• Homepage
• Mi o sebi
• Proroštvo
• Susreti
• Akcija
• Linkovi
• Download
• Ostali jezici
• Kontakt
• Katalog knjiga
• Besplatne informacije

Izdanje br.1
Božićna i novogodišnja REČ!

 

Dragi prijatelji u celom svetu, u ruci imate jedno Gabrijelino pismo i sigurno se pitate: "Gde su ostala?" Malo, pomalo, ona će doći do Vas.

Budnom čoveku, Gabrijelina pisma treba da osveste koliko je naše društvo postalo slabog karaktera i šizofreno, i da masa ljudi nepromišljeno i tupo podnosi sve što odrede gornji slojevi društva. Nažalost malo je ljudi samokritično; zbog toga oni ne mogu da posmatraju kritički ni svoju okolinu, niti mogu da prozru one koji ih doslovce vuku za nos.

Gabrijelina pisma ne žele da utiču na čoveka – ona podstiču na pronalaženje i procenjivanje sebe tako, da onaj koji hoće pažljivije da razmotri kretanje u ovom svetu, može da orijentiše svoj život.

Molim vas, nemojte već unapred sleći ramenima, nemojte rezignirano, mireći se sa sudbinom prihvatiti žalosnu tužbalicu poslušnih podanika argumentom: "Pa, ionako se ne može ništa promeniti."

Istina je, da niko ne može promeniti drugog. Ali pojedinac ne mora ostati naivan. Svako može da počne kod sebe, da preispituje uhodane načine mišljenja, da stare tradicionalne, paganske pletenice otseče i na taj način doprinese da se sve više ljudi probudi, kako bi na kraju krajeva bilo bolje i izrabljenoj majci Zemlji sa njenim biljkama i životinjama.

Advent je. Opet je Božić pred vratima, onaj crkveni praznik koga svako, bio sklon crkvi ili ne, slavi s najvećim "propratnim" troškovima i ukrasima. Stoga dopustite da zajedno nešto iscrpnije razmotrimo tradicionalni praznik Božića i vreme adventa.

Institucije crkve veoma mnogo drže do tradicije. U Priručnom leksikonu Bertelsmann o tradiciji piše: "Religija: za mnoge religije, usmeno ili pismeno sačuvana je osnova njihovih učenja. U katoličanstvu se usmena tradicija i Biblija vrednuju kao zajednički izvor božanske objave. Evangelističke crkve, pored Biblije, dopuštaju tradiciju samo kao zbirku izvora.

Temeljna učenja katoličke crkve su pretežno dogme i običaji."

U Priručnom leksikonu Bertelsmann dakle čitamo: "U katoliča-nstvu se usmena tradicija i Biblija vrednuju kao zajednički izvor božanske objave." Razmišljati o tome u pojedinostima bilo bi gubljenje vremena. Znamo, međutim, da je za crkve Biblija samo knjiga za pokazivanje, iz koje se doduše čita, ali većina crkvenih "dostojanstvenika" ne živi prema njenim sadržajima i izrekama. Zašto bi onda vernici trebali da se drže toga?

Crkve se sastoje od tradicije i običaja. Čaršav, kojim to prekrivaju, zove se „hrišćanski" i „Biblija".

Advent i Božić postali su tradicionalni paganski običaji. Hrišćanski Zapad potonuo u božićnom zanosu, oduševljavajući se poklonima, svetlucanju i šljokicama, zaboravio je jedinstven događaj, ono što se zbilo pre 2000 godina: rođenje Sina Božjeg u telo čoveka. Božji Sin došao je nama, ljudima. Advent i Božić danas nemaju više ničeg zajedničkog s dolaskom Gospoda i Njegovim učenjem. Ravnodušno i otupelo crkveno "jato hrišćana" slavi tradicionalan, crkveni, paganski praznik, čiji se koreni mogu naći u mnogoboštvu minulih epoha.

Malo je onih koji žele da ih na to podsete. Pa nije li sve tako lepo svečano i sentimentalno. To je ipak porodični praznik!

Lepo bi bilo kada bi to bio praznik netaknutih porodica, jer porodica Josifa i Marije simbolizuje istinski miroljubivu porodicu. Međutim, kako to izgleda u mnogim tradicionalnim porodicama?

