve veću svetovnost slavljenja Božića. Za mnoge građane to je odmor, jelo i piće, božićno drvce i deda Mraz."

Ovde moramo da postavimo sebi pitanje: Ko je crkvene vernike povukao u spoljašnje i tako ih učinio svetovnim? To su bile i jesu institucije crkve, što se nazivaju hrišćanskim. Nije samo ruganje to što izjavljuju stara gospoda u Rimu i pojedini biskupi u mestima gde služe, nego istinsko omalovažavanje, večnog Boga i Njegovog Sina! Nadnajamnik i njegovi pod-najamnici – kardinali i biskupi pozivaju na mir, ali ostaju ravnodušno da sede na svom plenu koje je crkva prisvojila u svojim ubilačkim ratovima; ona ga sve do sada nije vratila. Kardinali i biskupi pokazuju prstom na vernike, da su oni krivi za sve što se odigrava među crkvenim hrišćanima i što se dešava u svetu. Vernici su "postali svetovni" - a crkva je dvolična kada opominje.

"Najamnici" su od svojih ovaca načinili "leminge", vazale, podanike, puzavce i ulizice, konformiste i oportuniste, koji su bez gledanja prihvatili mnogo, ako ne i sve, sa čim su ih poglavari crkava, najamnici, zavaravali i obmanjivali. Ko je uveo paganske običaje kao božićnu jelku, Nikolu, bezazlenog malog Isusa i božićne darove? Ko je odobrio tradiciju jedenja mesa uz božićnu gusku, ćurana, srneće i zečje pečenje, šarana i pastrmku, i još mnoge druge životinje? Ko je čudesni događaj od pre 2000 godina učinio bezazlenim i kičastim – npr. mali Isus što doleće s neba i nosi darove, dok zvončić zvoni, ili mali Isus kao figurica od voska, plastike ili drveta, a Isus Hrist je već odavno odrastao i uzneo se na Nebo? Ko je trpeo paganske običaje, kao što su uskršnja jaja, uskršnji zec, čak uskršnja šunka, koju posvećuje sveštenik, kao i uskršnje jagnje i da u tome sam uživa. Kakve to veze ima s uskrsnućem Gospoda? Ko je odveo ljude iz jedinstva prirode i čoveka, u crkve od kamena, gde istinski Bog nikada nije stanovao?

Crkvene institucije su svojim vernicima donele najveće zlo. Oni koji su hiljadama godina izvodili taktički lukave poteze, danas jednostavno prevrću list: najamnici krivicu za neuspeh svaljuju na leminge. Osvetlimo li navedeno, onda to znači: počinitelji, najamnici, progone svoje žrtve i prebacujući na njih krivicu, čine od njih počinitelje koji su navodno razvodnili i izdali hrišćanstvo.

Zavodljivu tradiciju na svet su donele same crkve. Tradicionalno paganstvo crkve postalo je tradicija crkvenih vernika. Setimo se "sveta tri kralja". Jesu li bili kraljevi, astrolozi ili mudraci s Istoka – u svakom slučaju bili su ljudi koji su detetu u kolevci doneli darove. Ceo događaj se pretvara u kič i preokreće njegov prvobitni smisao. Umesto da poglavari crkava, siromasima u svetu daju poklone iz svojih zlatom prepunih kovčega, oni decu obučenu kao "sveta tri kralja" šalju na ulice, na kućna vrata ljudi, da prosjače novac za siromašne. To nije samo besmisleno, nego pljačkanje i iskorišćavanje leminga.

S obzirom na mnoga zla u našem vremenu, nekada dobri leminzi sada treba da budu strašila od kojih se Bog s gnušanjem odvratio. Ko kao žrtva crkava dopušta da ga crkve, koje su počinitelji, okvalifikuju kao počinitelja, a da sam odlučno ne pređe na delo, okrećući leđa tom "društvu", njemu se više ne može pomoći, on je svoj razum ostavio na crkvenim vratima.

Ponavljam: istinski Bog nikada nije stanovao u crkvama od kamena. Bog se nikada nije dao zatvoriti u kovčežić u oltaru. Bog nikada nije bio u dogmama i ritualima. Bog nije nikada blagosiljao oružje. Bog nije nikada dao opraštanje greha. On nije bio i ni sada nije u ispovedaonici. Bog nije nikada dopustio da ga zastupa neki čovek, bilo kako da se taj zove. Istinski Bog je nepotkupljiv – On je apsolutan. Ali Njegovo biće je ljubav, a ljubav stanuje u svakom čoveku. U svim životnim oblicima prirodnih carstava, u atomu, u svim najmanjim sastavnim elementima beskonačnosti je svevladajući zakon ljubavi, BOG.

