Za dobre analitičare! Ko sedi na Petrovoj stolici?

 

Za dobre analitičare:
Ko sedi na Petrovoj stolici? (3)

Leksikon za Vas za skupljanje

 

Sadržaj:

Da li su Isus i prahrišćani bili vegetarijanci?

Zašto je Jeronim u tekstu Biblije ostavio iskaze koji razobličuju Petrovu stolicu kao antihrišćansku?

I onaj ko je bio veliki grešnik, biva proglašen za sveca ukoliko je Petrovoj stolici doneo odgovarajuću korist

Istupanje iz crkve – kako?

Povlastice sveštenika koje vlastodršci okrutno sprovode

Preformulisanje 5. Božje zapovesti u „Ne ubij namerno“ ostavlja prostor za opravdavanje ubijanja

Liturgijska (i nekrvna) žrtva – krajnje paganska misao krvne žrtve koja se primenjuje s mističnim preuveličavanjem

„Krvne žrtve“ i u ratu? Vojnici treba da se žrtvuju za domovinu „Topovi rata“ kao „glasnogovornici vapijuće milosti“ Božje?

Licemerje katoličke crkve poprima ekstremne oblike. Pape javno objavljuju: pohvala inkviziciji; genocid prilikom osvajanja Južne Amerike je navodno „srećna krivica,“ i još mnogo šta

Izrasline institucionalizovanog praznoverja:
kip Majke božje na struganje, sličice za gutanje – „sredstva za ozdravljenje“? Hodanje na kolenima za dobijanje oproštaja – osloboditi se grehova?

Poučni iskazi Petrove stolice: besmislice, neverovatnosti, apsurdi
Ko u to ne veruje „isključen je“, proklet

Zar „Božji zastupnik“,“Vladar celog sveta“
ne bi morao biti u stanju da upravlja elementima?
Isus iz Nazareta je to mogao

Nama ljudima nije potrebna niti katolička niti evangelistička crkva.
Nama treba Isus, Hrist. Moćni Duh ljubavi boravi u svakom čoveku

 

Prve emisije naše serije „Za dobre analitičare – Ko sedi na Petrovoj stolici?“ izazvale su živi eho kod naših slušateljki i slušalaca. U međuvremenu su nam već stigli brojni dopisi u kojima su postavljena mnoga pitanja: o kultnim radnjama, o dogmama, o zločinima katoličke svešteničke kaste, o milijarderskom bogatstvu, o paganskim korenima i o još mnogo čemu.

Na neka od tih pitanja i na sledeća koja će im se priključiti, odgovorićemo danas.

 

Da li su Isus i prahrišćani bili vegetarijanci?

Jedna slušateljka iz Nemačke postavila je sledeće pitanje:

„Ja sam vegetarijanka. Ali kada o tome razgovaram sa svojim prijateljima, oni uvek kažu da u Bibliji ne piše ništa o tome da Isus nije jeo meso. Kako to? U vašoj emisiji je takođe rečeno, da Bog uopšte nije hteo žrtve koje su opisane u Starom zavetu, a i to da Isus nije hteo da ljudi ubijaju životinje. Možete li mi reći nešto više o tome? Postoje li spisi o tome?“

 

Odgovor: Polazi se od toga da su Jeronimu verovatno stajali na raspolaganju svi tada još postojeći spisi o Isusovom učenju. On je po nalogu pape Damaza (Damasus) sastavio Vulgatu, dakle prvu Bibliju. U svakom slučaju, Jeronim je jako dobro znao da Isus nije jeo meso i da je ljude učio da vole i životinje, a ne da ih ubijaju. Jer u jednom pismu Juvenianu Jeronim je dao jedan značajan iskaz na tu temu. On je napisao: „Uživanje životinjskog mesa je bilo nepoznato sve do potopa. Ali posle potopa napunili su nam usta vlaknima i smrdljivim sokovima životinjskog mesa … Isus Hrist, koji se pojavio kad je bilo predviđeno vreme, ponovo je spojio kraj s početkom, tako da nam sada više nije dozvoljeno da jedemo meso životinja.“ (Adversus Jovinianum)

Iz ovog teksta proizilazi da je Isus očigledno zapovedio da se ne jede meso, što potvrđuju i neka stara jevanđelja izvan Biblije. Uprkos tome, Jeronim je kod sastavljanja Vulgate – današnje Biblije – taj važan aspekt Isusovog učenja prikrio, odnosno preuzeo već falsifikovana dokumenta.