Možda - ali samo možda - pretvaraju se nekoliko sati da je sve u najboljem redu, onda kada se zajednički jede ćuran, guska, patka ili komad srne, pečenje od vepra, bakalar ili neki drugi mesni delikates. Već kod razmotavanja poklona počinje napetost. Ništa protiv poklona - ukoliko dolaze od srca, a sreća i blagostanje „radosnog“ očekivanja ne lebde već unapred nad poklonjenim.

Na oltaru crkvene tradicije za "svete" praznike pokolju se milioni životinja da bi se proizveo i održao tri do četiri sata nametljivo pokazani sentimentalni smisao za porodicu. Upravo je "Božić".

Božić više nije praznik rođenja Gospoda, Hrista Božjeg, u prolaznom. To više nije porodični praznik u spomen na Mariju i Josifa, nego obožavanje crkvenoga boga sunca, koji je sebi stavio masku "hrišćanski" - onog istog kojeg katolička crkva utelovljuje preko svog "svetog oca" u Rimu, a evangelistička crkva obožava u Luterovom "kovčegu".

Bog sunca je muško božanstvo koje su ljudi u stara vremena sasvim prirodno i samo po sebi razumljivo obožavali u Suncu. Danas su crkve postavile jednu simboličnu figuru kojoj treba da se prinose žrtve, što ne znači prinositi samo sebe u religioznoj predanosti, nego i u obliku crkvenih poreza, a osom toga i klanjem bezbrojnih životinja.

U pradavnoj prošlosti bogovima su se žrtvovale životinje da bi se odobrovoljili i umilostivili ili "za prijatan miris pred Gospodom" kako je zapisano kod Mojsija, ili: "zakolji ovna, nahvataj krvi i zapljusni njome oltar sa svih strana. Iseci zatim ovna na komade, operi mu drobi i noge pa ih položi na njegove ostale delove i glavu. I onda celog ovna spali na oltaru. To je žrtva paljenica u čast Gospoda, za umirujući miris, žrtva ognjena za Gospoda." (Izl. 29, 16-18).

Ranije su samo sveštenici smeli da uživaju u biranim porcijama poklanih Božjih stvorenja - danas dopušta odgovarajući "bog sunca" da njegovi vernici sami smeju da jedu danima stare i odležane komade lešina. To je Božićni praznik "hrišćana".

Poneko bi, pun poverenja, mogao da upozori na to, da je to ipak porodični praznik i da je upravo porodica zaštićena od države. Ovo stvara kod mene sledeću sliku:

Tačno je, država štiti porodicu. Dete zaista treba da se rodi u braku, u porodici. Otac i majka treba da se brinu o deci i da ih vaspitaju u ljubavi i slozi, slično kao što je bilo u porodici Josifa i Marije. Dakle, država s pravom štiti porodicu. Međutim, ako pomislimo na ratove u celom svetu, tada je ta činjenica, kao i štošta drugo, paradoks. Jer se u rat pozivaju očevi i žrtvuju ih za neku stvar, možda i za naftu neke zemlje. Smrću oca npr. poremeti se porodica. Majka i deca moraju tada sami da se snalaze. Kad nestane glavni hranilac porodice, tada je majka prisiljena da više radi zbog izdržavanja. Ona je onda često preopterećena, deca su pretežno prepuštena sama sebi. Kakve to veze ima sa smislom za porodicu i sa zaštitom porodice? I gde u slučaju pretećeg rata zapinje odlučujuća reč za očuvanje porodice od strane crkvenih institucija, koje se na drugoj strani tako žestoko suprotstavljaju svakom pobačaju budućeg života, znači zauzimaju se za još nerođeni život?

Ko budnog razuma posmatra svet, zna: perverzija nije bezgra-nična, ali je u celom svetu. Zbog tog izopačenog društva pati i majka Zemlja, a naročito pate životinje. Zašto životinje moraju da ispaštaju za svaki praznik? Sasvim jasno: one se nisu dopuštale i ne dopuštaju da se indoktriniraju, kao što je to masa ljudi dopuštala i dopušta da se s njom čini. Životinje nisu postale ni katoličke ni luteranske, one ne pripadaju nijednoj crkvenoj instituciji - one ostaju verne istinskom Bogu.