Bog se ne odvraća od Svog stvaranja i Svojih stvorenja, kao ni od najvećeg grešnika. Ljubav kuca uvek na vrata srca i ljubav ostaje. Doći će vreme da će se preobraziti najveći grešnik i okrenuti Bogu. Zato mu nije potreban takozvani papinski-sveti "otac". Bog, naš večni Otac, istinski Večni, jeste Bog Otac-Majka, čija ljubav i snaga stanuju u svakome. Možemo biti sigurni u istinskog Boga. On ljubi sve ljude, sva bića, svaki oblik stvaranja beskonačnosti.

Ponavljam: istinski Bog nije najamnik. Stoga on nema leminge. Hrist Božji je jedini i istinski Pastir koji zove Svoje ovce, a Njegove ovce poznaju Njegov glas. Hrist ne odbacuje ni jednu ovcu. On ide za svakim grešnikom, svakom ovcom, da bi ga vratio natrag i odveo večnom Ocu. To je velika ljubav. Dakle: Bog ostaje!

Dragi prijatelji, još jedan citat o kojem se isplati razmisliti. On je uzet iz knjige "Krivični predmet Vatikan. Isus optužuje". U njemu autor Uli Weyland pušta da Isus između ostaog kaže sledeće reči: "…niti sam ja hteo tu organizaciju crkve, niti sam je osnovao, niti sam objavio to učenje koje mi ona stavlja u usta".

"Ja sam propovedao Carstvo Božje, crkva je propovedala pakao. Bog, kojim ta organizacija preti onaj je iz Starog zaveta, a ne onaj iz moje radosne vesti. Umesto ljubavi i milosrđa, ona usađuje strah u ljudska srca, čini nasilje nad dušama i razumom."

Još jedna misao:

Kada bi Mojsije danas ljudima još jednom doneo kamene ploče s Deset zapovesti – mogao bi ih danas razbiti kao i onda, jer su one od Mojsijevog vremena jedva postale snažnije. Međutim, Mojsije danas više ne bi mogao razbiti zlatno tele, kao onda u pustinji. U međuvremenu ono je postalo teško milijarde u poređenju s Deset Božjih zapovesti.

Zbog čega? Zašto? I opet pitanje nama samima: "Da li i ja tome pridonosim? – Zašto?"

22.12.2002. WELT am Sonntag izvestio je o propovedi kardinala Ratzingera. Citiram: "Bog nam ne nameće svoju ljubav, kaže i kardinal Ratzinger. Bog se sakriva kako bismo ga mogli naći. Hristovim rođe-njem, Bog nam daje znak da je on među nama."

Papa Jovan Pavle II. je rekao da se Bog povukao u nebesa, zgrožen od ljudi. Kardinal Ratzinger misli da se Bog sakriva, da bismo Ga našli. Obe izjave, papina i kardinala Ratzingera, protivreče jedna drugoj. Jednom se Bog povukao, drugi put se kaže da se Bog skriva.

Je li Bogu potrebno da se skriva? Ili su se ljudi odvratili od Boga?

Dalje se kaže: "… On ide neprestano za nama. Preko stvaranja on nas stalno oslovljava, samo ako hoćemo da ga čujemo i vidimo…" Kardinal Ratzinger smatra: "Preko stvaranja on nas stalno oslovljava…" Zbog ovakve izjave crkvena verska uprava, kojoj je on danas na čelu, ranije bi ga spalila na lomači zbog panteizma -tvrdnje da su Bog i priroda isto. Ako kardinal Ratzinger veruje u to, tada bi morao da uloži sve da stvaranje ne pati, majka Zemlja s njenim mineralima, životinjama i prirodnim carstvima. Onda bi se morao zauzeti protiv mučenja i klanja životinja. Kao crkveni poglavar morao bi zabraniti da se jede meso.

