Za dobre analitičare! Ko sedi na Petrovoj stolici?

 

Za dobre analitičare:
Ko sedi na Petrovoj stolici? (4)

Prahrišćani su živeli po učenju
i po uzoru Isusa iz Nazareta.
Koban razvoj koji vodi totalitarnom
kultu lažnog Boga, ka katoličkoj crkvi

Sadržaj:

Prahrišćani su bili sledbenici Isusa,Hrista
Oni su u svoje mišljenje i svoj život uključili Njegovo jednostavno učenje

Harizmatični zadaci prahrišćana u zajednici:
proroci, učitelji, iscelitelji; oni su živeli onako kako su učili druge

„Upravitelji“ i „kontrolori“ koji su više obavljali spoljašnje zadatke, preuzeli su  vlast nadovezujući se na paganske tradicije i postali biskupi i sveštenici

Prahrišćanske zajednice su živele u okruženju kultova idola čiji su elementi sve više i više prodirali u prahrišćanstvo

Izuzetno veliki uticaj Pavla presudno je doprineo tome da se prvobitno hrišćanstvo skoro potpuno udalji od svog izvora, od učenja Isusa iz Nazareta

Prvobitno hrišćanstvo je razoreno ciljano širenim klevetama koje je širila sveštenička kasta, huškanjima, progonima, mučenjima i ubistvima

Pomoću vlasti biskupa, koju su oni sprovodili diktatorski i totalitarno, prvobitno hrišćanstvo je preokrenuto u svoju suprotnost

Car Konstantin je od  ove skroz na skroz paganski oblikovane crkve napravio državnu crkvu

Još i danas imamo državnu crkvu ...

 

U nastavku je prikazan sadržaj četvrtog dela naše serije »Za dobre analitičare – Ko sedi na Petrovoj stolici?«

 

 

Prahrišćani su bili sledbenici Isusa, Hrista
Oni su u svoje mišljenje i svoj život
uključili Njegovo jednostavno učenje

Prahrišćanstvo je nastalo iz kruga u koji je oko sebe okupio Isus iz Nazareta. Nastale su prazajednice – bez sveštenika, bez hijerarhije. U prahrišćanstvu nije bilo pojedinaca koji su se isticali, a kamo li neka vrsta pape koji bi govorio šta je ispravno, nego je to bio labav skup samostalnih zajednica. Članovi prazajednica su imali sve zajedničko. U Novom zavetu čak postoji jedno mesto koje to opisuje. Tamo piše: „    A u naroda koji vjerova bješe jedno srce i jedna duša. I nijedan ne govoraše za imanje svoje da je njegovo, nego im sve bješe zajedničko.“ (Dela 4, 32)

Iako je to samo jedna rečenica, ipak već iz nje stičemo utisak o tome kako su živeli prahrišćani. Bili su ravnopravni, žene takođe. Svako je živeo od rada svojih ruku. To su bile životne i radne zajednice, a delimično i kućne zajednice koje su proizvodile ono što im je bilo potrebno za život i koje su uvek davale i siromasima ponešto od onoga što su imale.

Vrlo je bitno da su tadašnji prahrišćani bili sledbenici Isusa, Hrista, jer su u svoje mišljenje i život uključili učenje tog velikog Duha koji je naš Spasitelj.

Oni još nisu bili savršeni, ali su bili na putu da svakodnevno ostvaruju zakonitosti koje je propovedao Isus iz Nazareta. Oni takođe nisu održavali ritualne večere, nego su skromno zajedno obedovali i pritom se sećali Isusa iz Nazareta koji im je doneo to učenje. Dok su jeli sebi su živo zamišljali da Duh Božji deluje u hrani; oni su poštovali život koji je u svemu. Nisu obavljali nikakva ritualna krštenja. Jednostavno su ljude primali u svoj krug. Sve je bilo mnogo jednostavnije, skromnije i genijalnije od onoga što je crkva od toga napravila.

Kako su se tadašnji prahrišćani ponašali prema Majci Zemlji, prema biljkama i životinjama? – Znamo da je Jakov, Isusov brat, prvi vođa prazajednice u Jerusalimu, bio vegetarijanac. To je istorijski potvrđeno. Postoje takođe delovi tekstova iz razmene pisama prvih hrišćana koji potvrđuju da oni nisu jeli meso. Sa sigurnošću se može reći da članovi prazajednica najvećim delom nisu jeli meso.

Na primer, čitamo šta je jedan tadašnji prahrišćanin, Minucius Felix rekao u dijalogu s Oktavijem: „…toliko se bojimo ljudske krvi, da u svojim jelima čak ne znamo ni za krv životinja koje se jedu.“*

* Eberhard Arnold, Na početku beše ljubav, Dokumenti, pisma i tekstovi prahrišćana, str. 107

Za prahrišćane je peta zapovest „Ne ubij“ važila ne samo u odnosu na ljude nego i u odnosu na životinje. To potvrđuje i Karhajnc Dešner u svojoj knjizi „Ponovo je zakukurikao petao“ gde na strani 278. možemo pročitati: „Kod Ebionita, koje su kao potomke prve zajednice vrlo brzo proglasili za jeretike, koji takođe nisu verovali da je Isus umro kao žrtva za okajavanje greha, hleb i so su predstavljali elemente večere, što se čak protumačilo kao najstariji oblik euharistije (zahvalnosti).“

Za Jakova, prvog poglavara zajednice u Jerusalimu, predanjem je preneto: „Vino i žestoka pića nije uzimao. Isto tako nije jeo meso.“* U prevodima je osim toga više puta zabeleženo: „… on nije nosio vunenu, nego lanenu odeću.“* Ovo upućuje na to da je on svesno poštovao život životinja.

