Za dobre analitičare! Ko sedi na Petrovoj stolici?

 

Za dobre analitičare:
Ko sedi na Petrovoj stolici? (5)

Kult Marije i obožavanje svetih mošti. Ko u to ne veruje večno je proklet od katoličke crkve. Pokušava li ovde jedna diktatura da ovlada demokratijom?

Sadržaj:

Katolički kult Marije kao „Majke Božje“ je duboko ukorenjen u predhrišćanskom paganstvu

Marija, devičanska i neukaljana Bogorodica – ko u to ne veruje pada u  večno prokletstvo. Mnogi koji plaćaju crkveni porez nisu toga svesni

Ko ne iskazuje posebno poštovanje i čast  moštima svetaca, proklet je od strane katoličke crkve. Kult mrtvih: vera i praksa te crkve zasnovane su na kostima

Mračno praznoverje – i danas: svete mošti u biskupskom krstu na grudima, svete mošti u svakom oltaru… Dogma: „Ko ne prihvata celokupno  crkveno predanje…“ – nalazi se takoreći  već u paklu

Ko sedi na Petrovoj stolici?
Još je Tolstoj znao ko je osnovao crkvu ...

Protestantsko učenje: Bog je „unapred odredio“ odnosno „predvideo“ ko ide u nebo, a ko u pakao

Crkva, koja poriče čovekovu slobodu volje, poriče temelje pravnog poretka. Paradoksi u praksi

U državi odlučuje sveštenička kasta – sve dok narod to dopušta.
Jedna diktatura ovde pokušava da ovlada jednom demokratijom

Programsko načelo katoličke crkve ostvaruje se u javnom životu.
„Šta je hrišćanski, to mi određujemo!“

 

U našoj poslednjoj emisiji pokazali smo kako je nastalo prahrišćanstvo i kako se tokom vekova promenilo – od miroljubivih pouka Isusa iz Nazareta, sve do agresivne paganske religije kulta koja se zove katolička. Tako je postalo jasno kako su se rimske i druge paganske predstave – delimično nasilno – sve više probijale protiv hrišćanskih pouka. Danas ćemo u pojedinostima prikazati da je Petrova stolica skoro isključivo zasnovana na tim paganskim temeljima. Osvetlićemo katoličku tradiciju, običaje, rituale, kultove, dogme, znamenja, praznike itd.

Videćemo da se ovde radi o jednoj papazjaniji paganskih kultnih predstava, i to u meri za koju bi se reklo da nije moguća.

 

 

Katolički kult Marije kao „Majke Božje“
je duboko ukorenjen u predhrišćanskom paganstvu

Učenje i struktura katoličke crkve, skoro u svim aspektima, potiču dakle direktno od paganskog kulta idola.

S obzirom na ovaj iskaz, razumljiva je asocijacija na kult Marije koji je bitan sastavni deo katoličke vere: kult „majke Božje“ koja je prema jednoj dogmi koju je obznanio papa Pije XII. čak fizički bila tobože primljena u nebesa. Sledimo sada pitanje kako je ovaj kult nastao i šta mu je predhodilo. Jer Isus iz Nazareta nije o Svojoj majci govorio kao o „majci Božjoj“, već je ona bila Marija, jedna jednostavna, skromna, Bogu posvećena žena, žena iz naroda. Dakle, najpre bi možda bilo zanimljivo razjasniti kako je došlo do tog čudnog razvoja, a pre svega šta je prethodilo tom kultu. Ako se osvrnemo unazad, utvrdićemo da je kult majke božje ukorenjen duboko u prethrišćanskom mnogoboštvu.

Poznato je npr. da su egipatska boginja Izida, i grčka boginja Artemida bile obožavane na sličan način, onako kako se u katoličkoj crkvi sve do danas obožava Marija. Delimično su bile obeležene doslovno jednakim pojmovima kao što su „nebeska kraljica“ ili „morska zvezda“ – možda je nekima poznata pesma „Morska zvezdo, pozdravljam te …“; peva se i danas na mestima hodočašća Mariji. Je li možda Isus iz Nazareta ikada Mariju, Svoju majku oslovio sa - „morska zvezdo“? – „Morska zvezda“ je bio jedan od naslova tih velikih boginja-majki u Grčkoj i Egiptu. Karakteristično je i to što je ta dogma, da je Marija navodno majka Božja – dakle ne samo Isusova Majka, nego i „majka Božja“ – utvrđeno na crkvenom saboru u Efesu 431. godine. Efes je bio središte kulta Dijane, dakle grad gde je naročito poštovana boginja-majka Dijana. Ovde je dakle sasvim očigledno da je jedno misaono dobro,  jedno versko dobro iz mnogoboštva prešlo u crkvu.

Možda je takođe zanimljivo znati da je Dijana bila boginja lova, i istovremeno „majka Božja“.

Dakle, Isusova majka je postala kultni objekt, paganski kultni objekt. To je otišlo toliko daleko da su npr. u Altotingu (Altötting), jednom bavarskom mestu hodočašća sve do početka 20. veka prodavane takozvane „majke božje na struganje“. Kao što je već spomenuto, u jednoj brošuri* se o tome može pročitati sledeće: „Vrlo očigledna mogućnost da se u slučaju potrebe uzme neka lekovita supstanca kao lek, bilo je struganje gline sa `majke božje na struganje`. Takve umanjene kopije ovog „čudotvornog“ kipa nekad su se mogle nabaviti u raznim mestima hodočašća. Veoma poznate su sve do početka 20. veka bile crno obojene `majke božje na struganje` iz bavarskog Altotinga i „čudotvorne“ kopije iz Ajnzidelna (Einsiedeln), u narodu poznate  i kao lajhajbli („laicheibli“). Ove poslednje su važile kao čudotvorne i lekovite jer su glini navodno dodavani zemlja i malter iz „čudotvorne“ kapele, a i čestice relikvija. To je međutim važilo samo za one bogorodičine figurice na struganje koje je manastir sam prodavao…“