Kardinal Ratzinger smatra da Bog govori preko Svog stvaranja. Ova izjava, uzeta sama za sebe, je za potvrđivanje. Ali zna li kardinal o čemu govori? - Ako jedan čovek u svojoj unutrašnjosti shvati malo od Božjeg "govora" preko Njegovog stvaranja, tada se to pokazuje sve više i više i u njegovom ponašanju, npr. u njegovim prehrambenim navikama i svemu ostalom. Ako je, dakle, istina da Bog govori preko Svog stvaranja, tada logično, ne bismo smeli zloupotrebljavati majku Zemlju, skrnaviti prirodu, mučiti i ubijati životinje i jesti delove njihovih leševa.

Takozvane hrišćanske crkve skoro 2000 godina učile su o Bogu koji nepostoji. On je bio i jeste jedna skulptura koja je isklesana od paganskog mnogoboštva i vešto hvaljena i komercijalizovana. Sada, budući da sajam - svet ulazi u poslednju rundu prodaje, rimski "Sveti otac" ide na sud protiv svojih dosadašnjih vernika.

Na osnovu izjave pape u BILD-Zeitung-u od 13. 12. 2002. i propovedi kardinala Ratzingera u "WELT am Sonntag" od 22. 12. 2002. prošla sam u mislima još jednom crkvenu istoriju, dakle osvrnula sam se na prošlost. Hrišćanske crkve nisu bile ništa drugo, nego ratnička vojska, koja je u proračun taktički lukavo uključila državu kako bi stavljala u ofsajd ili likvidirala ne samo ljude, što nisu bili poslušni crkvama, nego postupala protiv svakog stvora u šumama, na poljima i u poljima, u morima, rekama, jezerima, i u vazduhu.

Ko, ili šta je bila crkva od početka, kada je Konstantin proglasio državnom crkvom - ko, ili šta je ona danas? To što sam za sebe dokučila je moja spoznaja. Ne želim da utičem ni na koga. Svako može sam da razmišlja o tome i pritom takođe da uzme u obzir aspekt: Rat protiv majke Zemlje.

Velik deo ljudi - to su pre svega oni ljudi koji visoko cene tradiciju i koji su zarobljenici sebičnosti - zaboravio je da jasno i logički razmišlja. Oni su postali imitatori koji poput leminga bezglavo čine ono što im lažu i mažu ostali, koji su isto tako zarobljenici nepromišljene tradicionalne opijenosti čula. Ko ne razbije okove tradicije, ostaje navezan na pristalice tradicije, koji se često nalaze u takozvanom "svetačkom stanju". Ko se ravna po crkvenoj tradiciji, automatski je učesnik u ratničkoj vojsci koja muči, usmrćuje, umlaćuje, dakle okrutno ubija sve što je na zemlji, u zemlji i nad zemljom - za dobrobit tradicije.

Šta se skriva iza tog sveca priznao je sa začuđujućom jasnoćom opet kardinal Ratzinger 10. januara 2003. na ZDF u emisiji Aspekti. U toj emisiji radilo se o zločinima inkvizicije prema Đordanu Brunu čiju su smrtnu presudu potpisali takođe najmanje jedan kasniji papa (Pije V.) i jedan kasniji svetac (Bellarmin). Ratzinger je u emisiji povodom toga rekao: "To su takođe bili sveci, ti koji su to odobrili, koji su živeli u dubokom unutarnjem odnosu prema Bogu, a isto tako su živeli u unutarnjoj blizini s Hristom, s njegovom reči, a ipak su upravo preko toga istorijskog konteksta iskusili delimično slepilo savesti, što nas mora preplašiti."

Crkveni sveci, dakle, pate od delimičnog slepila svoje savesti, tako da su oni sposobni čak i za ubistvo. Kakvo izrugivanje našeg nebeskog Oca, večno jedinog Svetog, kada se podstrekači ubistava proglašavaju svetima!

Karlheinz Deschner je u svojoj knjizi "Uvređena crkva" (1986.) napisao: "Helvecijus je to znao: Kada čovek čita njihove legende svetaca, nalazi imena hiljadu zločinaca proglašenih svetima."

Jesmo li kao hrišćani razmišljali šta znači bratoubilaštvo? Uvek ponovo čujemo kako se mnogim ljudima u ratu oduzima njihov zemaljski život. Prema hrišćanskom učenju svi ljudi su među sobom braća i sestre. U ratu brat ubija svog brata. Je li to hrišćanski? Sada se ponovo uvežbava velika vojska ljudi da opet počini bratoubilaštvo.