Takozvanim bogovima sunca to je užas. Ili se čovek žrtvuje paganskim običajima, ili postaje i ostaje bespravan, kao na primer životinje. One su obespravljena stvorenja koje po šumama love, a u stajama za tovljenje drže ih kao mesnatu robu. Paganski bogovi dakle, traže svoj danak, a narod se žrtvuje tako što ostaje "religiozan" – što će reći: i nadalje doprinosi tome da podupire vlast tobožnjih hrišćanskih institucija, nastavljajući marljivo da plaća dažbine = poreze u već prepunu kasu – i žrtvuje obespravljeni životinjski svet, dopuštajući da ih ubijaju i kolju za dobrobit običaja, tradicije i za dobrobit onih koji od toga profitiraju.

S Isusom, Hristom, to nema nikakve veze.

Božić je zato čisto paganstvo.

Iz lovačkih priča želim da vam navedem jedan primer. Na jednom imanju za uzgoj žitarica, smeštenog izvan naseljenih mesta, okruženog šumama i poljima, jednom nedeljno, ako ne i češće, odvozi se žito velikim kolima. Kola se tovare iz žitnog silosa. Pritom zrna padaju na tlo i tu ostaju. Divlje svinje, koje su često lukavije od ponekog čoveka, su to primetile. Glad - jer je doba jeseni i zime - tera ih na imanje - poljoprivrednicima. One pojedu žito što leži na zemlji. Poljoprivrednici, koji gospodare tim dobrom, vide gladne životinje. Za njih je razumljivo da zrna što su ostala iza žitnih kola prepuste životinjama. Pored divljih svinja za zrna su zainteresovane i kokoške. One kljucaju i uzimaju koliko im treba. Žitarice na tlu dakle, nalaze potrošače. Divlje svinje zapažaju da ih ovi poljoprivrednici ne teraju. Životinje su zaista gladne.

U vremenu adventa, u takozvanom vremenu ljubavi, zbilo se sledeće: te divlje svinje više nisu osećale "pritisak lova". Postale su pristupačne. U duhu rečeno to znači: osećaju jedinstvo čoveka i životinje. Budući da su životinje Božja stvorenja i da mir i jedinstvo osećaju kao božanski unutarnji život, nisu bežale ni od šeta-ča. Za lovce u okolini, koji su, pretpostavljam, katolici i luterani, to je opasna prilika. Divlje životinje su - kaže se - onda normalne divlje životinje, kada beže od ljudi. To je perverzno: ako već ne može da im se pripiše svinjska kuga, koja, neka bude naglašeno, dolazi isključivo iz seljačkih tovilišta, onda bar opasnost zato što su navodno pitome. Parola sada glasi: moraju se loviti, moraju se bojati ljudi i bežati. Šta se krije iza toga? Lovci žele da životinje dođu u lovni stres, jer samo tada pucanje na životinje čini zadovoljstvo. One dakle moraju biti polumrtve od gonjenja da bi katolički ili luteranski lovac bio uzbuđen. "Odstreljen" kaže se tada trijumfalno, "lovačka sreća". A oni koji jedu komade leša tako gonjene životinje izražavaju, žvačući s uživanjem, "lovačku zahvalnost". Istu sudbinu doživljavaju zečevi, srne, i skoro sve što se kreće u šumi i po polju. To je vreme Adventa i Božića.

Dragi prijatelji, možda vam je logika ovog događaja nejasna? To nije čudno. Mnogo toga o čemu mi ljudi mislimo i kako se ponašamo, pokazuje se kao besmislenost kad jednom počnemo da dovodimo u pitanje ono previše uobičajeno. Lovac bi takođe mogao to da učini, ukoliko ga savest još opominje. Pitanje je samo da li on to želi.