* Dr. Müller, Mittel zum Heil, str. 43

 

Tako su, dakle, toj bogorodici dodavane čestice relikvija, prema prilikama i delovi leševa. Ko bi nabavio taj „religiozni lek“, izgrebao bi nešto od te glinene mešavine i dodao jelu – i tako bi najzad, zavisno od okolnosti, pojeo svoje pretke. To bi bio kanibalizam. To je toliko paganski, da čovek skoro ne poveruje. Manastir je sam prodavao te bogorodice sve do početka 20. veka. To je primer za to koliko daleko može da ode  jedan kult, paganski kult. Većina katolika uopšte ne zna za to. Ko ne bi pomislio: „To je stvarno najgore paganstvo!“ A nekome ko o tome razmišlja će možda i  pozliti. Sa religijom, a pogotovo sa hrišćanskom religijom, ili čak sa učenjem Isusa iz Nazareta, to nema ni najmanje veze.

 Možda će poneki crkveni poglavar sada potražiti izgovor da se tu radi o narodnom verovanju koje se možda graniči s paznoverjem. Njemu ipak treba prigovoriti da je upravo crkva dogmatizovala temelje ovog kulta Marije, sve do prikazivanja Marije kao „majke Božje“. Ona se štaviše u katoličkoj crkvi poštuje kao Madona sa zvezdanom krunom na glavi, koja stoji na polumesecu. Radi se o likovnom prikazu koji liči na sliku egipatske boginje Izide, koja je upravo tako prikazivana.

Slično kao što je na ovoj slici prikazana Marija, bila je prikazivana i egipatska boginja Izida kako sa zvezdanom krunom stoji na polumesecu.

Marija, kakvu je preuzela rimokatolička crkva i zatim je uzdigla do majke božje, je u svom prikazivanju neposredna naslednica egipatskih boginja poput Izide i ostalih likova paganskog kulta misterija. Ona je, kao što je već rečeno, naslednica Dijane ili Artemide ili takođe Astarte; ova poslednja je feničansko božanstvo plodnosti. A do ove dogme, do ustoličenja Marije kao misteriozne kultne boginje, došlo je u Efesu, gradu u kojem je to obožavanje majke božje već vekovima bio običaj. Karakteristično je, što je za vreme crkvenog sabora fanatično mnoštvo ljudi išlo gradom Efesom i zahtevalo da se stari kult Dijane od sada učini kultom velike majke, majke božje, dogmom rimokatoličke crkve.

Iz ovoga se može zaključiti da je Marija,

žena i majka, iznad svih žena i majki. Setimo se da upravo katolički sveštenici ne smeju da se žene, jer bi se npr. oženili nekom jednostavnom ženom, i Iz toga bi se onda mogao izvesti zaključak: oni su morali  da se „ožene“ ženom svih žena i majkom svih majki.

Tako se može stvarno objasniti najdublji psihološki koren crkvenog celibata. „Velika majka“ je bio lik koji je hiljadama godina pre nastanka hrišćanstva vladao u podsvesti čovečanstva. Već su postojali sveštenici te „velike majke“ koji  nisu smeli da se žene, nosili su žensku odeću i smatrali sebe sinovima te velike majke.Takodje, sveštenici koji  ne smeju da se žene stoje zapravo u službi te „velike majke“, jedne arhetipske figure mnogobožačkog porekla.

Sledeće pitanje bi bilo, zašto je crkvi bilo potrebno preuzimanje tog paganskog kulta  boginje majke? Možda zato što je na drugoj strani prikazivala Boga kao okrutnog, samovoljnog Boga koji kažnjava, koji Svoju decu navodno može da pošalje u večno prokletstvo. Kao poravnanje za to uzeta je „majka Božja“, koja je  bila ona koja teši, kako ljudi ne bi ostali u strahu od Boga „koji kažnjava“.

 

 

Marija, devičanska i neukaljana Bogorodica – ko u to ne veruje pada u  večno prokletstvo. Mnogi koji plaćaju crkveni porez nisu toga svesni

Da li je onaj koji ne veruje u taj kult Marije i ne obožava takozvanu „majku Božju“, nego je jednostavno poštuje i ceni kao majku Isusovu, telesnu majku Isusa – prema crkvenom učenju, već večno proklet?

Odgovor glasi: Da, on je proklet. To možemo pročitati u knjizi „Vera crkve“, Neuner-Roos, pod brojem 195. Tamo stoji:

„Ko u pravom i istinskom smislu sa svetim ocima ne priznaje svetu i uvek devičansku i neokaljanu Mariju kao Bogorodicu, jer je ona prava i istinita Božja reč sama, začeta od Oca pre svih vremena, a u poslednjim vremenima primljena od Svetoga Duha bez semena i nepovređena rodila, pri čemu je njeno devičanstvo ostalo neoštećeno i posle poroda, taj neka se odbaci.“

Iz ovoga proizilazi i pitanje: zašto su se evangelisti prišljamčili Petrovoj stolici iako su od nje zauvek odbačeni i večno prokleti ?

To pitanje se čoveku uvek ponovo nameće kada se na jednoj strani govori o ekumenizmu, kada protestanti dolaze na hodočašće Petrovoj stolici ili se s njom sastaju na drugi način; i kada se – kao npr. nedavno – jedan kardinal na visokom položaju, kardinal Kelna Majsner (Meisner), u tom pogledu izjašnjava izrazito uzdržano. U vesti Novinske agencije evangelističke crkve od 5.6. 2005. kaže se: „Kelnski nadbiskup očekuje ekumenski napredak samo između rimokatoličke i pravoslavne crkve, ali ne i između katolika i protestanata. ‘S reformatorskim crkvama je to jedan dug i mukotrpan put’ rekao je Majsner. Ne bi trebalo da se zavaravamo stvarima koje su nerešive.‘ “

Katkad čovek posumnja u duhovne sposobnosti tih protestanata koji sebi, kao da su pomračenog uma, uvek ponovo dopuštaju da kusaju med katoličke crkve.