U mnogim područjima na majci Zemlji vodi se, dakle, borba protiv brata, protiv sestre i protiv majke Zemlje. U tu svrhu po, morima plove ogromni brodovi i nosači aviona naoružani teškim topovima i oružjima, takođe najmodernijim avioima koji se opremaju najsavremenijim oružjima, koji po naređenju vojskovođe ne sravnjuju sa zemljom samo sela i gradove, nego donose smrt, patnju i nevolju nebrojenim ljudima, braći i sestrama. Zaglušna buka tih mašina štetno utiče na elemente Zemlje. Napadna buka aviona, raketa, tenkova, teških mašina i sličnog dovodi do pucanja vazduha. Smrtonosni bombarderi ne uzimaju živote samo mnogim ljudimaživotinjama. Oni isto tako potresaju i majku Zemlju i otvaraju ogromne rane kao kratere na planeti. Dokle će to još nositi namučena Zemlja?

Po morima ne plove samo ratni brodovi; ogromni tankeri takođe zagađuju vazduh i ispuštaju naftu znano i neznano. Setimo se poslednjih katastrofa nazvanih naftna kuga. I tu doživljavamo zverski rat - protiv mora i vodenih životinja, riba, rakova, školjki, kitova, foka, vodenih ptica, vodenih biljaka i mnogih drugih živih bića u vodi. Ako pomislimo na ribarske čamce, tada moramo znati da se na njima u mukama uguši bezbroj riba. Nikad dosta okrutnosti od čudovišta čoveka: Fokinu decu umlaćuju motkama zbog njihovog krzna. Rakove žive kuvaju, druge stanovnike mora komadaju eksplozivom u vodi. Njihove leševe pripremaju - u zdravlje čoveka obuzetog strašću za uživanjem. Čovek razbojnik i kanibal, guta na lepo uređenim stolovima za oko estetski servirane i začinjene delove leševa. Setimo se takođe otrovnih otpadnih voda, atomskih centrala i industrijskih postrojenja. Čovek se može globalno označiti kao smrt što ide uokolo, da uništi sve što Zemlja nosi. A kardinal Ratzinger kaže da nam Bog govori preko Svog stvaranja. Je li ovo upravo navedeno, odgovor ljudi?

Kad pomislimo da se za rakete i satelite troše milijarde, onda se moramo pitati: Ima li čovek uopšte još savesti? Mnoge rakete i sateliti eksplodiraju, delovi izgore, ili padaju natrag na Zemlju. Prostor iznad Zemlje postao je đubrište i otpad za satanske eksperimente. Dok se za to troše milijarde, milioni i milioni ljudi u trećem svetu umiru od gladi.

Da se satansko ne bi odmah primetilo, izigrava se milosrđe i kod ljudi srednjeg staleža i kod siromaha, prosjači se za najsiromašnije. Bogati ostaju u svojoj čarobnoj kutiji trikova, u svojim tradicijama. Mnogi od tih "veštih molitelja" šalju prosjačka pisma ili pozivaju na takozvani dobrotvorni koncert, kako bi skupljali novac za siromašne u trećem svetu. Koliko daju bogati, a pre svega zlatno tele, teško milijardama, crkve? Samo onoliko koliko da ne šteti računu u banci, ili da zlatno tele ne izgubi na ceni.

Treba uzeti u obzir da neizrecivo bogata crkva prosjači takođe za siromašne. Niko sebi neosvešćuje kako je bogata crkva što prosjači, živela kod drugih naroda i nasilno ih pokrštavala, zbog čega su mnogi ljudi još i danas na prosjačkom štapu.

Kada bi crkve siromašnima dale veću svotu od svog milijarde teškog imetka, tada bi još poneko mogao poverovati da su se one promenile. Ali poglavari tog, milijarde teškog režima kod crkvenog naroda prosjače za siromašne!

Draga braćo, drage sestre, dragi prijatelji, ako želite, dopustite molim vas da u Vašoj svesti nastanu druge slike: rat protiv životinjskog sveta. Milioni i milioni životinja drže se u životinjskim getima. Stisnuti u najužem prostoru, bez dnevnog svetla i dovoljno vazduha tove se hranom koja se sastoji od samlevenih životinjskih leševa, od njihove raskomadane braće i sestara, prožete hormonima i ostalim hemikalijama koje treba da povećaju zaradu od prodaje mesa. Kako bi se takozvana stoka za klanje brzo razmnožavala, preduzima se prirodno rasplođavanje. Uz pomoć hormona i feromona, od njih se prave mašine za rađanje podmlatka životinjskog geta.