* Carsten Strehlow, Vegetarismus/Veganismus als Bestandteil des Christentums

** Carsten Strehlow, Vegetarismus/Veganismus als Bestandteil des Christentums

U apokrifnim spisima nalazimo – „apokrifni“ znači da nisu prihvaćeni u Bibliju – još mnoge iskaze koji pokazuju da su apostoli bili vegetarijanci. Za Petra npr. piše: „Živim od hleba i maslina kojima samo ponekad dodam neko povrće.“** Ili za Mateja: „Matej je živeo od semenki, voća i povrća, bez mesa“*** Za Jovana: „Jovan nikada nije jeo meso“.*****

* Clementinske homilije, XII, 6
** Clement Aleksandrijski, Paedagogus II, 1, 16
*** Kirchenhistoriker Hegesipp prema Euzebijevoj Povijesti crkve II, 2, 3

Ali i crkveni oci svedoče o tome da su se prahrišćčani hranili bez mesa. Na primer, Jovan Zlatousti kaže: „Kod njih ne teku potoci krvi, nikakva se životinja ne kolje niti komada. …Kod njih se ne oseća užasan miris mesnog jela…, ne čuje se buka i razuzdana galama. Oni jedu samo hleb koji zarađuju svojim radom i piju vodu koju im daje čisti izvor. Ako požele bogat ručak, tada se njihova slast sastoji od plodova, i pritom osećaju veće uživanje nego za kraljevskim stolom.“*

* Homil 69

Sa tim se slaže i to što u tu prazajednicu nije primljen nijedan lovac, nijedan vojnik. Morali bi prethodno da promene svoje zanimanje. Jer prahrišćani su već znali da je ubijanje ljudi i životinja protiv Božjih zakona, i toga su se držali. Svi prahrišćani su živeli od rada svojih ruku; u njihovom prahrišćanskom Redu zajednice piše sledeće: „Ako neko ne zna nikakav zanat, tada se po svom shvatanju pobrinite za to kako ćete postići da u vašoj sredini ne živi besposlen hrišćanin. Ako pak on neće da postupi po tome, tada je on jedan od onih koji sa svojim hrišćanstvom hoće da pravi posao. S takvima budite pažljivi“** Već iz toga se može zaključiti da u prazajednicama isto tako nisu postojali nikakvi sveštenici.

* Eberhard Arnold, Na početku beše ljubav, Dokumenti, pisma i tekstovi prahrišćana

Mnoga zanimanja ne odgovaraju prahrišćanskoj slici, što se može videti iz tadašnjeg Reda zajednice: „Delatnosti i poslovi onih koji treba da budu primljeni u zajednicu, moraju se proveriti … Onaj koji je vajar ili slikar mora se upozoriti da ne slika slike idola; treba toga da se ostavi  ili ga treba odbiti … Ko je upravljač kolima ili takmičar ili cirkuski rvač ili njihov učitelj, ko je borac sa životinjama, lovac ili javni pomagač kod borbenih igara, treba da se ostavi  toga ili ga treba odbiti. Ako je neko sveštenik ili čuvar nekog idolopoklonstva, onda on to treba da ostavi ili ga treba odbiti. Vojnom  službeniku, koji služi kao žandarm, treba zabraniti ubijanje. Ako mu ubijanje bude službeno naređeno, tada on to ipak ne sme da izvrši … Ako neće da posluša ova uputstva, treba ga odbiti. Namesnik ili gradonačelnik koji se kiti dostojanstvom purpura i upravlja sudskim mačem, treba toga da se odrekne ili ga treba odbiti.«*

* Eberhard Arnold, Na početku beše ljubav, Dokumenti, pisma i tekstovi prahrišćana, str. 98/99

Sve ovo pokazuje da su prahrišćani ozbiljno shvatali božanske zapovesti i držali ih se.

 

 

Harizmatični zadaci prahrišćana u zajednici: proroci, učitelji, iscelitelji; oni su živeli onako kako  su učili druge

Budući da nije bilo „posrednika“ prema Bogu, sveštenika ili sličnog, kako se održavala veza tih prazajednica s božanskim svetom ? Postoji jedno mesto u Novom zavetu u Drugoj Petrovoj poslanici u kojoj se to vrlo jasno saopštava. Tamo se kaže: „I imamo najpouzdaniju proročku riječ, i dobro činite što pazite na nju, kao na vidjelo koje svijetli u tamnome mjestu, dokle dan ne osvane i  Danica se ne rodi u srcima vašima.« (2 Petr. 1, 19)

Kod prvih hrišćana dakle još je postojala proročka reč. Bog je preko prosvetljenih muškaraca i žena govorio prvim hrišćanima, a i svima ostalim, koji su to hteli da čuju, onako kao što je i u Starom savezu Bog govorio Izraelcima preko velikih proroka. To proizilazi i iz jednog drugog mesta. U 1. poslanici Korinćanima, 12, 28 čitamo sledeće:     

„I jedne dakle postavi Bog u crkvi - prvo apostole, drugo proroke, treće učitelje, a potom čudotvorce, onda darove isceljivanja, pomaganja, upravljanja, različne jezike.“

Vidimo da su u zajednici postojali sasvim određeni zadaci: Kao prvo, to su bili iscelitelji; oni nisu isceljivali sami, nego su svojom molitvom pojačavali samoisceljujuće snage u onima kojima je bilo potrebno isceljenje. To je bilo isceljivanje molitvom i verom, na kraju krajeva snagom Božjom. Bilo je učitelja koji su prenosili dalje ono što je rekao Isus iz Nazareta, a bilo je i proroka.

Ovi zadaci u zajednici nisu se izvršavanli autoritarno, već su se temeljili na harizmi, t.j, na duhovnom zračenju tih ljudi. Ljude koji su preuzimali te zadatke merili su po tome da li to čemu su učili ljude i to što su davali, i izražavaju u svom svakodnevnom životu, u svom ponašanju. Ako nije bilo tako, onda bi to značilo da nisu pogodni za svoj zadatak.

 

 

„Upravitelji“ i „kontrolori“ koji su više obavljali spoljašnje zadatke, preuzeli su vlast nadovezujući se na paganske tradicije
i postali biskupi i sveštenici

Zatim je bilo još i upravitelja koji su upravljali zalihama, onih koji su upravljali blagajnom i onih koji su obavljali poslove nastojnika. Ti su se „upravitelji“ zvali „episkopoi“, nadzornici. Iz toga je nastala reč „biskup“, i to su bili biskupi koji su kasnije preuzeli vlast, Postojale su još i starešine, „presbyteroi“ iz čega je izveden naziv „sveštenik“. Vidimo da su oni koji su obavljali pretežno spoljašnje zadatke, kasniji sveštenici i biskupi, preuzeli  vlast, a ostala tri područja zadataka, - proroci, učitelji i iscelitelji, koji su kao harizmatični zadaci sa spiritualne tačke gledišta bili važniji za život zajednice, bili su potisnuti, kao što kukavica izbacuje jaje iz tuđeg gnezda.

Kako se dogodilo da su se takozvane starešine odjednom toliko uzdigle da su postale sveštenici? Ko je to podstakao?