Ako Vi, dragi slušaoci, dragi čitaoci, ne verujete u kult Marije, onda ste – po crkvenom učenju – odbačeni, u pravom smislu reči to znači večno prokleti. Ko će onda još ostati u katoličkoj crkvi da plaća poreze? Plaćate li Vi, dakle, katoličkoj crkvi svoj porez, crkveni porez za to što Vas je ona već večno proklela?

Nijedan razumno misleći čovek ne bi trebalo to da čini. Mnogi mladi ljudi to više ne čine. Treba se nadati da će vremenom s tim prestati i mnogi stariji.

 

 

Ko ne iskazuje posebno poštovanje i čast moštima svetaca, proklet je od strane katoličke crkve. Kult mrtvih: vera i praksa te crkve zasnovane su na kostima

Uostalom, vrlo lako se može postati proklet: Tamo gde sam kao dete morao silom da idem u crkvu, levo i desno od oltara stajao je po jedan stakleni kovčeg; u svakome je ležao kostur odeven u prekrasne haljine, a ja sam mislio: „Kakav užas?“ Uvek me je hvatala jeza. Ali sam tek sada pročitao: ako katolik ne veruje da od tih kostura dolazi spasenje, proklet je.

Crkveni sabor u Trientu naredio je poštovanje leševa mučenika i osim toga prokleo one koji ne veruju u relikvije. Citat: „Vernici moraju poštovati sveta tela svetih mučenika… jer preko tih tela Bog ljudima pruža mnoge dokaze milosti, tako da oni koji izjavljuju da relikvijama svetaca ne pripada nikakvo poštovanje i čast … moraju biti sasvim prokleti; a tako ih i crkva i sada proklinje.“* Ovaj proglas se doduše ne može direktno uvrstiti u dogme, ali nije ništa manje obavezujući. To znači: onaj ko ide u crkvu mora verovati u takve stvari koje su zaista najdublje paganstvo.

* Ralph Woodrow, Die Römische Kirche, Mysterien-Religion aus Babylon, citirano prema The Catholic Encyclopedia, tom 13, str. 454, članak „Santa Casa di Loreto“

U starom Egiptu postojala su mnoga kultna mesta na kojima su se obožavali ostaci umrlih, takozvanih „bogova“, koji su navodno imali magijsko delovanje. Ako sada  slušamo šta je rečeno o relikvijama, onda nas odatle do majke božje na struganje, o kojoj je bilo reči, neposredno vodi put u još i danas vladajuću magiju rimokatoličke crkve, koja nema nikakve veze sa hrišćanstvom.

Jedan aspekt ovih činjenica: bilo bi zanimljivo pitati nekog lekara šta misli o Majci božijoj na struganje. Kakvi su se tragovi mogli nalaziti na toj majci božijoj na struganje, koji izazivaju bolesti? Drugi aspekt je pitanje, da li su obožavanjem relikvija te vrste bili prekršeni zakonski zdravstveni propisi. 

Kostur (relikvija) u crkvi sv. Petra u Münchenu

 Jer, sasvim sigurno je bilo katolika koji su dolazili u Altoting i koji su tamo očekivali ozdravljenje svog tela, a možda su na taj način potisnuli ili propustili posetu lekaru. Obično se tako nešto u Nemačkoj zabranjuje. Kada bi neka necrkvena religijska zajednica ponudila tako nešto, tada bi se verovatno uključila inspekcija rada, naročito ako bi se kultni predmeti još i prodavali. Reklo bi se: to je opasnost za narodno zdravlje i to se mora  zaustaviti.

Pre svega, ne može se reći da je sve to narodno verovanje. Stvar sa relikvijama je štaviše od samog početka Petrova stolica uzela u svoje ruke: „Oko godine 750. u Rim su neprestano dolazile duge kolone kola punih golemih količina lobanja i kostura, koje su zatim pape sortirale, etiketirale i prodavale. Grobovi su se pljačkali noću, a u crkvama su nadgrobne spomenike čuvali naoružani muškarci! ‘Rim’ rekao je Gregorovije, ‘ je bio poput  groblja koje truli i raspada se…`” *  U crkvi Sv. Prasede još i danas postoji mermerna ploča na kojoj piše da je u godini 817. papa Paskal naredio da se u ovu crkvu donesu leševi 2300 mučenika sa grobalja. Kad je papa Bonifacije IV. oko 609. godine  Panteon pretvorio u hrišćansku crkvu, „iz katakombi je izvađeno i na 28 kola natovareno svetih kosti i položeno u bazen ispod glavnog oltara.“ ** Temelj te crkve su stotine i stotine kostura na kojima je podignut glavni oltar.

* Ralph Woodrow, Die Römische Kirche, Mysterien-Religion aus Babylon, str. 66

** Ralph Woodrow, Die Römische Kirche, Mysterien-Religion aus Babylon, citirano prema The Catholic Encyclopedia, tom 2, str. 661, članak »Bonifacije IV«, str. 66 

Dakle, moglo bi se reći: vera i praksa katoličke crkve su stvarno utemeljene na kostima; to je kult mrtvih. Utoliko je opravdan iskaz: to obožavanje relikvija jeste podizanje paganskog kulta. Uopšteno se može konstatovati da štošta u katoličkoj crkvi, skoro sve od njenih običaja, potiče iz paganstva. Tu ne samo da imamo korene paganstva, koje smo već spomenuli, nego je katolička crkva još i neizmerno povećala to paganstvo. Takvi običaji sa relikvijama nisu bili poznati u paganstvu u tim razmerama.