Čim životinje narastu za klanje, čuvar geta ih natovari na teretna vozila za transport u ćelije smrti, u kojima ih životinjski krvnik obara s pneumatskim pištoljem, umlaćuje, veša i raskomadava - za dotična stvorenja neizrecive muke, panika, strah … Čovek, orlušina, tada se baca na strvinu i sa uživanjem jede, eventualno uz svetlost sveća, odležane i začinjene delove leševa.

Deci, od koje se neka instinktivno bore protiv mesnih obroka, se već usađuje u glavu: "Jedenje mesa nije ništa loše - tako je bilo oduvek, to je sasvim normalno." To je "tradicija". Kokošima, patkama, guskama, ćuranima itd. odsecati glave, čupati perje, njihova tela začiniti i jesti - pa to je baš tradicija.

Dragi prijatelji, dok čitate moje pismo i u Vama, u Vašim srcima nastaju slike podjarmljene, izmučene i raskomadane životinjske braće i sestre, pitajte se tada kako želite da se ponašate prema životu.

Zašto crkve ne izveštavaju o tim masakrima životinja, kad kardinal Ratzinger smatra da nam Bog govori preko stvaranja? Ili životinje i priroda moraju tako da pate zato jer ne pripadaju crkvenoj instituciji, pa zato ne plaćaju ni crkveni porez? Ko ne daje svoj danak crkvi, biva iz nje isključen. Životinje su predate lovcu, krvniku i potrošaču mesa.

Rat u šumi i na poljima. Bezobzirni i brutalni razbojnik, čovek, otimao je i otima životinjama životni prostor za svoje svrhe i čini ih žrtvama. Počinitelj, čovek lopov, koji je pokrao životinje, odredio je lovce da pucaju u žrtve, životinje, jer je navodno previše njih preživelo. Počinitelji slobodno hodaju naokolo. Žrtve, životinje, bivaju upucane s leđa, ustreljene, ulovljene u zamke i umlaćene. Strvinu, komade lešine, uklanja ponovo čovek - orlušina. Kada se ustreli velik broj životinja, dakle okrutno ubije, tada takozvani "duhovnik" u hubertusovoj misi blagosilja -koga? Lovce koji su to počinili? Ili, čak, poubijane životinje, kako bi komadi njihovih leševa dobro prijali crkvenom tradicionalnom verniku?

Jagnje što bezazleno trči uokolo, što sa svojim drugovima luduje i skače na livadi, što voljno dopušta da ga deca miluju - kako ono postaje uskršnjim jagnjetom? Dragi prijatelji, dopustite da se ta strahota u vama pojavi u slikama. Moje se pero ježi …

Žrtve se kolju, počinitelji, ljudi se umnožavaju. Kad jedan tako brutalan momak umre, makar i pred licem "majke crkve" njegova duša uprkos "poslednjem pomazanju" ne ulazi u Carstvo Božje, već dolazi uvek ponovo, jer kao čovek ona nije prihvatila učenje Isusa, Hrista i nije išla putem prema životu.

Filmska traka rata protiv majke Zemlje se ne kida. U zakonu setve i žetve koji je čovek sam stvorio sebi kosmički se najpreciznije beleži sve, i svaki uzrok ukoliko nije spoznat, okajan i očišćen, biće vođen svojoj posledici.

Rat protiv šuma i polja. Gospodar šume, čovek, bezobzirno obara braću drveće, ili spaljuje čitave šume, da bi zadovoljio svoju pohlepu za zaradom. To što pritom milijarde živih bića u neizrecivim bolovima mučno izgore, njemu je svejedno. Stabla koja su mu na putu bivaju posečena kako bi za njegovu korist i zaradu mogla narasti nova, koja kasnije dožive istu sudbinu. A crkva, koja je navodno Hristova crkva, ćuti. Koliko se takozvanih božićnih jelki poseče? Paganski običaj. Kardinal Ratzinger smatra da Bog govori preko Svog stvaranja. Je li paganski običaj sečenja "božićnih jelki" odgovor crkvenih hrišćana? Jedna jelka postaje "božićna jelka" tako što joj se oduzme život. Za nekoliko dana ili nedelja, ona sme da izdahne okićena ukrasima, opremljena svećama, i svetlucavim kuglama - a zatim, biva uklonjena. Je li to Hrist hteo? Je li On to zapovedio? Pa zašto se onda to čini? - Hrist je duh života!