To falsifikovanje Isusovog učenja svakog dana moraju platiti životom milioni životinja. Nebrojene milijarde životinja su od tada prepuštene dugotrajnom iscrpljujućem bolovanju u mračnim štalama i ubijanju. Naročito su se hrišćanski narodi pretvorili u mesoždere. Posledice tog prikrivanja istine, za prirodu, životinje, a i za ljude, nezamislive su.

Da su Isus i apostoli bili vegeterijanci potvrđuje se u mnogim apokrifnim spisima. Literaturu o tome možete dobiti u izdavačkoj kući DAS WORT, npr. brošuru „Biblija je falsifikovana. Jeronim, crkveni falsifikator Biblije“.

 

Zašto je Jeronim u tekstu Biblije ostavio iskaze
koji razobličuju Petrovu stolicu kao antihrišćansku?

Pitanje:

„U prvoj emisiji ste citirali i jedno mesto u Jovanovom Otkrivenju kojim se ljudi očigledno sasvim pozivaju da napuste crkvu. Ako je to tako, zašto je to mesto bilo ostavljeno u Bibliji u kojoj su crkve toliko mnogo sa njim manipulisale?
I kako se zapravo može istupiti iz crkve? Kako se to radi?“

Odgovor: Mesto koje je ovde pomenuto nalazi se u Jovanovom Otkrivenju, 18,4, i glasi: „Iziđite iz nje, narode moj, da se ne pomiješate u grijehe njezine, i da vam ne naude zla njezina.« Moglo bi se dakle reći: poziv da se napusti „kurva vavilonska“. U tom Otkrivenju, koje je poznato i kao „Apokalipsa“, pomenuta „kurva vavilonska“ je kroz mnogo vekova interpretirana kao crkva koja se čak postavila na mesto ranog hrišćanstva. Sada se stvarno postavlja pitanje: „Kako se moglo dogoditi da je ovo veoma uočljivo mesto ostalo u Bibliji?“

    Ovde opet moramo spomenuti Jeronima. Upravo smo čuli: on je prikrio neke iskaze u tekstovima Jevanđelja – a s druge strane, pak, ostavio je u njima ponešto što je Petrovoj stolici mrsko. Jeronim je bio ličnost koju je bilo teško prozreti, kao i mnogi teolozi. On je tada, u 4. veku, dobio nalog od pape Damaza da od mnogih postojećih tekstova sastavi jedan jedinstveni tekst, i Jeronim je već tada shvatio koliko je taj zadatak težak, jer je papi u jednom pismu napisao: „Zar se neće naći makar ijedan … koji me,  čim uzme ovu knjigu u ruke, neće grditi iz sveg glasa kao falsifikatora i religijskog zločinca, jer sam imao hrabrosti da u starim knjigama ponešto dodam, promenim ili popravim?“ (J.P. Migne, Patrologiae cursus completus, series Graeca – MPG – 29, sp. 525 ff.) 

Jeronimu je dakle bilo sasvim jasno da mora da donese vrlo samovoljne, odn. nedopuštene odluke. Pritom se mora znati da je Jeronim hteo da u crkvi još pravi karijeru; hteo je da postane papa. Zbog toga je i preuzeo taj nalog, mada je u dubini svoje duše znao da u Bibliji već ponešto nije bilo tačno.

U svom ranom dobu bio je sledbenik Origena, koji je hteo da ponovo oživi prvobitno hrišćanstvo i  koji je već bio prozreo i falsifikovanje Biblije. Origen je živeo u 3. veku, dakle pre Jeronima, koji je živeo u 4. veku. Jeronim je bio svestan da mu kao Origenovom pristalici preti opasnost da bude proglašen za jeretika i da bude izopšten iz crkve. Zbog toga je krenuo srednjim putem: ponešto je izostavio, kao npr. iskaze Isusa, Hrista, o životinjama. Ali je, s druge strane, uprkos tome ostavio nešto drugo što je veoma značajno, a ljude u kasnijim vremenima je dovelo do toga da čitanjem utvrde: ovde nešto nije u redu; ovde učenje i život crkve nisu u skladu sa onim što stoji u Bibliji – na primer, da sveštenici uopšte postoje. Isus je rekao: „A vi se ne zovite ravi.“ (Mt 23, 8) Ili da crkva opravdava ratove, jer je Isus učio ljude: „Jer svi koji se maše za nož, od noža će izginuti“ (Mt 26, 52) Ovi iskazi, a i već pomenuto mesto u Jovanovom Otkrivenju su dakle ostali u Bibliji.