Unutrašnji izgled jedne katoličke kapele (kosturnice) u blizini Praga

Možda bi, kod izlaganja ovih činjenica stalno trebalo imati pred očima da li u poukama Isusa iz Nazareta postoji bilo šta od ovih običaja, rituala i kultova. Neće se za to naći nijedna polazna tačka! Takođe je dobro ponoviti poređenje: „Čemu je ljude učio Isus,  Hrist - a čemu nas sada uči katolička crkva? „

Isus je rekao: „Hajde za mnom, a ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace.“ (Mt 8, 22)

U Mateju 22, 35-40, postoji jedan deo koji glasi: „I upita jedan od njih zakonik kušajući ga“  – dakle Isusa –„ i govoreći: učitelju! koja je zapovjest najveća u Zakonu?’ A Isus reče mu: ‘Ljubi Gospoda Boga svojega svijem srcem svojijem, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovjest. A druga je kao i ova: ‘ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe. O ovima dvjema zapovijestima visi sav Zakon i Proroci.“ Dakle treba pitati: Odakle dolazi sve ostalo i čemu služi?

Unutrašnji izgled jedne katoličke kapele (kosturnice) u blizini Praga

I o tome se nešto zna. Još smo od proroka Starog zaveta čuli da sve to dolazi iz paganskog kulta. Jeremija je npr. rekao: „Jer su uredbe u naroda taština, jer sijeku drvo u šumi, djelo ruku umjetničkih sekirom; srebrom i zlatom ukrašuju ga, klinima i čekićima utvrđuju ga da se ne pomiče; stoje pravo kao palme, ne govore; treba ih nositi,  jer ne mogu ići; ne boj ih se jer ne mogu zla učiniti, a ne mogu ni dobra učiniti.“ (Jer. 10, 3-5)

Dakle, još su proroci rekli: to je sve beskorisno brbljanje, što je tada bilo uobičajeno. Božji narod nije trebalo da se okružuje takvim kipovima, niti da za svoju veru priređuje takve predmete od drveta, srebra i zlata; to su sve radili samo pagani. – Ali, kao što je rečeno, katolička crkva se nadovezala upravo na te paganske kultove, a ne na istinske Božje proroke.

 

 

Mračno praznoverje – i danas: svete mošti u biskupskom krstu na grudima, svete mošti u svakom oltaru…Dogma: „Ko ne prihvata celokupno crkveno predanje..“
– nalazi se takoreći već u paklu

Možda bi poneki bezazleni sugrađanin ove ostatke mračnog praznoverja rado hteo da prenese u neko davno prošlo doba. Međutim, upravo je zaprepašćujuće da nam je sve to daleko bliže nego što se obično veruje. Jedan prahrišćanin je nedavno posetio muzej s blagom katedrale u Vircburgu. Tamo je video znamenja današnjih biskupa i morao je da konstatuje da je to i danas tako!

Već u 4. veku postojao je amulet, posuda sa nekom relikvijom. Uzmimo primer „biskupskog krsta“. Od 12. veka, svaki biskup mora da nosi krst na grudima. I sve do današnjeg dana u tom krstu na biskupovim grudima isto tako mora biti neka relikvija – tako je propisano. Na takav i slične načine se ovi rituali i ta znamenja prenose sve do u današnje vreme i prenose se i dalje. Dakle, ni danas to nije drukčije – kao što mnogi misle – nego je to sadašnjost, apsolutna sadašnjost.

I u svaki oltar se stavlja neka relikvija. Katolički oltar je potpuno osveštan tek ako sadrži neku svetinju. Šta će verovatno reći verni katolik, koji do sada nije znao da u oltaru crkve koju on možda posećuje iz nedelje u nedelju, lagano trunu nekakve kosti ili drugi „jako sveti“ delovi leševa?

Tu će se misleći savremenik zapitati: Zar se zaista mora verovati u ovaj kult relikvija? Ako ga takozvani vernici ne prihvataju, ako dakle ljudi u njega ne veruju  – šta onda ?

Već je rečeno da se posebno mora verovati i u moć relikvija. Sasvim uopšteno, može se reći da postoji jedna dogma koja to razjašnjava analogijom: „Ko ne prihvata celokupno crkveno predanje, pisano i nepisano, neka bude isključen“* To dakle važi i za onoga koji ovo predanje uopšte ne poznaje: Ko ne prihvata samo jedan jedini sastavni deo tog predanja i ne smatra ga istinitim, taj je već proklet – čak i da to ne zna. On se, prema katoličkoj crkvi, nalazi takoreći već u paklu, a da toga nije ni svestan.

* Neuner-Roos, Der Glaube der Kirche in der Lehrverkündigung, br. 85, Denzinger-Schönmetzer 609

 

 

Ko sedi na Petrovoj stolici?
Još je Tolstoj znao ko je osnovao crkvu ...

To dakle objavljuje crkva. Ko veruje da je Bog to zapovedio crkvi? Ko veruje u to? Nijedan normalno misleći čovek neće verovati u to da je Isus, Hrist, Bog, naš Otac, preneo crkvi takvu jednu misao, jedno tako ovlašćenje. Ako je Bog ljubav, onda je On ljubav. Ljubav oprašta, ljubav nosi. Ali crkva proklinje! – Ko onda sedi na Petrovoj stolici?
Mora li se to sada izgovoriti, ili svaki slušalac i svaki čitalac može sada to sam sebi da objasni?
Vrlo jasno je to rekao jedan veliki ruski pisac, Lav Tolstoj, i to u svojoj pripoveci „Obnova pakla“.* Ta pripovetka je bila objavljena tek posle njegove smrti, a njegov sin koji ju je objavio, bio je optužen za bogohuljenje, ali je potom i oslobođen. U toj pripoveci radi se o tome da je posle događaja na Golgoti, kada je Isus umro na krstu, đavo bio prognan u najdublji ponor pakla. Bio je dakle „okovan u lance“. Zašto? Zato što su ljudi od tog vremena i nadalje nastojali da sprovedu u delo pouke Isusa iz Nazareta. Bilo je manje svađa, ljudi su se mirili jedni s drugima, i đavo više nije imao šta da radi. Pakao je bio prazan. A onda, posle dugog vremena, u paklu je odjednom ponovo nastala buka. Nekoliko đavola je ušlo s bakljama unutra, jako radosni, a Belzebub je pitao: „Ljudi, šta se to događa?“ A oni su odgovorili: „Ono što se uvek događa.“ Oni su pakao ponovo bili stavili u pogon. – „Da, ali kako ste to uspeli?“ Na to je drugi po važnosti đavo rekao: „Izmislio sam crkvu.“