Rat protiv poljâ majke Zemlje. Poljoprivrednik ubija veće životinje i najmanja živa bića hemikalijama, đubrivom i stajskom mokraćom. Crkva ćuti - i kaže: "Bog ćuti."

On ne ćuti! On npr. kaže - objavljeno na audio kasetama i u knjizi "Duh svemira, BOG, govori neposredno u naše vreme preko Svoje proročice. On ne govori reč Biblije":

"Kako to hoćete da postanete deca Božja? Pogledajte svoja polja. Sredstva za đubrenje, sredstva za prskanje - uzimam vaše reči. Mučite i maltretirate svoja polja. Kad vam Zemlja to vrati i vi obolite, onda optužujete Boga? Požalite se bogu podzemlja. On to tako hoće - a najzad i vi, jer služite njemu.

Zemlja zove Mene, Stvoritelja, za samilost, za slobodu. Šta činite vi? Vi optužujete Mene - ali požalite se onome kome služite i kome dopuštate da vas inspiriše…"

I:

"Mnogi od vas kažu da životinje imaju zarazne bolesti. Ko ih je zarazio - Bog ili čovek? Vi primate te informacije i doživljavate zarazne bolesti na svome fizičkom telu. Ko je kriv? Bog? Ili vi sami?

Vidite to sve u svojim slikama! Životinja u vašim klaonicama, okačena, isto kao obešena - krvari i oseća.

Životinje na najužem prostoru. One pate. Osećajte!

Životinje u vašim takozvanim transportima životinja. Osećajte kako poneka ugine na najokrutniji način.

Uživite se u svoje laboratorije. Eksperimente na životinjama. Tu inekcija, tamo inekcija, stisnute na najužem prostoru i posmatrane.

Ako se sve to vama dogodi, ako se sve to vama desi, šta ćete tada reći? Sve te slike doživetićete i prema svom doprinosu vi ćete doživeti bolove, muke životinja, biljaka i minerala.

Kad vas u ovostranome pogode sudbine, tada optužujete Mene. Požalite se bogu podzemlja i njegovim bogovima kojima ste služili i služite, bez obzira prema životu. I tako ste bezobzirni prema svome fizičkom telu, ali i prema svojoj duši koja će najkasnije u mestima čišćenja čamiti, jer ona mora prema svom udelu doživeti ono, što je čovek dopustio u ovome svetu. Čemu koristi vaše ćutanje? Čemu koristi i vaš protest?…

Bez milosti i milosrđa su mnogi ljudi. Bez milosti i milosrđa oni ostaju - a u poslednjem času svog fizičkog bitisanja, zovu Mene? O vidite, Zapovesti vam nisu bile date preko Mojsija za poslednji čas, a ni Isusova Beseda na Gori! Te zakonitosti za viši život bile su vam date za vašu zemaljsku egzistenciju, kako biste svoje grehe spoznali, svoje spoznate grehe uz pomoć Spasiteljskog Duha, Hrista Božjeg u vama, okajali, očistili i te grehe više ne činili. To je rast prema Unutarnjem životu. Za to nisu potrebni posrednici. Za to je potreban prosvetljeni razum, koji još zna da prosudi šta je dobro, a šta je sramno…."

Misao Pada, sve razoriti i uništiti, još se nalazi u mnogim glavama - čovek ipak hoće da vlada nad Bogom. Institucijama crkve, po svojoj prilici, to je baš pravo, jer kad papa smatra da se Bog povukao u nebesa, tada bi Bog bio u povlačenju, a nesavesni razbojnik i ubica čovek napredovao bi. To bi bio trijumf za one snage koje stoje iza čovekove bezobzirnosti i proglašavaju Božje povlačenje. One bi tada bile bliže svom cilju, da ipak pobede Boga, za jedan korak koji mnogo obećava.