"Tradicija" služi na različite načine za opravdanje nečega što se razmotreno na svetlu, dakle kritički preispitano, pokazuje kao strava. Lov ima dugu tradiciju…

Zbog toga je lov državno priznata "nužnost". Dakle, mora se loviti, tako se kaže. To se naziva "branjevina". "Negu" obavlja čo-vek koji uklanja leš, poput lisice. Čovek to onda opisuje kao ukusno gurmansko pečenje.

Slično se događa sa svom živinom, sa svim životinjama koje se tove u tovilištima. Reč "tovilište" kaže sve. Životinje se drže na najužem prostoru, da im se zbog previše nekorisnog kretanja, ne bi smanjila potrebna težina za klanje. Tove se hranom neprirodno kalo-ričnom i koncentrisanom - upravo "tovno krmivo". Određeni dodaci, smišljene hemijske supstance čine da telo životinja ne pretvara hranu prvenstveno u masno tkivo, već u mišićnu masu koja kasnije, kad su životinje mrtve, daje meso, šniclu, pečenje, kobasicu. Budući da je svetlo meso naročito omiljeno, štale se drže u što većoj tami.

Da bi delovi životinjskih leševa bili ukusni, peku se, dinstaju ili kuvaju i poboljšavaju se začinima svake vrste. Ono što sladokusci životinjskih leševa sa tim jedu su naravno spomenuti hemijski dodaci, medikamenti - hormoni, anabolici, antibiotici i mnogi drugi - koje je životinja za života pohranila u svoju mesnu masu, osim toga hemijski još nedokazivi, ali energetski konkretno prisutan nastali strah, panika, agresija, groza, tuga, bol i patnja. Sve su to negativni energetski potencijali koji deluju i ostavljaju posledice u onome ko ih je, jedenjem mesa, uneo u svoje telo.

Životinje se, dakle, tove pre nego što se najzad usmrte s podmuklim alatom, puškom, pištoljem, pneumatskim pištoljem, mesarskim nožem ili na drugi način, dakle pretvore se u životinjske leševe; jer samo kao takve donose željeni dobitak i uobičajena uživanja sladokuscima.

I sve to za dobrobit "miroljubivog čoveka", u vreme Božića.

Radosno zvone "zvona", kase, u koje omamljeni mesojed donosi svoj novac da bi za praznik uživao u pečenom komadu lešine. Prijatno, za tihu, svetu noć!

Sada bi mogla da dođe primedba: na Zemlji postoje takođe grabljive životinje, koje love i jedu životinje, što se u svakodnevnom govoru najvećeg broja ljudi kaže "žderati". Pitajmo se koliko drugih životinja u jednoj godini ubije jedna grabljiva životinja za sebe, ulažući svu svoju snagu, zato što je gladna? A koliko Božjih stvorenja, koliko životinja, koje su ipak mala braća i sestre čoveka, ubija čovek godinu za godinom - bez naročitog napora, na jednostavan način, olakšano tehnički sve više "usavršenim" ubojitim instrumentima, često po učinku na pokretnoj traci?

I koliko je mnogo ljudi odavno izgubilo prirodni osećaj za meru u uzimanju hrane, a naročito kada je u pitanju konzumiranje mesa! Takozvana grabljiva životinja nikada ne uzima više hrane nego što joj je potrebno. Ona lovi da bi prehranila sebe i svoju porodicu. Ona mora za svoj plen da trči i da se bori i pritom se izlaže mnogim opasnostima.

Bog nije stvorio ni jednu životinju kao grabljivicu. Kako je došlo do toga, da je ona postala grabljivica, ispričaćemo u jednom drugom pismu.

Lovci ne trče za plenom i ne izlažu se opasnosti. Podmuklo se utvrđuju u takozvanoj čeki ili u nekom sigurnom skrovištu. Imaju pušku da sasvim mirno pucaju na životinju, katkad s trenutnom, ali nažalost, najčešće sa odgođenom smrtnom posledicom, što jadnom stvorenju često stvara nezamislive patnje, bolove, strah i očaj.

Ili postavljaju zamke u koje poneka životinja iznenada upadne, a onda teško ozleđena, možda tek posle mnogo sati, ugine okrutno, ili je pak hrabri lovac "po lovačkim pravilima" umlati, zakolje ili ustreli.