Godine 117. posle Hrista izvesni Ignacije iz Antiohije je rekao : „Sledite svi biskupa kao da je Isus Hrist … a prezbiterjum [sveštenike] kao da su apostoli.“* A dalje se onda kaže: „Dopustite da oni“ – biskupi – „budu vaši vladari i smatrajte ih svojim kraljevima. Donesite im svoj danak kao kralju, jer morate izdržavati  i njih i one koji su sa njima.“**

* Pismo hrišćanima u Smirni, 7-8, citirano prema Barbari Eisenbliss, »Rimsko prekrivanje hrišćanstva«, Museion 2000, 2/96, str. 32
** Ordascalia 9, citirano prema Karen Jo Torjesen, »Kada su žene još bile sveštenice«, Frankfurt, str. 158

Naziv „biskupi“ nije izmišljen u prazajednicama, nego je to još u paganskim kultovima koji su tada postojali u okruženju hrišćanstva, bio naziv za sveštenike i nadzornike.

U knjizi Karlhajnca Dešnera „Ponovo je zakukurikao petao“ na strani 226 o tome čitamo sledeće: „Biskupima su se zvali bogovi kao nadzornici dobrih i loših ljudskih dela kod Homera, Eshila, Sofokla i Pindara ... Platon i Plutarh su tu reč upotrebljavali i za vaspitače, tako su se zvali kinički šetajuci filozofi , ali kao kultni službenici biskupi su postojali još u drugom veku pre Hrista. Prema teologu Šnajderu hrišćanski pojam biskupa razlikuje se od paganskih sličnosti samo po diktatorskoj vlasti koja je s njom povezana.“

To dakle znači da su biskupi, koji su tada preuzeli vlast u prahrišćanstvu, vladali lošije, sprovodili grublju diktatorsku vlast nego što je bio slučaj u paganskim crkvenim obredima. Oni su se nadovezali na te paganske korene i u njima utemeljili polaganje prava na vlast, tako da se s pravom može govoriti o totalitarnom kultu lažnih bogova.

 

 

Prahrišćanske zajednice su živele u okruženju kultova idola čiji su elementi sve više i više prodirali u prahrišćanstvo

U paganskim kultovima postojali su sveštenici i biskupi, bilo je čak i papa. Reč „papa“ izvodi se od „pater patrum“ što znači „otac otaca“; to je bio najviši papa kulta Mitre. Čitava hijerarhija kakvu  danas poznajemo u katoličkoj crkvi potiče iz tih kultova idola.

Ko čita prahrišćansku istoriju prvih godina posle Isusa iz Nazareta, saznaće da su u čitavom okruženju postojali kultovi. Ne samo jevrejski kult tradicije, nego npr. kult Mitre čiji su sledbenici negovali kult groba. U njemu su sva posvećivanja proizlazila iz grobnica, slično kao što se danas postupa u katoličkom verovanju, gde Petrov naslednik svoju službu navodno prima iz Petrovog groba. Oni su imali kult mrtvih, a imali su i žrtvene životinje.

Sve to je oblikovalo okruženje ranog prahrišćanstva. Sigurno je da su odatle u prahrišćanstvo uneseni ovi i drugi sadržaji, ali to nije poticalo od Isusa.

 

 

Izuzetno veliki uticaj Pavla presudno je doprineo tome da se prvobitno hrišćanstvo skoro potpuno udalji od svog izvora, od učenja Isusa iz Nazareta

Važnu ulogu pritom odigrao je i Pavle, koga je oblikovalo rimsko verovanje u  mnogo bogova, i koji je došao iz paganstva, a sam nikada nije živeo zajedno sa Isusom iz Nazareta. Pavle, koji nije poznavao prahrišćanstvo, je međutim svoje predstave vrlo dominantno uneo u prahrišćanstvo: kao prvo, poglavarski način mišljenja; kao drugo, on je ženu vratio u drugi plan, što u prahrišćanstvu, gde su mnoge žene vršile i proročku službu, nije bio slucaj. A među onima koji su sledili Isusa iz Nazareta, koji su Ga pratili na Njegovim putovanjima, stalno su bile prisutne i mnoge žene. Ali ne samo ova dva aspekta – Pavle je još štošta izbacio iz prahrišćanstva i umesto toga uneo svoje paganske predstave.

Moguće je da se Pavle svojim paganstvom mnogo više umešao u hrišćansko učenje nego što se misli. U drugoj poslanici Timoteju npr. stoji: „Postaraj se da dođeš brzo k meni ;: … Luka  je sam kod mene. Marka uzmi i dovedi ga sa sobom; jer mi je dobar za službu … Kad dođeš, donesi mi … i knjige, a osobito kožne.“!(2 Tim 4, 9-11) Pavle je dakle imao blizak kontakt s Markom, kojem se pripisuje Markovo Jevanđelje, i sa Lukom, kojem se pripisuje Lukino Jevanđelje.

Jedno drugo mesto kaže nam još nešto: Postoji jedan kanon Muratori koji potiče iz ranog 3. veka i poseže za jednim od najstarijih dokumenata toga vremena. U njemu se može pročitati da je Pavle uzeo za pomoć jednog koji je upućen u pravo, – prema jednom drugom prevodu: jednog koji zna da piše. Radilo se o lekaru po imenu Luka. Citat: „Taj lekar Luka je posle Hristovog uznesenja, pošto ga je Pavle kao naučno školovanog čoveka bio poveo sa sobom,  pod svojim pravim imenom napisao jevanđelje, u skladu sa Pavlovim pogledima. … Ni on međutim nije video živog Gospoda.“

Dakle, ni Pavle ni Luka nisu doživeli Isusa dok je bio na Zemlji, ali su napisali jevanđelje, i, kako to ovde stoji, očigledno zajedno. Dakle, moguće je da je Pavle izvršio još mnogo veći uticaj nego što se do sada pretpostavljalo.

Kako je Pavle došao do toga da vlada u prahrišćanstvu?

Pavle je bio čovek koji je osećao izvesno divljenje prema hrišćanstvu koje je  upoznao. Međutim, u njemu je bilo živo još vrlo mnogo vlastoljubivih predstava. U svom ličnom životu Pavle nije sasvim postupao onako kako je Isus poučavao, npr. Njegovim rečima: „Koji hoće da bude prvi, neka bude od sviju najzadnji i svima sluga!“ (Mk 9, 35) Pavle, koji pred očima nije imao živi primer Isusa iz Nazareta, bio je dakle vlastoljubiv. Tako je npr. u svojoj poslanici Galatima napisao: „Ali ako i mi, ili anđeo s neba javi vam jevanđelje drukčije nego što vam javismo, proklet da bude!“ (Gal.1, 8) Iz toga možemo zaključiti da je u njegovom misaonom svetu bilo nečega vrlo pretećeg za one koji drukčije misle. To se misaono blago zatim povezalo s predstavama i kultovima iz paganskog okruženja i na taj način je postupno nastalo nešto što više nije imalo nikakve veze s pravim prahrišćanstvom. Vlastoljublje i službena hijerarhija su se spojile i tako je postupno iz prahrišćanstva proizašla crkva.