Od Pada u greh, koji je usmeren protiv Boga, postoji želja protivnih snaga da unište sve oblike. To bi značilo: smrt svim Božjim stvorenjima na majci Zemlji, u šumama, na poljima i u poljima, u vodama i vazduhu; smrt masi ljudi, tako da preostane samo njih nekolicina, koji bi postali gospodarima stvaranja, koji bi, pre nego što kao duhovni mrtvaci pređu u sotansko carstvo, hteli još da bombama raznesu u vazduh planetu Zemlju. Ali, to se neće dogoditi, jer je Bog, svemogući Stvoritelj, rekao: Zemlja je Moja.

Svet stoji pred propačću. Sotonin režim veruje da može razoriti majku Zemlju. On skida čitave planinske masive premešta ogromne mase. Menja vodne tokove na Zemlji izgradnjom veštačkih kanala i gradnjom ogromnih brana. Zemlja se izdubljuje bušotinama i rudnicima i još mnogim nepravdama. Sotonin režim hoće da uništi Zemlju. Ako mu ne uspe preuzimanje planete, tada će posegnuti za svojim strašnim arsenalima atomskog oružja, postavljenim po čitavoj Zemlji, kako bi Zemlju uništili eksplozijama.

Ipak: uprkos papinom "proricanju" Bog se ne povlači u nebo. Bog je život, pa i u svakom deliću majke Zemlje. Majka Zemlja se ne može razoriti, jer Duh beskonačnosti je apsolutan i savršen.

Hrist je pobednik! On će pobediti i sotonske ratnike, jer je Duh beskonačnosti, koji deluje i u majci Zemlji, jači.

Dolazi se do kritične tačke, jer patnja majke Zemlje je neizmerna. Pate elementi; pate i jadikuju mnogi ljudi; neizrecivo pati životinjski i biljni svet. Rane, majke Zemlje, bole.

Papa Jovan Pavle II. nedvosmisleno je objavio propast svoje crkve. Za ljude budnog duha, institucije crkve sada pokazuju čijeg su duha deca.

Uprkos svemu, krstaški brod crkva, zasada nastavlja svoju plovidbu, jer leminzi još uvek opijeni dogmama tumaraju dalje i ne prepoznaju zašto krstaški brod još uvek na palubi ima krst s telom, mada je Isus, Hrist, uskrsao još pre 2000 godina. Je li to samo tradicija - ili nešto više? Zašto krstaški brod blagosilja oružje ratnika? Zato jer je to tradicija - ili…? Isus je rekao nešto drugo: "Ko se mača lati, od mača će i poginuti." Zašto su najveći crkveni praznici, Božić i Uskrs, najveći festivali klanja? Zato jer je tradicija? Bezbroj stabala što se "uzdižu" u Božićne jelke, seku se za pagansku božićnu čaroliju. Zašto? Zato jer je to tradicija -ili …? Čemu hubertusove mise u kojima lovci i njihova smrtonosna oružja dobijaju blagoslov institucije crkve? Zato jer je to tradicija - ili …?

Majka Zemlja s njenim životinjama, s njenom prirodom i njenim mineralima, neće blagoslov crkvenih institucija. Čemu?

Na pitanje "Čemu?" sve više ljudi daju sami sebi odgovor. Intuitivno slede reči zapisane u Otkrivenju 18, 4: "Izađite iz nje, moj narode, da ne postanete sudionicima njenih greha i da ne delite njena zla!"

Draga braćo, drage sestre, dragi prijatelji - kako ide dalje?

Kao zaključak, nekoliko reči našega božanskog Brata i Spasitelja Hrista, iz Njegovog moćnog dela objave Ovo je Moja reč A i ? Isusovo Jevanđelje - Hristova objava koju u međuvremenu poznaju istinski hrišćani u celom svetu:

"Uvek su iznova isti koji progone Mene u Mojima, jer Ja Sam uprkos Svršeno je još uvek trn u srcu onih koji žele da održe demonsku državu i prošire je. U današnje vreme [1989] to su opet pismoznanci i njima poslušni u crkvenim i svetovnim vlastima. I oni neistinama huškaju narod protiv Isusovih sledbenika.

Ipak, sve ima svoj kraj. Ono što se događalo skoro dve hiljade godina, to donosi sada svoje posledice i lomi se na onima koji su se dve hiljade godina i dalje ponašali onako kao u Moje doba, u doba Isusa iz Nazareta. Oni se i danas boje da ne izgube svoj položaj i svoj ugled. Ali njihova moć postepeno ide svom kraju - posledice njihovih uzroka padaju na njih.