Na ovo se nadovezuje pitanje:

Da li je možda crkva Jeronima proglasila za sveca zato što je falsifikovao Bibliju? Ili zato što se potčinio crkvi?

Odgovor: To se sasvim može pretpostaviti. On je ispunio jedan veoma važan zadatak za crkvu, jer je tada bilo jako mnogo tekstova. Postojali su takozvani apokrifni spisi u kojima se npr. nalazi veoma mnogo toga o ljubavi Isusa iz Nazareta prema životinjama. Tada još niko nije govorio: „ovaj tekst je važniji nego ovaj.“ Svako je tražio one tekstove koje je smatrao istinitima, koje je sam mogao ispitati srcem. Jeronim je tada to ograničio i stvorio jedan crkveno važeći kanon.

 

 

I onaj ko je bio veliki grešnik, biva proglašen za sveca,
ukoliko je Petrovoj stolici doneo odgovarajuću korist

Iz svega ovog bi se moglo zaključiti: „ Koga je katolička crkva proglasila ili ga proglašava za sveca, taj katoličkoj crkvi mora biti i potčinjen. Bio grešnik ili ne, to pritom nije ni od kakve važnosti?„

Odgovor: To je tačno. Jer, Jeronim je ispunio zadatak koji mu je postavila crkva, a to je dovelo do toga da ga proglase za sveca.
Svi se „sveci“ mogu svrstati pod ovaj naslov: Da li si grešnik ili nisi, ne igra nikakvu ulogu. Važno je da služiš crkvi.

Kao sveca oni poštuju i cara Konstantina, na koga ćemo se još vratiti u jednoj od sledećih emisija. Konstantin je bio jedan brutalan i nasilan čovek koji je naredio da ubiju njegove sopstvene rođake, i njegovu ženu i njegovog sina. A naredio je i da na okrutan način ubiju njegove neposredne saveznike. Crkva odaje čast Konstantinu, jer joj je ovaj obezbedio mnoge povlastice, mnoge privilegije. Tako je i sa mnogim drugim svecima..

Istupanje iz crkve – kako?

 

Jedan aspekt prvog pitanja je još uvek otvoren, naime -
Kako se zapravo može istupiti iz crkve? Kako se to ostvaruje?

Odgovor: To je verovatno različito u raznim državama na Zemlji. U nastavku teksta vam, kao primer, navodimo kako se to radi u Nemačkoj:

Jednostavno se sa legitimacijom ode u nadležno opštinsko odelenje matičnih knjiga ili u prvostepeni sud, tamo se za istupanje plati taksa za istupanje, i tada je istupanje važeće. U suštini je to sasvim jednostavno. Pritom svakako pada u oči to što se istupanje ne vrši kod crkve, već se mora izvršiti kod države. To ukazuje na pobratimstvo crkve i države.

Međutim, mala taksa za istupanje koju treba platiti ne može se nikako uporediti sa onim što čovek uštedi. Neko je jednom izračunao da jedan obični crkveni poreski obveznik u svom životu plati toliko crkvenog poreza, da bi od toga lako mogao sebe dobro zbrinuti u starosti, ili čak možda sebi priuštiti neki manji sopstveni dom, ako bi sakupljao kamatu na taj porez.

To bi dakle bio put kako se u Nemačkoj čovek može osloboditi te organizacije. U drugim zemljama postoje druge mogućnosti. Ako imate pitanja u vezi s tim, slobodno nam pišite, rado ćemo Vam dati uputstva.

Važna napomena: ako čovek više ne plaća crkveni porez, on se ne distancira od učenja Isusa, Hrista, već od kulta idola, odnosno paganstva, koje crkva svakako otelovljuje iako sebi navlači ogrtač „Hrist“.