Kaže se da je Pavle imao viziju, da je navodno primio reči Gospoda. Navodno mu se pojavio Hrist i rekao: „Ja sam Isus kojega ti goniš.“ (Dela 9, 5) Nakon te vizije Savle je navodno prestao da progoni Isusa i priključio Mu se. Tako kaže predanje.

Ako je i bilo tako da je Pavle prestao da progoni Isusa, to još nikako ne znači da se odrekao svog polaganja prava na službu, da se razračunao sa učenjem Isusa i da je za sebe samog prihvatio učenje Gospoda. Pavle je ušao u prahrišćanstvo sa zahtevom: on je čuo Gospoda, i sada bi moralo biti onako kako on sebi zamišlja da bi to moralo biti. A zatim je uneo propise.

Isus iz Nazareta je na primer, kao što smo već utvrdili, izričito odbacio misao o žrtvi u smislu žrtve za klanje. Pavle ju je, nasuprot tome, preuzeo iz paganstva i uveo u hrišćanstvo. On je začetnik misli da je Isus iz Nazareta morao biti žrtvovan na krvav način kako bi se Boga izmirilo s čovečanstvom – misao koja je Isusu iz Nazareta bila potpuno strana. A Pavle je je uneo.

Tako se on nadovezuje na krvne žrtve o kojima smo već čuli. To piše i poznati istoričar Karlhajnc Dešner u svojoj knjizi „Ponovo je zakukurikao petao“ na strani 200: „Pavle stalno propoveda o pomirenju i spasenju, o sredstvu pokajanja ‘u Njegovoj krvi’ spasenja, ‘preko Njegove krvi’ mirotvorstva, ‘preko Njegove krvi prolivene na krstu’ “.

Drugo, možda još gore falsifikovanje učenja Isusa iz Nazareta učinio je Pavle rekavši po smislu: „Važno je da verujete u Boga, i u Hrista, Njegovog Sina, onda više nisu odlučujuća dela u sleđenju Nazarećanina. „ Pavle je propovedao: „Mislimo dakle da će se čovjek  opravdati verom bez djela zakona.“ Tako piše u poslanici Rimljanima 3, 28.

Uostalom, u potpunoj suprotnosti sa mnogim iskazima Jakova, koga zovu „sluga Boga i Isusa Hrista, Gospoda“ koji je posle Isusovog vaskrsenja pripadao jezgru prazajednice u Jerusalimu. On je rekao: „Kakva je korist, braćo moja, ako ko reče da ima vjeru, a djela nema? Zar ga može vjera spasiti?“ I: „…Tako i vjera ako nema djelâ, mrtva je po sebi.“ i: „Ali hoćeš li razumjeti, o čovječe sujetni! da je vjera bez djela mrtva!“ I: „Vidite li dakle da se djelima pravda čovjek a ne samom vjerom.“ I: „Jer kao što je tjelo bez duha mrtvo, tako je i vjera bez dobrijeh djela mrtva.“ (Jak. 2, 14; 17; 20; 24; 26)

A šta je rekao sam Isus? Citirano isto tako iz Biblije, iz Jevanđelja po Mateju: „Svaki dakle koji sluša ove moje riječi i izvršuje ih, kazaću da je kao mudar čovjek koji sazida kuću svoju na kamenu: I udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vjetrovi,  i napadoše na kuću onu, i ne pade; jer bješe utvrđena na kamenu. A svaki koji sluša ove moje riječi, a ne izvršuje ih, on će biti kao čovjek lud koji sazida kuću svoju na pijesku: i udari dažd, i dođoše vode,  i dunuše vjetrovi, i udariše u kuću onu, i pade, i raspade se strašno.“ (Mt 7, 24-27)

Pavle je Isusovo učenje falsifikovao još i u drugim bitnim elementima. On je hrišćanstvo potpuno prilagodio misaonom blagu Imperije Romanum tumačeći da se hrišćanin mora pokoravati svetovnoj vlasti jer je ona uspostavljena i određena od Boga i da je ona navodno Božja sluškinja koja mačem pravedno kažnjava onoga koji čini zlo. (Rim. 13, 1-4) – učenje s razornim posledicama u sledećih skoro 2000 godina. Isus je, nasuprot tome, rekao: „Podajte dakle, ćesarevo ćesaru i Božje Bogu.“ (Mt 22, 21), a na drugome mestu čak piše: „Većma se treba Bogu pokoravati nego li ljudima.“ (Dela 5, 29) Crkva je naravno rado prihvatila Pavlove reči da bi opravdala smrtnu kaznu, a i ratove za koje  je često blagosiljala oružje.

Jedna druga stvar, koja nije nebitna: Pavle je izgleda imao velike muke s vegetarijanstvom, jer od njega potiče rečenica: „Sve što se prodaje na mesarnici, jedite, i ništa ne ispitujte savjesti radi“ (1 Kor. 10, 25) To naravno ima pogubne posledice sve do danas. Kolju se milijarde životinja jer u bibliji stoji ta rečenica. Mi međutim znamo, a to smo i ovde objasnili, da su prvi hrišćani živeli vegetarijanski. Ovi Pavlovi iskazi stoje u krajnjoj suprotnosti sa onim čemu je ljude učio Isus, a i sa onim što su se prahrišćani iskreno trudili da žive.

 

 

Prvobitno hrišćanstvo je razoreno ciljano širenim klevetama koje je širila sveštenička kasta huškanjima, progonima, mučenjima i ubistvima

Dakle Pavle je govorio protiv Isusa. Isusova misao je bila živa u prahrišćanima tadašnjeg vremena. Oni su hteli da iskažu čast Isusu, ispunjavajući korak po korak Njegovo učenje. Kako to da se onda Pavle sa svojim praznoverjem, s mnogobožačkom verom, s vladarskim načinom mišljenja, mogao učvrstiti u prazajednicama?