* Lav Tolstoj, Obnova pakla

Lav Tolstoj zatim izlaže kako se to odvijalo: da su osnivanjem crkve među ljudima opet započele svađe, da se opet stvorila „elita“ koja je tlačila i iskorištavala ostale, da je i država iskorištavala ljude, da je na taj način bio uništen početak prahrišćanstva i da su zbog toga zločini postali veći i brojniji nego pre.

U nastavku je nekoliko kratkih odlomaka te Tolstojeve pripovetke. Kad đavo ču „izmislio sam crkvu“, upita - „Dobro, a šta je zapravo ‘crkva’?“ On to ne zna. Na to mu njegov zamenik objašnjava sledeće:

„Crkva je, to čovek sebi može ovako da predstavi, - kada se ljudi, kada lažu i osećaju da im se ne veruje, pozivaju na Boga i kažu: ‘Pošto volim Boga, istina je ovo što govorim.’ To zapravo jeste crkva, samo s tom razlikom što su ljudi koji se ispovedaju toj crkvi, čvrsto uvereni da ne mogu da pogreše, i da kasnije ne mogu više da poreknu ništa, pa  makar to bila i glupost koju su samo jedan jedini put rekli.

Crkva nastaje ovako: ljudi ubede sebe i druge da je njihov učitelj, Bog, da se ne bi ljudima pogrešno tumačio zakon koji je On objavio, izabrao određene ljude, i da ti kojima je ova punomoć preneta jedini mogu pravilno da tumače Njegovo učenje.“ To je crkva.

Dakle: i Tolstoj je smatrao da je đavo osnovao crkvu. A da ostala Tolstojeva izlaganja nisu izmišljotine pokazuju sledeći stavovi katoličke crkve, koje se mogu pročitati u Nojner-Rosu, rd. nr. 44: „Zbog toga se uvek mora zadržati onaj smisao verskih istina koji je jednom protumačila sveta majka crkva; nikada se ne sme odstupiti od tog smisla u ime nekog višeg saznanja.“ I, kao što je već citirano: „Ko ne prihvata celokupno crkveno predanje, kako pisano tako i nepisano, neka bude isključen.“ (Nojner-Ros,  rd. nr. 85)

U Nojner-Rosu, rd. nr. 234 čitamo: „U veri se moramo čvrsto držati toga, da izvan apostolske, rimske crkve niko ne može biti spasen; ona je jedina barka spasenja i svako ko u nju ne uđe, moraće potonuti u potopu.“

Iz ovoga takođe sledi: prema crkvenom učenju sve ostale religije već spadaju u večno prokletstvo. Velike religije su npr. hinduizam, budizam, islam, džinizam, konfučijanizam, judaizam, taoizam. Tu se svrstavaju i svi protestanti, ali i sve ostale konfesije koje nisu katoličke. Uvek se tvrdi da je na Vatikanskom koncilu ta izjava ublažena, ali to je laž -  nije bila ublažena. Jer je na Vatikanskom koncilu zaključeno sledeće: „Zato se ne bi mogli spasiti oni ljudi koji znaju za katoličku crkvu i za njenu od Boga preko Hrista ustanovljenu neophodnost spasenja, ali ne bi hteli u nju da uđu ili da u njoj ostanu.“ (Nojner-Ros, rd. nr. 417)

Sada čovek mora da se pita: ko od protestanata širom sveta ne zna za katoličku crkvu? Svi oni znaju za katoličku crkvu. To znači da prethodni iskaz pogađa sve ljude, osim, u najboljem slučaju neka izolovana plemena u državi Papua Nova Gvineja ili u području Amazona, koja zaista još ništa ne znaju o postojanju nekakve katoličke crkve. Za sve ostale međutim važi: oni po mišljenju crkve padaju u prokletstvo.

Ova serija okruglih stolova ima temu: „Ko sedi na Petrovoj stolici?“ Osnivač evangelističke crkve, Martin Luter je rekao nešto o tome. U „Vojnoj propovedi protiv Turaka“ 1529. on se izjasnio: „Verujem da je papa zamaskirani, otelovljeni đavo, zato što je zadnji hrišćanin.“ Ili: „Protiv papstva koje je ustanovio đavo.“ Tamo se mogu pročitati i sledeće Luterove reči: „Jer đavo koji je osnovao papstvo, sve govori i čini preko pape i rimske stolice. Tako je sa dna pakla izveo papu, što god da je on i odakle god da dolazi, -naime užas svekolikog idolopoklonstva svih đavola.«

To o papi govori osnivač evangelističke crkve. Iako to nije opovrgnuto – evangelistička crkva se uprkos tome dodvorava katoličkoj i tako pokušava da se vrati u to jedno krilo. Zašto? Da bi ipak pobegla od večne vatre? – Grubo rečeno, to dakle znači da se  evangelistička crkva  dodvorava đavolu. Zbog čega?

Možda zbog toga što i sama u sebi nosi još mnogo paganskog. Kult Marije i relikvije evangelisti naravno nisu prihvatili, ali su ipak preuzeli mnogo toga drugog što je isto tako pagansko. Oltari u crkvama su npr. pagansko misaono dobro, paganska praksa. Propovedaonica je postojala još u kultu Izide. Prahrišćani nisu imali ni večeru u katoličkom i evangelističkom ritualnom obliku. Oni su slavili zajedničku gozbu ljubavi, na kojoj su zajedno jeli, i na kojoj su hranili i siromahe. Kasnije je od nje načinjen verski obed: bila je pomerena na pre podne; pojavljivao se jedan sveštenik u posebnoj odori; postojao je oltar i iz toga je nastala liturgijska žrtva, žrtveni obed, kakvih je bilo u paganskim crkvenim obredima.