Mnogi lovci, polažu hranu tik pored svoje čeke – to nazivaju „mamac“ – da bi namamili gladne životinje i da ne moraju da se pomuče pri njihovom odstrelu.

Grabljiva životinja, kao što je rečeno, mora da se bori za plen. Koliko životinja širom sveta padne kao žrtva lovaca, koliko, za poređenje sa tim, takozvanih životinja grabljivica? – S punim pravom se može reći: najveća, najneuračunljivija i najdivljija grabljiva životinja je čovek! On ubija milione i milione životinja s puškom, pištoljem, pneumatskim pištoljem, mesarskim nožem i još mnogo čime. Svoj plen on ne lovi fizički, a pogotovo ne riziku-jući svoj život, ne bori se, već podmuklo ubija oružjem.

Da lovac u svoj okrutni i krvavi posao uključuje i pse, koje posebno dresira u tu svrhu, dakle prisilno ih programira i otuđuje od njihovog istinskog bića, te ih zloupotrebljava za ubilačku rabotu - ni zbog toga se neće skoro niko od časnih lovaca osećati naročito opterećen. Verovatno premalo znaju o zakonu uzroka i posledice. Ali mnogi lovci, naime, oni koji su sveštenici ili pastori, trebali bi da poznaju izreku u svojoj Bibliji, u poslanici Galaća-nima (6, 7): "Ne varajte se, Bog se ne da ismejavati. Jer ono što čovek seje, to će i žeti."

Lov očigledno nije protivrečan učenju "hrišćanskih" crkava. Naprotiv. Održavaju se Hubertusove mise i javno se blagosilja "lovina" - poređana ubijena životinjska tela.

Katolička i luteranska parola lovaca glasi: lov mora biti. Mora biti takozvana "branjevina". Inače bi životinje prevladale. Biće ih previše. – Niko se ne pita: zašto će ih biti previše?

Kao prvo, ljudi su životinjama ukrali zemlju, njihov zavičaj. Razmnožavaju se srazmerno zemlji koja im pripada. Stvoritelj ne kaže: s obzirom da su ljudi oteli zemlju životinjama, ograničiću stopu nataliteta. – Životinje dobijaju onoliko dece koliko može da podnese zemlja ako je ljudi ne otmu. Danas dobijaju možda nekoliko više, što se opet može pripisati ponašanju ljudi, seljaka, koji prskaju veštačke mirise za podsticanje razmnožavanja, tako da se u tovilištima povećava proizvodnja životinja, ujedno i mesa. To što se zatim prenosi napolje preko vazduha, đubriva i stajnjaka, preuzimaju životinje u šumi i polju.

Lovačke priče imaju naravno drugo objašnjenje za upadljivo veliko razmnožavanje npr. divljih svinja. To uslovljava velika količina žira i blaga klima. U lovačkim pričama se naime kaže da u oštrim zimama mlade i slabe životinje uginu od gladi. Ali ko je kriv za sadašnju promenu klime – čovek ili životinja? Čovek se dakle radije uzda u sve neverovatniju oštru zimu, kako bi što veći broj uginuo od gladi, umesto da životinjama da zemlju i hranu.

Bespravnoj životinji, bez griže savesti, uzima se dah. Ubija se u sve većem broju zato, što se klima menja i izostaju duge oštre zime. Bespravne, šumske životinje kojima je oduzet zavičaj, i životinje koje su seljaci sabili u tovilišta i služe za bezobzirnu proizvodnju mesa, snose patnju. Ko još razmišlja o tome? Pa svuda je "radostan Božić"!

Na dan Božića oglašavaju se godišnje izreke. Zovu ih "boži-ćnim govorima". U predbožićno vreme ništa se od toga ne prime-ćuje. Ko se bliže pozabavi politikom i političarima, primetiće vrlo brzo koliko se uzajamno "vole". Hrišćanske stranke i svi koji pripadaju klanu, katolici i evangelisti imaju svoj poseban jezik ljuba

vi. Oni sebi pripisuju sve ono što pripada njihovoj specijalnoj "hrišćanskoj etici i moralu". Ko tačno sluša, razumeće da obe stranke nemaju "hrišćanski" koncept.