S jedne strane Pavle je osnovao mnoge nove zajednice koje su imale malo dodira s prvim prahrišćanskim zajednicama u Jerusalimu i u Palestini, i verovatno je u njima mogao prilično neometano da širi svoja ubeđenja. S druge strane, pak, mnogi su spoljašnji faktori doprineli slabljenju ranog hrišćanstva. Od samog početka su postojale klevete, da prahrišćani ubijaju decu, ili da slave nekakve seksualne orgije – i takve stvari. Ciljano su širene glasine protiv njih; koristili su ih kao žrtvene jarce. Posle nekog vremena rimski carevi su iz toga izvukli zaključke i počeli da progone hrišćane. Kao žrtve tih progona, prvi su pali najbolji iz prazajednica, to su bili oni najistrajniji i najrazboritiji. A posle tih progona prahrišćanima su uvek iznova pristupali ljudi spolja koji su donosili svoje ideje o paganskim ritualima. Dakle, postojao je pritisak i spolja i iznutra, koji je tokom vremena oslabio prahrišćanstvo.

Zanimljivo bi bilo pitati: Ko je širio glasine; ko je podsticao  progone prahrišćana?

U Novom zavetu je jasno vidljivo da je još Isus iz Nazareta bio oklevetan i optužen, i to od tadašnje svešteničke kaste koja je za Njega npr. po smislu govorila: „To je sin đavola“   i „On propoveda lažnog boga“. Nazvali su Ga sektašem, a ljude koji su Ga sledili „sektom Nazarećanina“. Taj pojam nam je poznat iz Dela apostolskih. Kasnije, u Rimskom carstvu, sveštenici su isto tako uvek bili prvi koji su počinjali da šire takve klevete i to ruku pod ruku s državnim institucijama. Progon prvih pravih hrišćana sprovodila je carska uprava. Ona je svakako bila u savezu sa onima koji su izmišljali glasine i sa klevetnicima iz svešteničke kaste, tako da su država i sveštenička kasta već tada udruženo radile protiv prahrišćana.

Postoji čak jedno predanje iz prahrišćanskih pisama u godini 50. do 130. o mučeniku Justinu koji optužuje sveštenike u Jerusalimu: „Pronašli ste odabrane muškarce iz Jerusalima i razaslali ih u sav svet da objavljuju kako je u hrišćanstvu navodno nastala nekakva  bezbožna sekta, da biste mogli protiv nas da dignete tužbe koje sada izgovaraju svi koji nas uopšte ne poznaju.“*

* Eberhard Arnold, Na početku beše ljubav, Dokumenti, pisma i tekstovi prahrišćana, str. 82

„Koji nas uopšte ne poznaju“ znači da u gradove dolaze stranci i idu kod vlasti, rimskom namesniku i kažu, po smislu: „Tu je neka sekta na koju morate da pazite“. – Sveštenici su dakle slali svoje posebne opunomoćenike svuda gde su postojale takve prazajednice, da kleveću prahrišćane i da kažu: „Pazite, to je sekta!“ Rimski zakon, Zakon dvanaest ploča je određivao: Ne sme se uvoditi novi bog osim onoga kojeg odobri car. Budući da tada hrišćanski bog još nije bio prihvaćen od cara, svako ko je pred sudom rekao „ja sam hrišćanin“, morao je umreti. Ti ljudi, iznajmljeni klevetnici, postigli su to da svuda, pre svega oni čvrsti i naročito izdržljivi u zajednicama, budu uhapšeni, mučeni i ubijeni.

Kada čitamo pismo mučenika Justina, ponešto nam se učini poznato: očigledno da su još tada postojali opunomoćeni klevetnici, danas bi se to reklo „opunomoćenici za sekte“. Ta se ustanova održala sve do danas i prema tome stara je okruglo 1900 godina.

 

 

Pomoću vlasti biskupa, koju su oni sprovodili diktatorski i totalitarno, prvobitno hrišćanstvo je preokrenuto u svoju suprotnost

Prahrišćanstvo je razoreno glasinama, hajkama, progonima, a sigurno i ubistvima i sličnim stvarima. – Kako je onda došlo do toga da su se biskupi progurali u prvi plan? Kako je došlo do institucije?

Biskupi su bili u najpovoljnijem položaju. Oni su upravljali novcem; naravno da su novac davali samo onome ko im se pokoravao, i tako mogli izgrađivati svoj poziciju u vlasti. Nastojali su da u zajednice prime što je moguće više novih članova. Novi su članovi značili više prihoda, a više prihoda je značilo više moći. Da bi mogli primiti nove članove, stalno su pravili kompromise u vezi s učenjem. Oni su dakle odgovarali tadašnjem duhu vremena, paganskim kultovima misterija, brinući se za to da vera koja se tada propovedala u prazajednicama, u velikoj meri izlazi u susret udobnosti ljudi. A tu je spadao i bog koji će, ako je moguće da oprosti sve grehe – samo zahvaljujući tome što čovek veruje. To je shvatanje koje je obeležavalo još stare idolatrijske kultove. Pavle ga je preuzeo; a kasnije ga opet, potpuno oblikovano, nalazimo kod Lutera.

Biskupi su takođe naredili i da se, posle progona hrišćana, one koji su prinosili žrtve caru, koji su dakle bili otpali od hrišćanstva, što je moguće pre prime natrag u zajednice. Biskupi su dakle sve to razvodnili; u svakom pogledu su nastojali da se zajednice prilagode rimskoj državnoj vlasti. To se npr. vidi po tome da je u vremenu koje je sledilo, ženama bilo zabranjeno da preuzmu vodeće funkcije, onako kao što i u rimskoj državi nije bilo moguće da žena obavlja vodeće funkcije. U prazajednicama su međutim žene često bile upravnice kućnih zajednica. Dakle i tu su biskupi preokrenuli prahrišćanstvo u njegovu suprotnost.

Najbogatija prahrišćanska prazajednica bila je zajednica u Rimu. Iz pisama iz doba  prahrišćanstva može se jasno zaključiti da je, kada bi se zajednica okupljala na sastanak zajednice, najvažnije pitanje bilo kako pomoći onima koji su u nevolji i siromašnima. Veoma je dirljivo to čitati. Na primer, prahrišćani su morali tačno da znaju gde ko stanuje, ko je siromašan, ili gde je neka udovica. Oni su morali stvarno dobro da poznaju svoj deo grada, kako bi se moglo pomoći onima kojima je to bilo potrebno.