Povlastice sveštenika  koje vlastodršci okrutno sprovode

 

Ovde se uklapa i još jedno pitanje koje smo dobili:

„Spomenuli ste da su u Stari zavet možda ubačeni i elementi iz vavilonskog paganstva. Postoje li za to uporišta i u Bibliji, ili na  čemu vi to zasnivate?“

Odgovor: Izraelci su, kao što znamo, tokom više generacija bili u zarobljeništvu u Vavilonu. U to vreme je Kir, persijski kralj, osvojio Vavilon. Biblija sadrži istoriju tog povratka Izraelaca u Palestinu.* U Knjizi Jezdrinoj u 6. poglavlju opisano je u nekoj vrsti osvrta unazad kako je počeo povratak Izraelaca: „Prve godine cara Kira zapovjedi car Kir: dom Božji u Jerusalimu da se sazida da bude mjesto gdje će se prinositi žrtve,... „ (Jez. 6, 3)

* usp.: Robert Sträuli, »Tekstualna povijest Biblije« u: Museion 2000, 5/97

Povratak je bio povezan s nalogom da se ponovo izgradi hram u Jerusalimu. U istom dahu se već pominju životinjske žrtve koje su opisane u Starom zavetu. U Starom zavetu postoje i druga mesta, gde se veliki proroci Starog saveza jasno izjašnjavaju protiv tih životinjskih žrtava. Ko ume da čita između redova i otvorenih očiju, uočiće ponešto.

A kako su na to reagovali Izraelci? To ćemo npr. naći u pogl. 3, gde se kaže: „A mnogi od sveštenika i levita i glavara domova ortačkih, starci koji bjehu vidjeli pređašnji dom, plakahu iza glasa gledajući ovaj dom koji se osnivaše, a mnogi opet podvikivahu od radostii.“(Jez. 3, 12)

 

Ovde ipak postoji jedna protivrečnost: jedni kliču od radosti, a drugi plaču. Plaču li od radosti? Ili možda plaču jer osećaju da se tu nešto unosi ili se u ponašanju svešteničke kaste pojačava nešto što s Božjom voljom nema nikakve veze? – Šta se događalo s onima koji su se suprotstavljali? I to je zanimljivo. Prva naredba cara Kira je odmah glasila: „Još zapovjedam: Ko bi učinio drukčije“– Pažnja, sada postaje nemilosrdno – „iz njegove kuće da se uzme brvno, i pobode, i on na njemu da se pogubi, i njegova kuća da bude bunište za to.“ (Jezdra 6, 11)

Ovde se, međutim, postavlja pitanje: ako je stvarno Božja volja bila da se Izraelci vrate i da ponovo izgrade hram, na način kako je Kir predvideo – zašto bi se uopšte neko suprotstavljao? I zašto se moralo pretiti tako okrutnim kaznama? Zar ne bi moglo biti da je ovom Kirovom naredbom na tako okrutan način, vec pre svog povratka trebalo istrebiti one koji  su još znali da je Božja volja npr. bila da se ne prinose životinjske žrtve?

Ako čitamo dalje, naići ćemo na sveštenika Jezdru kome je bilo naređeno da položi temelje i da preradi Pismo. U Jezdri 7, 6 se kaže: „Taj Jezdra vrati se iz Vavilonske a bijaše književnik vješt zakonu Mojsevu, koji dade Gospod Bog Izrailjev, i car mu dade sve što zaiska, jer ruka Gospoda Boga njegova bijaše nad njim,“

Pitanje je samo: Da li je to zaista tako? Ili mu je kralj sve dao jer je Jezdra ispunjavao kraljevu volju?

Ako čitamo dalje, onda vidimo da je odmah reč o novcu koji je Jezdra trebalo da sakupi: „…Pa odmah za te novce kupi junaca i ovnova i jaganjaca s darovima njihovijem i naljevima njihovijem, i prinesi ih na oltaru doma Boga vašega u Jerusalimu“ (Jezdra 7,17) I neposredno iza toga piše: „

I još vam javljamo da se ni od jednoga između sveštenika i levita i pjevača i vratara i Netineja i drugih sluga toga doma Božjega ne smije uzimati danak ni poreza ni carina,.“ (Jezdra 7, 17 i 24) Odmah dakle stupa na snagu oslobođenje od poreza, svešteničke povlastice koje su, naravno, sveštenici sami prokrijumčarili u Stari zavet.