Tačnost onoga što F. M. Dostojevski piše u svojoj čuvenoj pripoveci "Veliki inkvizitor", ni u čemu nisu promenile minule bogate godine. Mnogi ljudi još uvek se nadaju da će moćne institucije crkve i političari već naći izlaz, tako da će užitak dobrog jela i pića, "Zapad" i nadalje zasićivati "duhovno" i fizički. Ali zasićenost je postala prekiselost i prezasićenost – sada se prikradaju mršave godine. Premda im duh vremena već nagriza novča-nike, masa ljudi nije još probuđena. Ona je i nadalje pokorna, veruje autoritetima, lenja i naivna. To iskorišćavaju jastrebovi. Oni su dosledno sproveli sistem moći i vlasti što je Dostojevski skicirao. Citiram "Velikog inkvizitora":

"…I tada ćemo mi dovršiti gradnju te njihove kule, jer gradi je onaj koji ljude nahrani, a nahranićemo ih mi, u Tvoje ime, jer tako hoćemo da kažemo i da lažemo, da je to u Tvoje ime. O nikad, nikad se oni neće sami bez nas nahraniti! Nikakva im nauka neće dati hleba dogod budu slobodni, a na kraju će nam doneti svoju slobodu i položiti je nama pred noge i reći nam: možete nas i podjarmiti, ako drugačije ne može, samo nas nahranite! I sami će najzad da shvate da sloboda i hleb, oboje zajedno, ne mogu da se zamisle, jer nikada ljudi neće naučiti da međusobno podele hleb. Uveriće se i da nikad ne mogu biti slobodni zato što su plašljivi, poročni i slabi i ispunjeni buntovošću. Ti si im obećao hleb nebeski, ali ponavljam: može li se taj nebeski hleb meriti sa hlebom zemaljskim u očima slabog, večito poročnog i večito nezahvalnog ljudskog roda? Pa, ako za Tobom i pođu radi hleba nebeskog, hiljade i desetine hiljada ljudi, šta će biti s onim milionima i desetinama miliona slabih koji nemaju snage da se radi nebeskog hleba odreknu zemaljskog. Reci zar su Tebi dragi samo tih desetine hiljada velikih i moćnih, a ostali milioni, mnogobrojni kao pesak morski i slabi, ali Te vole, treba li da budu samo materijal u rukama velikih i moćnih? Ne, nama su i slabi dragi. Naravno poročni su i buntovni, ali će na kraju ipak naučiti da budu poslušni. Diviće nam se i smatrati nas bogovima, jer mi, sada gospodari, pristali smo da uzmemo slobodu od koje su se oni uplašili, i da tako gospodarimo – toliko im je strašno da postanu slobodni. Ali mi ćemo im reći da slušamo Tebe i da vladamo u Tvoje ime. Opet ćemo ih obmanuti, jer Tebe više nećemo pustiti među nas."

Dragi prijatelji, nemojte odmah ići u opoziciju ako ste pročitali izjavu Dostojevskog. Opozicija me jako podseća na opoziciju jedne "hrišćanske" stranke koja odbija sve, ali sama nema vlastiti koncept, nema izlaza iz privredne dileme, a da se i ne govori o izlazu iz raspada svih etičko-moralnih vrednosti što se svuda primećuje.

U nastavku citiram jednu pesmu Reinharda Meya u kojoj on poziva ljude oko sebe da budu oprezni, da objasne sebi vlastita merila i vrednosti, da tačno posmatraju i slušaju, kako bi sami prosudili fraze koje nam danas političari, privrednici i crkvene institucije nude, tj. propovedaju, naročito za praznike kao što su Božić i Uskrs.

"Budi oprezan. Izborni plakat, na mokroj ga travi gaze – cere mi se te stare, raskvašene fraze, mladalački napravljena lica sede kose koja srednji vek kao napredak uznose … Kako ona opominju narod na razboritost i žrtve! Zovu ga 'narod', ali misle na podanike takoreći mrtve! Podneti se više ne da, to farbanje, slinjenje i kako mažu. Dok ne naučiš da prevedeš šta to stvarno kažu: Ministar uzima pod ruku sveštenika pa šapuću: Ti ih drži glupim – a ja ću ih držati siromašnim!