Prahrišćani su doslovno svi radili da tim siromasima pruže pomoć i podršku. Samo je zajednica u Rimu svakog dana snabdevala 1500 siromašnih. Prahrišćani u Rimu su snabdevali i siromašne zajednice kao što je bila ona u Jerusalimu ili one u Maloj Aziji koje nisu bile toliko imućne. Tako je Rim stekao jedan određeni status jer je tamo bilo više bogatih građana članova zajednice. Oni su s vremenom postali oholi. Već godine 190. rimski biskup – on je sebe već zvao „biskup“ – otkazao je pripadnost crkvenoj zajednici svima onima koji nisu hteli da prihvate rimski uskršnji običaj. Rimski uskršnji običaj bio je paganski. Prahrišćani u Maloj Aziji se doduše nisu o tom brinuli, ali se kroz taj događaj već nagoveštava dalji razvoj: Iz Rima su počeli da vuku konce, da postavljaju ultimatume i uvode elemente o kojima Isus nikad nije govorio.

Potrajalo je još nekoliko vekova dok Rim stvarno nije postao vladajuća sila – barem u zapadnom području crkve; na Istoku, u pravoslavnoj crkvi, čak ni do danas Rim nije glavni grad. Međutim već tada, u najranijem dobu, pokazali su se zahtevi Rima da bude „prvi“.

Kasnije je biskup Viktor I. ekskomunicirao celokupnu maloazijsku crkvu. Taj proces učvršćivanja paganskih sveštenika, idolopoklonika, s njihovim predstavama, s njihovim ritualima, počeo je već u 2. veku posle Hrista. Već tada se počelo sa uvođenjem svetih tajni. Postojao je oltar, a posle nekog vremena je biskup sedeo na posebnoj stolici, i konačno, od nje je nastao presto.

U 3. veku je onda uvedeno da sveštenici imaju posebno odelo, što pre nije bio slučaj, dakle tek prilično kasno. Uvedena su hodočašća i procesije, kao u paganskim kultovima. Počelo se sa obožavanjem svetaca. Isus je doduše izgovorio blaženstva, ali On nikada nije rekao da nekoga treba „proglasiti blaženim“ – to je nešto sasvim drugo. Za „svece“ uopšte nije bilo mesta u učenju Isusa, Hrista. Uostalom, zašto? Jer svaki je čovek imao – i ima! – mogućnost da sam nađe Boga u sebi. Zbog čega bi onda Njemu bili potrebni „sveci“ kao posrednici na nebu? Uvedeni su praznici koji su se poklapali sa paganskim  praznicima. Mnogi važni crkveni praznici su do danas praznici paganstva. Božić, 24. decembar, npr. bio je praznik najvišeg boga sunca: Sol invictus, nepobeđeno sunce. Marijino uznesenje u nebo, 15. august, bio je važan praznik Dijane, koja je bila velika mnogobožačka „ majka božija“.

Taj proces je dakle započeo vrlo rano, a zatim je tokom dva veka doveo do toga da je prvobitno učenje Isusa iz Nazareta, dakle prahrišćansko učenje, stvarno postalo paganska religija. A kada je došao car Konstantin (285. do 337.) trebao je samo da „stavi tačku na i“ – i crkvu je konačno proglasio državnom crkvom.

Crkva, koja je već tada postala uveliko paganska, potpuno spremno je skrenula na tu liniju. To npr. vidimo po odnosu prema ratu i nasilju. U knjizi „Ponovo je zakukurikao petao“ od Karlhajnca Dešnera, na strani 507, čitamo sledeće: „Konstantin je 313.godine hrišćanima dao potpunu versku slobodu. Sinod u Arelateu je 314.godine doneo zaključak o ekskomunikaciji vojnika dezertera. Ko je odbacio oružje bio je isključen; pre toga bi bivao isključen onaj koji ga nije odbacio.“

 

 

Car Konstantin je od ove  skroz na skroz paganski oblikovane crkve napravio državnu crkvu

U vreme cara Konstantina postojale su dve religije koje su bile otprilike podjednako jake: hrišćanstvo i kult Mitre. Ovaj zadnji je u Rimu već imao 800 crkava. Kada pogledamo te crkve, videćemo da imaju srednji brod, levo i desno klupe, napred oltar, stepenice prema gore, gore svod, a na ulazu škropionica sa posvećenom vodom - kao u nekoj jednostavnoj katoličkoj crkvi.

U kultu Mitre prepoznajemo odjednom korene katolicizma. Skoro da bi se moglo reći da je katolička crkva u pravom smislu nastala manje od prahrišćanstva, a mnogo više od paganskih kultova. Od prahrišćanstva su u najboljem slučaju preuzeti ime i jevanđelja. U kultu Mitre postojalo je isto tako sedam svetih tajni; čak se i reč „sveta tajna“ upotrebljavala u kultu Mitre.

Kult Mitre je jedan od mnogih paganskih kultova koji su se tada praktikovali u Rimskom carstvu. Verovatno su ga rimski vojnici doneli iz Vavilona u Rim.

U knjizi Johanesa Lajpolda (Johannes Leipold) „Okruženje prahrišćanstva“ čitamo:

„Mitra je staroiranski bog neba i svetlosti koji se u Avesti slavi kao čuvar ugovora i  otelovljenja vernosti ugovoru. Od pre otprilike 400 godina pre Hrista on se pojavljuje u svim natpisima kraljevske kuće.“ Radi se dakle o jednom starom učenju o nebu, o jednom učenju o bogu svetlosti, koje kaže da spasenje dolazi od tog boga svetlosti. Vera Mitre je došla iz Vavilona i u sebi je sadržala astrološke elemente i svakojake kultne uticaje. Uticajni magičari su bili njeni najrevnosniji misionari. Ako posmatramo te magičare, njihovu odeću, kako sede na prestolu – to je tačno onako kako danas na svom prestolu sedi papa ili biskupi i kardinali. Isto tako je zanimljivo da su imali različite stepene sveštenika, onako kako nam je poznato iz katolicizma.

Iz knjige „Okruženje prahrišćanstva“ dalje saznajemo po smislu: postoje mnogi spisi, ali nedvosmisleno je sigurno, da je svakom stepenu pripadao poseban kostim odnosno simbol, čija je predaja obavljena na svečan način. Svaka duhovna služba bila je neizbrisivo povezana sa znakovima dostojanstva, odorama i simbolima. Zna se da je u kultu Mitre postojalo krštenje, pričest, krizma i sveta tajna pokajanja. To će se nekome učiniti i poznatim. Isus, međutim, tako nešto nije ni uveo niti je hteo, a ni prahrišćani. U kultu Mitre slavila se večera, ali ne baš večera kakvu su imali prahrišćani, već obredna, onakva kakvu danas slavi katolička crkva, obredna večera. U tim radnjama poput večere učestvovali su i sveštenici.