Sve to je Luter preuzeo, a i mnogo šta drugo – između ostalog i glavni sastavni deo crkvenog života, „sveštenika“. On je dakle odobravao drskost jednog čoveka, da sebe postavi između pojedinih ljudi i Boga. Centralni princip katoličkog učenja jeste da pojedinac može doći u nebo samo ako veruje u ono što mu jedan drugi čovek tvrdi. To praznoverje je usvojila evangelistička crkva: Samo sveštenik može posredovati u čovekovom spasenju. Pri čemu crkve time više protivreče i svojoj sopstvenoj Bibliji, jer tamo stoji: „Jer je Jedan Bog, i jedan posrednik Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus“ – i sada dolazi ono – ne sveštenik, već u Bibliji piše: „čovjek Hristos Isus“. (1. Tim. 2, 5) O svešteniku ovde nema čak ni govora.

Pri tom sve to ne koristi protestantima koji su preuzeli vrlo mnogo od katoličke crkve, koja je to opet preuzela iz paganstva. Jer kao što je rečeno: sve dok protestanti ne preuzmu sve centralne postavke katoličke vere, oni će isto tako biti prokleti – to određuje katoličko učenje. To znači da se evangelisti mogu dodvoravati – ali im to prema učenju katoličke vere ništa ne vredi. Ali zašto oni to čine, to naravno ima i svoj razlog u tome što katolička crkva ume da čak i svoje učenje uvek veoma vešto prikrije.

Sada smo čuli štošta o večnom prokletstvu, o večnom paklu, o tim grozotama. Međutim, ako čovek precizno ide za tim pitanjem, onda će to često čak i katolici poricati ili prikazati bezazlenijim nego što jeste. Npr. u katoličkom časopisu „Weltbild“ postoji rubrika “pitanja i odgovori”. Tamo je postavljeno pitanje: „Šta se danas može reći o paklu?“ – Odgovor glasi: „Postoji teza da pakao za čoveka znači da on jednostavno  sasvim prestane da postoji. Nema ga više.“ (Weltbild 20/96, članak „Večno usamljen“)

Odjednom se ovde donose sasvim nova tumačenja! Stoga se postavlja pitanje: „ Šta se to sada opet skriva iza toga? Pojedinac neće više da postoji?“

O tome treba reći: tu se zapravo radi o bogohuljenju. S jedne strane  ta crkva čak shvata da čovek u sebi nosi besmrtnu dušu, a s druge strane ona očigledno hoće da razglasi da će onaj ko ne veruje u njene dogme prestati da postoji. Dakle, nestaće život stvoren od Boga, ako se ne veruje u dogme te organizacije. Zapravo je teško zamisliti nešto što je u većoj meri satansko.

Kod citiranog iskaza ne radi se samo o rastvaranju u nirvanu, jer bi pri tom energija i dalje postojala. Ali se ovde kaže: on se rastvara ni u šta. Što je zapravo to „ništa“? Postoji li uopšte nekakvo ništa ako je sve energija? – Božji zakon ne poznaje raspadanje, rastvaranje, nestajanje ili prolaženje, već jedino preobražaj, i to evoluciju, sazrevanje u više oblike postojanja odnosno života. Iza ovakve jedne izjave - da jedno biće prestaje da postoji, skriva se ili duboko duhovno neznanje, ili želja da se uništi Božje stvaranje.

Pakao po sebi je zapravo misao o kojoj se mora reći: ako makar i jedan čovek dospe u večno prokletstvo i ostane tamo, tada bi to bila pobeda nad Bogom, jer je Bog stvorio taj život. Bog je Bog ljubavi i ako bi makar i jedan čovek ostao proklet, tada bi Bog bio pobeđen. Prema tome, nauka o paklu i večnom prokletstvu je bogohuljenje.

Katolička crkva tvrdi da je Bog navodno nju postavio kao neophodnu za spasenje. Šta znači dakle „neophodna za spasenje“?

To znači da je za čovekovo spasenje neophodno da bude u toj crkvi. Ako nije u toj crkvi neće biti spasen, a to znači da je proklet.

To je pismeno utvrđeno u jednoj dogmi, koja se, opet, može pročitati kod Nojner-Rosa, rd. nr. 381: „Sveta rimska crkva osnovana je po reči našega Gospoda i Spasitelja, i ona čvrsto veruje, ispoveda i objavljuje da „niko izvan katoličke crkve, ni bezbožnik, ni jevrejin ni nevernik, niti neko ko je odvojen od jedinstva, neće postati učesnikom večnog života, štaviše pašće u večnu vatru koja je pripremljena za đavola i njegove anđele, ukoliko se pre smrti ne priključi njoj (crkvi).“

 

 

Protestantsko učenje:
Bog je „unapred odredio“ odnosno „predvideo“
ko ide na nebo, a ko u pakao

Razjasnili smo da po katoličkom učenju npr. protestanti takođe postaju žrtve večne vatre ili večnog prokletstva. Neki pripadnik Luterove crkve bi sada mogao da pomisli i da kaže: „Ne verujem u tu dogmu. Ne verujem u to što stoji kod Nojner Rosa, jer ja sam protestant. Ja sam na konju.“ Možda analogno primenjujući rečenicu: „Iziđite iz nje narode moj“ – kao što je već zapisano u Bibliji – „da se ne pomiješate u grijehe njezine, i da vam ne naude zla njezina“ (Otkr. 18, 4) Ali ono što ovaj protestant ne zna: on je sa konja pao na magarca. Jer, iako se danas doduše to više ne govori otvoreno, u učenju protestantske crkve se kaže da je čovek unapred određen; jednom delu čovečanstva je po samovoljnoj Božjoj volji obećano spasenje, dok drugi deo postaje žrtva večnog prokletstva, bez mogućnosti da učini nešto protiv toga. To je učenje koje je zapravo još perverznije od učenja rimokatoličke crkve. Protestantizam sigurno nije izlaz iz te nedoumice.