 

Prefomulisanje 5. Zapovesti u „Ne ubij namerno“
ostavlja prostor za opravdavanje ubijanja

Sada bismo se morali zapitati: Ako je sve to navodno Bog zapovedio – kakve veze onda to ima s Deset zapovesti, na primer sa - „Ne ubij“? Ovde Bog navodno daje nalog za ubijanje, a u Svojim zapovestima On kaže: „Ne ubij.“ Da li je Bog jedan Bog koji sebi protivreči, ili je Bog onaj Apsolutni? Ili su pogrešne Božje zapovesti, ili su pogrešne te naredbe.

Crkva je naravno uvek tražila za sebe pravo da „tačno“ protumači Božje zapovesti, a u ovom slučaju crkveno tumačenje glasi: Zapovest „Ne ubij“ važi samo za privatna lica, ali ne i za nosioce vlasti. Ovi poslednji smeju npr. izricati smrtnu kaznu, a smeju i da izdaju naredbu za rat. - Crkvene vlasti tu zapovest tumače onako kako im odgovara.

Pokušaj da se još više prikrije ta protivrečnost, predstavlja naravno i najnovije falsifikovanje Biblije: 5. zapovest „Ne ubij“  je promenjena u „Ne ubij namerno“. Ako se to jednom razmotri s pravne strane, stvari stoje ovako: za namerno ubijanje ne postoji opravdanje, zato što je to jedan naročito opak način ubijanja. Za „ubijanje“ je i državno pravo pronašlo mnoga opravdanja, između ostalog i ona koja se tiču vlasti. Zato je verovatno reč „ubiti“ izuzeta iz ove Božje zapovesti, kako bi se po potrebi moglo pronaći opravdanje.

Liturgijska (i nekrvna) žrtva – krajnje paganska misao krvne žrtve koja se primenjuje s mističnim preuveličavanjem

Pitanje o unošenju elemenata paganskog u Bibliju, koje je kasnije preuzelo crkveno hrišćanstvo:

„U drugoj emisiji ste objasnili bezbožničko verovanje u žrtve. Nije li crkveno  slavljenje mise takođe liturgijska žrtva u koju su prokrijumčarene bezbožničke predstave?“

Odgovor: Ovde se čak radi o centralnom i najgorem falsifikovanju učenja Isusa iz Nazareta. U takozvanoj „liturgijskoj žrtvi“ crkva vidi simbolično – kako ona kaže `beskrvno` –  ponavljanje Isusove krvne žrtve na krstu. U svakom crkvenom obredu se ta krvna žrtva ponovo uzima za temu i simbol. Radi se o žrtvenoj misli prapaganskog porekla: prvobitno su to bile ljudske žrtve, zatim su nastale životinjske žrtve, a onda je nastala opet ljudska žrtva, žrtva Sina Božjeg. On je navodno došao na Zemlju da umre kao „žrtveno jagnje“ kako bi se čovečanstvo „pomirilo sa Bogom“. Tako je to razglasio Pavle, tako je to crkva tokom vekova preuzimala, i zbog toga u to, u osnovi uzev, još i danas veruje svaki obični katolik. Ako pitamo „Zašto je Isus došao na Zemlju?“, većina bi odgovorila: „Da bi umro za nas, jer je samo tako On mogao da nas iskupi.“

Isus iz Nazareta, međutim, uopšte nije došao na Zemlju da umre, ka što znamo, već da osnuje Carstvo mira, Carstvo Božje na Zemlji; On je došao da ljudima donese radosnu vest, učenje koje ljude vodi u život u Duhu Božjem, u mir, u veliko jedinstvo života i,  pre svega, Bogu u sopstvenom unutarnjem. Ovo znamo iz božanske objave za današnje vreme date preko Gabrijele. To delom znamo i iz ponekih odlomaka jevanđelja, ali pre svega i iz apokrifnih spisa.