Iz gore navedene knjige citiramo: „Sveštenik je pritom izgovarao takozvane reči blagoslova i govorio: ‘Muškarce si spasao prolivanjem večne krvi’“ Krv bika, kultni obed, obećavala je dakle posvećenicima život u nebu i uskrsnuće. I ovde srećemo opet životinjske žrtve iz paganskog svešteničkog kulta i prepoznajemo da krvna žrtva, koju je preuzela katolička crkva, svoje poreklo ima u kultu Mitre; u kome su npr. verovali u uskrsnuće tela. Isus međutim o tome isto tako ništa nije rekao. Ali danas se to propoveda u katoličkoj crkvi. Taj paganski obred je poznavao i „sudnji dan“ i još mnogo šta što je sastavni deo katoličkog crkvenog poretka. Ako čovek to pročita redom i pogleda slike, tada zapravo vidi čisti katolicizam.

Neki autori pišu da je Konstantin verovatno hteo da spreči nesuglasice koje je sa sobom donelo paralelno postojanje dveju religija, i odlučio se za hrišćanstvo. Mnogi službenici i vojnici su paganski kult Mitre, koji su iz Vavilona doneli u Rim, odatle ponovo nosili u sve zemlje. Vojnici i službenici su naravno temelj carstva. Hrišćanstvo je ipak bilo rašireno kod bogatijih, ali i među siromašnijim slojevima. Obe religije su bile otprilike jednakovredne i mnogi istraživači kažu: „ Konstantin je jednostavno hteo samo jednu religiju. Hteo je mir u svom carstvu. „ On je, kao što je rečeno, stavio tačku na i, tako da je tada nastala jedna  jedinstvena religija, jedna čudna mešavina. Odmah zatim, na Nikejskom saboru godine 325. on je zabranio kult Mitre – u njegovom carstvu smela je da postoji samo jedna religija.

Odlučujući za uvođenje te jedinstvene religije u  duhu cara Konstantina, bio je Nikejski sabor godine 325. Tada je naime postojala još jedna struja u prahrišćanstvu, koje je već bilo uveliko preokrenuto u svoju suprotnost, struja koja je pokušavala da se nadoveže na prvobitno hrišćanstvo. To su bili takozvani arijanski hrišćani koji su se pozivali na Origena. Origen je bio veliki filozof i mislilac koji je živeo u trećem veku i koji se još u svom vremenu borio protiv falsifikovanja prahrišćanstva, npr. i protiv falsifikovanja Biblije.

On je shvatio: ovde nešto ide kako ne treba; prahrišćanstvo je zapravo bilo nešto sasvim drugo – Origen je godine 250., za vreme Decijevih progona hrišćana bio teško mučen i četiri godine kasnije umro je od posledica. Ali njegovo učenje i njegova misao širili su se dalje. Jedan od njegovih sledbenika bio je Arije iz Aleksandrije u Egiptu, koji je to učenje pronosio dalje. On je bio Konstantinov savremenik. I na tom Nikejskom saboru 325. došlo je do jedne odluke vezane za prahrišćane. Car je odredio: Arije i njegovo učenje nisu u pravu, već crkva u Rimu koja mu se tada suprodstavljala.

Pre nego što pređemo na ovo teološko sporno pitanje, pomenimo još da je na tim saborima i sinodima često i vegetarijanstvo bilo „političko pitanje“. Može se npr. pročitati:  godine 314. na crkvenom sinodu u Ankari, bio je sačinjen i donesen dekret, da svi sveštenici i đakoni koji su bili vegetarijanci treba da se isključe, doslovno:

„Zaključeno je da oni koji su u sveštenstvu bili sveštenici i đakoni i koji su se uzdržavali od jedenja mesa, treba da ga jedu, i na taj način, ako hoće, pobede sebe.“ To znači da je trebalo da  pobede odvratnost prema jedenju mesa. „Ali ako pokažu gađenje, makar i prema jedenju povrća pomešanog sa mesom i tako se dakle ne pokore pravilu, neka budu udaljeni iz službe.“*

* Carsten Strehlow, Vegetarismus/Veganismus als Bestandteil des Christentums, str. 50

„Ne pokoravati se pravilu“ – znači da je jedenje mesa već bilo pravilo, štaviše, važno pravilo da bi se uošte moglo postati sveštenikom u katoličanstvu. To je utoliko više začuđujuće, kada je ipak celo prahrišćanstvo bilo vegetarijansko. Kako bi se obezbedilo da će svi članovi koji su sada primljeni u katoličku crkvu stvarno i jesti meso, novoprimljeni su morali izgovoriti kletvu, i to kletvu protiv Nazarećana. Zvuči neverovatno, ali ovaj citat je dokazan. Oni koji su trebalo da budu primljeni, morali su izgovoriti sledeće reči: „Proklinjem Nazarećane, one tvrdoglave, koji poriču da je zakon žrtvovanja dao Mojsije, koji se suzdržavaju jedenja živih stvorenja i koji nikada ne prinose žrtve…“***

* Citat prema J. Parks, The Conflict of the Church and the Synagogue, str. 398

Vidimo da su se još u IV. veku vodile ogromne duhovne borbe, borba oko toga šta je zaista učenje Isusa iz Nazareta, a falsifikovanje tog učenja je već bilo snažno uzelo maha. To se na tom crkvenom saboru pokazalo i u spornim teološkim pitanjima o kojima se raspravljalo.

Između ostalog, raspravljalo se o pitanju da li je Isus iz Nazareta Sin Božji ili je On Bog sam. Atanasije, crkveni otac, je tvrdio da je Isus iz Nazareta inkarnacija Boga. 

Jednom Rimljaninu kao što je bio Konstantin je tako nešto bilo blisko, jer su Rimljani znali samo za jednog glavnog boga, Jupitera – i eventualno još jednu božju inkarnaciju. Zbog toga se Konstantin u interesu ujedinjenja svoje državne religije odlučio za verovanje da je Isus iz Nazareta, odn. Hrist, „pravi Bog od pravoga Boga“, onako kako još i danas stoji u apostolskom ispovedanju vere. Protivnik, Arije, je nasuprot tome, kako su prahrišćani verovali, zastupao shvatanje da je Isus iz Nazareta Sin Božji koji je ispunjen Bogom, ali nije identičan s Bogom. To je bilo važno postavljanje skretnica od strane jednog rimskog cara, a rezultat još i danas spada u nedeljno ispovedanje vere rimokatoličke crkve. 