Položaj suprotnih snaga je sve slabiji. Sadašnji pismoznanci, fariseji, crkvene i svetovne vlasti zovu poput utopljenika. Oni osećaju da nadolazi plima koja će ih odneti. Ono što se tokom dve hiljade godina lažno izgradilo u Moje ime, nestaje: moć, koja se doduše nazivala i naziva hrišćanskom, međutim, niti je bila, niti jeste hrišćanska - moć koja je na raznorazne načine zloupotrebljavala i zloupotrebljava Moje ime, Hrist.

Novo doba se budi i nastaje iz ruševina prošlosti …"

Draga braćo, drage sestre u Hristu. Sa ovim svojim pismom - koje je nešto duže, nego što je bilo predviđeno - ne želim ni na koga da utičem. Teško mi je u srcu, kad pomislim na ljubav našeg božanskog Brata i Spasitelja, i na mnoge ljude dovedene u zabludu, ali i na majku Zemlju sa njenim životinjama, biljkama i mineralima.

Moja iskrena želja jeste da još mnogi ljudi razmisle o svom zemaljskom životu i nađu put do Hrista koji je ljubav i jedinstvo. Ko u sebi samom dođe do velikog Duha beskonačnosti, osetiće u svom srcu kako pati i majka Zemlja i svi životni oblici, koje ona nosi.

U dubokoj, iskrenoj povezanosti

Gabriele

PS: Upravo mi u ruke dolazi tekst jedne pesme od Rajnharda Maja (Reinhard Mey), koji ne bi želela da vam uskratim.

U Ustavu Savezne republike Nemačke piše: "Dostojanstvo čoveka je nepovredivo." Ja tvrdim: "Dostojanstvo" čoveka iz dana u dan postaje sve više vidljivo! Reinhard Mey u svojoj pesmi "Dostojanstvo svinje je nepovredivo" drastično je prikazao na koji način se čovečanstvo razvilo.

Reinhard Mey:

Dostojanstvo svinje je nepovredivo.

"U uskom boksu bila je, na hladnom betonu ležala je, kad je sijalicu sveta otkrila. Bila je prase četiri broj, tri druga su ležala nanjoj, takva gužva, da skoro se ugušila. Već posle dojenja nedelje dve dođe neko i majku odvede. Ali i kad su majkine slike izgledale već izbledelo ponekad su maloj svinji odanle njene reči na pamet padale: Dostojanstvo svinje je nepovredivo, dostojanstvo svinje je nepovredivo.

Zatvor je postao njen dom, iz dana u dan na pedlju jednom, i sedeti stalno u izmetu svom. Taj fini nos, a smrad, do bola tužna i obolela je postala, a kad se razbolela jako, lečena je inekcijom. Na rasplod je premeštena bila; to nikad nije prihvatila, da svinja je prasića uzgoj i tov samo biv'o. A kad bi joj se volja slomila, majkinih reči bi se setila: Dostojanstvo svinje je nepovredivo, dete moje, dostojanstvo svinje je nepovredivo.

Kamion za stoku tada stiže, zgrabiše je za rep i uši bliže,

s njenim društvom u patnji zajedno. Tresle su se u strahu i skičale, stajale satima i vozale, još uže stisnute nego obično. Svinje su lukave i naslućuju tragičnu sitaciju; da to odmor je zadnji biv'o. Odmah je prepoznala klanicu, i pošla bez otpora na zadnju stanicu. Dostojanstvo svinje je nepovredivo, dostojanstvo svinje je nepovredivo.

Nikada nebo nije videla, Nikada na livadi nije stajala, nikad na suvoj, svežoj slami sedela rada. Nikad se u blatu nije valjala, ni radosno parila, ni sebi ležaj izvaljala. Kako bih mogao tu šačicu jesti jada! U ruci jelovnik pun manira gledam preko ivice tanjira i više ne mogu zaboraviti te slike sada. Ne želim jadna svinjo ti, sukrivac za tvoju patnju biti, jer sam u ovom restoranu gost biv'o. Odsada ću jesti naručeni Karfiol prepečeni. Dostojanstvo svinje je nepovredivo, dostojanstvo svinje je nepovredivo.

Gabriele

Homepage | Mi o sebi | Proroštvo | Susreti | Akcija | Linkovi | Radio emisije | Download | Ostali jezici | Kontakt | Katalog knjiga | Besplatne informacije