Kažimo to jasno još jednom: Luter je učio ljude da je Bog navodno još pre rođenja čoveka odredio kuda će ovaj doći, ili na nebo ili u večni pakao, to jest đavolu. Međutim, evangelistička crkva je u međuvremenu to malo ublažila, tako što je formulisala: Bog to nije unapred odredio, on je to samo „predvideo“…*

________________________________________

* npr. Augsburger Konfession XVII u vezi s Konkordienformel, Epitome XI

U svakom slučaju tada nije potrebna ni crkva! Jer ako je to predviđeno i ako se to ionako odvija na taj način, onda bi čovek morao biti napušten od svih dobrih duhova, ako zastupnicima ove institucije nosi još i svoj novac.

.

 

 

Crkva koja poriče čovekovu slobodu volje, 
temelje pravnog poretka. Paradoksi u praksi

Besmislenost tog učenja postaje naročito jasna ako se ovaj iskaz primeni na konkretan slučaj: kako je to u nekom sudskom postupku? Kada neko počini zločin, može uvek reći: „Bog je još pre mog rođenja odlučio da ja postanem zao čovek, ili da izvršim neki opak zločin. Zato me sada zbog toga ne možete osuditi!“ Šta će na to reći sudija?

U ovom slučaju sudija se nalazi u istoj situaciji kao skoro svi protestanti: On nema pojma o tome. Jer protestanti „veruju“, ali najčešće ne znaju u šta uopšte veruju. Sudija će verovatno jednostavno preći preko tog prigovora.

Po mišljenju crkve sudija je, međutim, takođe kandidat đavola: on osuđuje nekoga koga je Bog još pre rođenja poslao u večni pakao. Je li onda i sudija u večnom paklu?

Vidimo da u učenju evangelističko-luteranske crkve postoji unapred programirani paradoks koji potkopava temelje svakog pravnog poretka. Crkva koja u stvarima etike poriče slobodu volje čoveka, koja mu kaže: „Ne možeš se na temelju svoje slobode odlučiti za dobro ili za zlo, nego si ti unapred određen“, u suštini poriče temelje našeg pravnog poretka, a takođe i našeg ustava koji polazi od toga da je svako slobodan da se razvija prema svojim odlukama, i da svoj život oblikuje prema etičkim merilima. Sve je to neodrživo ako se Luterovo učenje shvati ozbiljno.

Čitav pravni poredak više neće funkcionisati ako se utemelji na luteranskom crkvenom učenju: ne bi se više nikoga smelo osuditi zbog nekog zločina, jer od samog početka mu nedostaje krivica, a sudija koji ga uprkos tome osudi, postaje naravno krivac.

Sudija zapravo završava isto tako u paklu, jer je učinio nepravdu. Ali možda bi Luter spasao sudiju govoreći: „Ni ti nisi slobodan; ne možeš da učiniš ništa drugo.“ Utoliko je to jedan besmisleni kružni tok neslobodnih „Božjih marioneta“. Iako je Bog Bog slobode, Bog ljubavi, ovde se postavlja čovekova slika koja od Božjih stvorenja pravi marionete koje Bog nikada takve nije stvorio.

Da li nam je onda uopšte potreban pravni poredak, ako smo svi marionete? Jedni su osuđeni na zlo, drugi na dobro, jedan na nebo, drugi na pakao; naravno, prema Luteru mi uopšte ne možemo drugačije. Da li nam je onda potreban pravni poredak?

Prema Luterovom principu naša država ne bi uopšte mogla da funkcioniše, i zato se to jednostavno negira. Naime, jedno ne smemo da zaboravimo. Pretpostavimo: ako bi sudija negirao slobodu volje optuženog onako kako to čini Luter, a i svoju sopstvenu, onda bi on samoga sebe takođe morao proglasiti neuračunljivim. Time bi čitav sistem bio ukinut. Kako optuženi tako i sudija morali bi biti pritvoreni kao opasni i skloni zločinu.

Misleći logički došli bismo do pitanja: „Da li su nam onda uopšte potrebne sudije?“ Da li nam je uopšte još potreban državni pravni poredak, jer je po evangelističkom učenju čovek  predodređen, a katoličko crkveno učenje utvrđuje: Ako ne veruješ, večno si proklet? – Ako je čovek ionako večno proklet, šta će mu onda još i presuda sudije.

Katolički teolozi će ovde prigovoriti da svetovni pravni poredak mora da brine za nekakav red. U zagradi bi se moglo dodati: dakle i za red među već prokletima.

 

 

U državi odlučuje sveštenička kasta – sve dok narod to dopušta. Jedna diktatura ovde pokušava da ovlada jednom demokratijom

Ako se tačno razmotri katoličko učenje, pre svega izkazi koji stoje u knjigama Mojsijevim koje su po katoličkom učenju „prava reč Božja“ i koje se štaviše „osvetljavaju“ u Novom zavetu, onda ispada da svetovni pravni poredak zapravo ne bi bio potreban, jer poslednju reč uvek ima sveštenik. Onda bi se dakle moglo reći da je svetovni pravni poredak predviđen samo kao ogrtač kojim se čovek zaogrće. U stvarnosti katolička crkva kaže šta treba raditi, a svetovni poredak treba da čini ono što hoće katolička crkva. Tako u crkvenom učenju izgleda nacionalno ili državno legitimno pravo. Moglo bi se takođe reći:   „ Demokratija u kojoj moć dolazi od naroda treba da se održi kao privid. “ U stvari sveštenička kasta vladajuće religije hoće da određuje šta da se radi.