Današnji prahrišćani, iz Božje reči preko usta proroka današnjeg vremena, znaju da je Isus iz Nazareta došao na ovu Zemlju, kao Sin Božji, da donese Carstvo mira, i da je bio ispunjen Duhom Svoga Oca – Bogom.

Još vekovima posle toga postojalo je takozvano Arijansko hrišćanstvo. Ali vera rimo-katoličke crkve još i danas je – što se npr.može videti po tekstu katoličke veroispovesti – oblikovana zaključkom crkvenog sabora koji je dekretom doneo Konstantin, - da je Hrist  „ po svom biću jedno s Bogom“.

Možda će nam pitanje ko je stvarno bio Isus izgledati kao teološko sitničarenje. Međutim, to nije sitničarenje; radilo se o tome da je crkva htela da učini veru što je moguće jednostavnijom. A tada je, shodno duhu vremena, u paganskim obredima postojala  težnja koja se svodila na sledeće: htelo se imati samo jednog Boga, – jednog Boga koji oslobađa od svih greha, ako se ispravno obavljaju svi rituali. Verovanje u mnogo bogova je u tom vremenu već  bilo malo oslabilo. I u hrišćanstvu je trebalo da bude isto tako, da postoji samo jedan Bog, ali je od Boga-Oca, Boga-Sina i Svetog Duha načinjen jedan Bog koji se prikazuje u tri osobe. Vera prvih hrišćana je međutim bila drugačija. Postoji jedan Bog, a Hrist, Sin Božji, otelovio se kao Isus iz Nazareta i ljudima doneo zakonitosti života i snažnu i vodeću spasiteljsku iskru, spasiteljsku snagu. A budući da je to tako, i svaki čovek ima mogućnost da Hrista doživi u sebi, i poštovanjem zakonitosti stigne do Boga – ali ne pomoću crkvenih rituala ;  a to je već razlika.

Isus je bio ispunjen Bogom, a nije bio Bog sam. On je bio Sin Božji koga je Otac poslao i koji je bio ispunjen Duhom Oca. To je oživelo tadašnje prahrišćanstvo, a oživljava i današnje prahrišćanstvo. Sasvim jasno formulisano, može se reći: kult misterija je paganski kult. Konstantin je bio oblikovan paganskim kultom, i na kraju krajeva, postupanje današnje svešteničke kaste jeste od Konstantina nasleđeni paganski kult  navučen preko vere u jednog Boga.

To je konačno tako. Ono što nije došlo iz kulta Mitre došlo je iz kulta Atisa, Dionizija, Herkula, Ozirisa i Izide. Bilo je mnogo kultova koji su išli u sličnom pravcu. Konstantin je živeo poštujući te kultove i zbog toga ih je potpomagao. Premda je on hrišćanstvo samo po imenu uzdigao u državnu religiju – on je u stvari u njega uneo paganske kultove. Konstantin je i sam bio pagan, što znači da se još raspitivao u proročištu i dao je da se njegov sopstveni lik iskuje na novčiću kao bog sunca. Tada je bilo sasvim uobičajeno da se car naziva bogom; morale su mu se takođe prinositi žrtve kao bogu. Konstantin nije bio kršten za života. Tek je na samrtnoj postelji pristao da primi svetu tajnu krštenja, ali ne od rimokatoličkog sveštenika, nego od jednog arijanskog hrišćanina. Ali sve to za crkvu ne igra nikakvu ulogu. Ona mu i danas odaje posebnu čast. Poznato je da je Konstantin bio okrutan čovek, ratni vođa koji je naređivao da njegove zarobljene neprijatelje bacaju medvedima, koji je naređivao da ubiju čak i njegove sopstvene rođake. Ali sve to ne igra nikakvu ulogu za Petrovu stolicu! Ona ga i danas poštuje kao sveca, jer je Konstantin crkvu učinio državnom religijom, a to je za crkvu važno.

Konstantin je crkvu snabdeo ogromnim privilegijama. Razvlastio je paganske hramove i predao ih crkvi. Vernike je oslobodio većine poreza. On je takoreći osigurao prihode vernika. Davao im je velike poklone. I danas je to  tako, bar kod nas u Nemačkoj, da država neizmerno mnogo potpomaže crkve. Država isplaćuje biskupima i kardinalima mesečne plate od 8.000 – 10.000 evra (!) Država isto tako preuzima troškove obrazovanja teologa, nastavu veronauke u državnim školama i još mnogo čega. Crkve su pored toga oslobođene mnogih poreza. Kada se sve te subvencije saberu, dođe se do neverovatne sume od 14 milijardi evra godišnje koje nemačka država isplaćuje crkvama kao pomoć. A to je ono što crkva voli.

 

 

Još i danas imamo državnu crkvu ...

Još i danas imamo državnu crkvu, koja je više crkva vladajućih. Jer ko danas ide na hodočašće do Petrove stolice? To su oni koji vladaju, koji smeju da stegnu ruku poglavaru katoličke crkve, onome koji zastupa Petrovu stolicu.

Petrova stolica je tokom vremena donela nove zakone, koji su okrutni kao i oni iz tadašnjeg paganskog kulta – zakone koji su apsolutno suprotni učenju Isusa, Hrista.

Sigurno bi bilo zanimljivo da se u nastavku uzmu pod lupu sve dogme, rituali i kultovi današnje državne, tj. vladine religije, kako bi se istražilo odakle dolaze ti kultovi, odakle dolaze te dogme i ti rituali? Tako će svako moći da prepozna kome služi: konstantinskoj državnoj tj. vladinoj religiji – ili Isusu, Hristu.

O sledećoj emisiji: Kult Marije i obožavanje svetih mošti. Ko u to ne veruje večno je proklet od katoličke crkve. Pokušava li ovde jedna diktatura da ovlada demokratijom?

Natrag na pregled...

Ovde dobijate besplatne informacije na temu... naručiti

Kako? Ovde nalazite informacije o istupanju iz crkve..

 

 Homepage | Mi o sebi | Proroštvo | Susreti | Akcija | Linkovi | Radio emisije | Download | Ostali jezici | Kontakt | Katalog knjiga | Besplatne informacije

 

• Homepage
• Mi o sebi
• Proroštvo
• Susreti
• Akcija
• Linkovi
• Download
• Ostali jezici
• Kontakt
• Katalog knjiga
• Besplatne informacije