Oprezan budi, Reči ove upamti dobro ! Oprezan budi, ne nasedaj na njih! Pazi da svoju slobodu iskoristiš; sloboda se troši ako je ne koristiš! Oprezan budi, zapamti lica dobro! Oprezan budi, ponašaj se hrabro! Oprezan budi, i pazi dobro!

Uključiš televizor – oni kukaju za dobrim vrednostima starim. Njihove dobre stare vrednosti su skoro uvek ustvari pogrešne. A oni što se tako jezičavo koprcaju za okruglim stolom, su ti isti što nogama gaze sve vrednosti naokolo: Medijski osvajač i novina car –

najgori jarac čudesno postao vrtlar! Oni dozivaju raspelo, dobre običaje i tradiciju …

Postati surov, glup i nasilan se zapoveda, njihovi bogovi su tiraž i koliko ih ljudi gleda. Oni iskrivljuju istinu i izvrću pravo – Toliko dobrih starih vrednosti, stvarno, pa muka mi postaje

zapravo …

Ogromna je konjunktura za lovce na pacove, primaoce mita i profitere, vreme je za samoposlužitelje i biznismene, za trgovce položajima, laskavce i licemere. Svi su oni veoma poštovani i priznati jako, a po najgorima se nazivaju ulice i aerodromi tako.

Ulove kokošara – a švercera sa oružjem pustiće složno, Duvana lulu nikako, ali fabriku otrovnog gasa kupiti možeš …

Imamo Ustav koji treba da garantuje pravnu državu . Kakve koristi od njega, kad se samovoljno s njim manipuliše …

Čeznem za ljudima koji me ne varaju, koji mi pri svakom svečanom govoru gomilu laži ne izgovaraju. Čuvam se lažno poštenog lika, lažni poštenjaci – prava pogibeljna klika!

Čeznem za malo istinitosti, za mrvicom kičme u ovom vremenu grbavosti. Ali kažeš li istinu, brzo će te tvoj smeh proći … Kad govoriš istinu, s upaljenim kolima treba da dođeš, tada je izreci brzo i glasno, jer poslovica kaže: Mora imati vraški brzog konja ko istinu kaže.

Oprezan budi, Reči, ove upamti dobro ! Oprezan budi, ne nasedaj na njih!

Pazi

da svoju slobodu iskoristiš,

sloboda se troši

kad je ne koristiš!

Oprezan budi,

zapamti lica dobro!

Oprezan budi, ponašaj se hrabro.

Oprezan budi

i pazi dobro!"

Dragi prijatelji, budite oprezni i upravo u ovom vremenu u kojem paganski kultovi pokrivaju istinu o Isusu, Hristu, pitajte se: Hoćete li biti istinski hrišćani, slaviti Božić u smislu Marije i Josifa – ili sudelovati u varljivoj opojnosti kulta, čiji opstanak s obzirom na današnju privrednu situaciju, neće više moći dugo da traje. Zemlja će sa svojim katastrofama i ratovima prodrmati i probuditi mnoge, koji još veruju da mogu spavati u krilu politike i crkve.

Dragi prijatelji, svakome od Vas želim Božić u smislu porodice Marije i Josifa – unutarnji Božić, ulazak u tišinu srca koja nam omogućuje da osetimo i iskusimo, da mi nismo sami. Božja snaga, svetlo našeg Spasitelja Hrista svakog trena je prisutno u nama. Unutarnja predanost Hristu znači svestan život i budnost nad samim sobom. Tako stičemo pouzdanje, stabilnost i delotvornu snagu, a isto tako razumevanje potreba svakidašnjice.

Božić je takođe praznik mira. Poželimo svima nama mir srca, koji znači jedinstvo, znači – mir sa svim ljudima, bićima i životnim oblicima.

U toj svesti

pozdravljam svu svoju braću i sestre

od sveg srca

Gabriele

Homepage | Mi o sebi | Proroštvo | Susreti | Akcija | Linkovi | Radio emisije | Download | Ostali jezici | Kontakt | Katalog knjiga | Besplatne informacije