Setimo se samo šta se dogodilo sa Isusom iz Nazareta. Ko Ga je ubio? Nije Ga ubila rimska okupaciona vlast, tadašnja svetovna vlast, nego sveštenička kasta. Ovo pitanje zvuči doduše malo neobično: Da li treba da imamo svetovne sudije? Odgovor bi mogao da glasi: prema Bibliji i crkvenom učenju oni su potrebni da bi sveštenička kasta mogla da prikrije svoje nasilne operacije.

Svejedno da li je u pitanju luteranska ili katolička crkva, vlada u svakom slučaju treba da bude njena produžena ruka; vlada je izvršilac – sve dok narod to dopušta.

To se štaviše sasvim bez ustezanja tako i kaže u knjizi Nojner-Rosa (rd. nr. 434): „Mi određujemo da Sveta, Apostolska stolica i rimski biskup imaju vlast nad celim svetom.“

Zar se onda ne bi moralo reći: demokratijom se zapravo samo zavarava narod, u stvarnosti iza demokratije stoji diktatura crkve? Ako se uzme u obzir da crkva od svojih vernika zahteva da u svakoj situaciji, bilo privatno ili na poslu, vode brigu o tome da se probije* hrišćansko učenje – i to shvaćeno prema crkvenoj dogmatici - onda se ovde ideologija jedne organizacije stavlja iznad državnog pravnog poretka. Budući da se radi o jednoj totalitarnoj ideologiji kojoj demokratija nije ni na kraj pameti, moglo bi se svakako reći da ovde jedna diktatura pokušava da ovlada demokratijom.

________________________________________

* O ovom činjeničnom stanju čitajte opširno u „Za iskusne analitičare: otkrijte istinu. Crkvena i državna vlast i Božja pravednost“, od str. 31, izdavačka kuća DAS WORT

 

 

Programsko načelo katoličke crkve ostvaruje se u javnom životu. „Šta je hrišćanski, to mi određujemo!“

Mora se naravno uvek napraviti razlika između programskih načela i pitanja - da li se ta programska načela mogu ostvariti. Totalitarna programska načela koja su nam poznata iz katoličke, paganske crkve kultova,  su već kao programska načela stvarno opasna.

Neko će možda reći: „Da, ali u stvarnosti se one ne primenjuju.“ U vezi sa tim je zanimljivo da je već spomenuti kardinal Majsner (Meisner) pre nekoliko dana, između ostalog zahtevao i to da nemačka stranka CDU ( Hrišćansko – demokratska unija)  izbriše ono C (christlich = hrišćansko) u svom imenu. Ne zbog toga što ni CDU ni katolička crkva nemaju nikakve veze s Hristom, nego on po smislu kaže: „Šta je hrišćanski,  to mi određujemo!“ Majsner je jasno stavio do znanja da ova stranka nije potpuno saglasna s njegovim strogo reakcionarnim predstavama (epd-vest, 5.6.2005.). – Dakle, ipak je sasvim očigledno da to programsko načelo crkve nije samo na papiru, nego se sprovodi u delo. A onome ko još sumnja u to, preporučujemo Gabrijelinu knjigu: „Za iskusne analitičare: otkrijte istinu. Crkvena i državna vlast i Božja pravednost.“

U toj knjizi se neverovatnom jezgrovitošću i jasnoćom obrazlaže kako funkcionišu ti mehanizmi. U demokratskoj državi sveštenička kasta vuče konce na razne načine. A ako ne verujete, pročitajte tu knjigu.

Posle svog ovog apsurdnog crkvenog verovanja, o kojem smo slušali u današnjoj emisiji, rado bismo Vam pročitati jedan kratak odlomak iz te knjige. Tamo na strani 75 piše:

„Sve je više ljudi kritički raspoloženo prema crkvenoj veri. Na početku su smatrali da je Bog isto što i crkva. Budući da više nisu saglasni s crkvom, mnogi sada sumnjaju i u postojanje Boga. – Ali kog Boga? „Boga“ kojeg je crkva propovedala i propoveda? Bog nije crkveni bog! Hrist nije „Hrist“ crkvenog učenja!

Da u ovom vremenu nije došao Duh večne istine u Njegovoj reči, mnogi zaista ne bi znali ko je Bog, ko je Hrist i šta o Njemu treba misliti. Ne bi znali da Mu se mogu približiti i da Ga mogu shvatiti  tako što će se obratiti Njemu koji stanuje u njihovom unutarnjem. Isus je propovedao Carstvo Božje u nama. Učio nas je da potražimo tihu sobicu: „…A ti kad se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja pomoli se Ocu svojemu koji je u tajnosti; i Otac tvoj, koji vidi tajno platiće tebi javno.“« (Mt 6,6)

*

Dragi slušaoci, dragi čitaoci, ako i vi spadate u ljude koji više ne mogu da veruju u crkvenog boga i crkvenog Hrista, tada isprobajte ono čemu nas je učio Isus. Mi prahrišćani postupamo tako da u svom domu uredimo neku tihu sobicu – to jednostavno može biti neki mali lepo uređeni ugao u sobi u koji se možemo povući da bismo se molili. Ali možete i da odete  u prirodu, da osluškujete glasove prirode i pritom se umirite i tako se molitie Bogu, Vašem Ocu, i steći ćete iskustvo da je to najbrži put da se približite Bogu u sebi.

Natrag na pregled...

Ovde dobijate besplatne informacije na temu... naručiti

Kako? Ovde nalazite informacije o istupanju iz crkve..

 

 Homepage | Mi o sebi | Proroštvo | Susreti | Akcija | Linkovi | Radio emisije | Download | Ostali jezici | Kontakt | Katalog knjiga | Besplatne informacije

 

• Homepage
• Mi o sebi
• Proroštvo
• Susreti
• Akcija
• Linkovi
• Download
• Ostali jezici
• Kontakt
• Katalog knjiga
• Besplatne informacije