Moglo bi se reći da je ta misao krvne žrtve, ta „mistika krvi”, preko Pavla došla u takozvano hrišćanstvo. Ko veruje u tu misao o žrtvi, taj ne zastupa Isusovo učenje; on ne zastupa ni hrišćansko učenje, već Pavlovo učenje. Pritom se radi o najgorem falsifikovanju Isusovog učenja uopšte. Jer ovde se prikazuje kao da postoji neki gnevni bog, koji je toliko brutalan i okrutan da zahteva Svoga sopstvenog Sina kao žrtvu koja se prinosi radi okajanja, i zbog toga Ga šalje na Zemlju. Gore i brutalnije ne može da bude.

 

»Krvne žrtve“ i u ratu? Vojnici treba da se žrtvuju za domovinu
„Topovi rata“ kao „glasnogovornici vapijuće milosti“ Božje?

A propo „misli krvne žrtve“. U Zapovestima stoji: „Ne ubij.“ Ta zapovest je pre nekoliko godina promenjena u „Ne ubij namerno“. Pođimo od činjenice da su katolička, a i Luterova crkva, z a  ratove, pa makar i za takozvane odbrambene ratove. Može li se onda streljanje bližnjih, ubijanje drugih oružjem smatrati ljudskom žrtvom, koje se izvršava kako bi se država izbavila, oslobodila? To bi odgovaralo tvrdnji: „Smeš da ubijaš, ali ne namerno. „ Sažeto dakle pitanje: „Radi li se u ratu i o misli krvne žrtve?“

 Sigurno ima mnogo vojnih duhovnika koji su tu misao razjasnili vojnicima u Prvom, a i u Drugom svetskom ratu: Oni treba da se daju, oni treba da se žrtvuju za domovinu. – Kardinal Faulhaber, koji je kasnije preterano hvaljen kao navodni borac Pokreta otpora protiv Trećeg Rajha, kao vojni duhovnik u Prvom svetskom ratu rekao je: „Topovi rata“ su „glasnogovornici vapijuće milosti“ Božje. (Karlhajnc Dešner (Karlheinz Deschner), „Sto godina istorije spasenja“, Tom I, str. 253) U tome se skriva misao da je rat pročišćenje, da će se moralne izopačenosti naroda u ratu pročistiti, dakle vojnik bi trebalo da se žrtvuje za neki viši cilj. Ono jezivo u tome jeste naravno to, što su se na obe stane fronta nalazili takvi vojni duhovnici koji su isto govorili svim vojnicima koji su onda jedni druge ubijali.

Time je dakle misao o krvnoj žrtvi još uvek aktuelna –  ali uprkos svemu tome potpuno paganska. Jer, šta je rekao Isus kad je Petar izvukao mač? Rekao je: „Jer svi koji se maše za nož od noža će izginuti.“ (Mt 26, 52) Ovim Isusovim rečima nama ljudima upućeno je sasvim jasno upozorenje: ako primenimo nasilje, onda to nije u Božjem duhu, nego ćemo sami morati da žanjemo tu setvu.

Značajno je to što je Isus to rekao čak u jednoj takozvanoj odbrambenoj situaciji. Iako je Njegov život bio ugrožen, On je ipak zapovedio jednome od Svojih apostola: „Vrati nož svoj na mjesto njegovo.“ (Mt 26, 52) Crkva bi, naprotiv, drugačije reagovala i rekla bi: „Udri ga! Tuci!  Jer ti smeš da braniš sebe i svoje prijatelje; smeš da vodiš pravedan rat.“ Ovim odlomkom iz Biblije, ovim rečima Isusa iz Nazareta, čitavo učenje o „pravednom ratu“ razobličuje se kao nehrišćansko.

Crkva je, naravno, u svakom slučaju rafinirana. Ona neće jednostavno reći: „Mi smo za odbrambeni rat“, nego „Rat samo kao zadnje sredstvo – samo onda kada sve drugo ne pomaže.“

Ali ovde odmah treba dodati jedan veliki znak pitanja. Kaže se, doduše, - „kada više ne postoji ni jedno drugo sredstvo, tada se sme posegnuti za oružjem“; ali istorija nas uči da ta „druga sredstva“ nikada nisu bila stvarno iscrpljena. Licemerje u katoličkoj crkvi ne poznaje granice.

Licemerje katoličke crkve poprima ekstremne oblike.
Pape javno objavljuju: pohvala inkviziciji;
genocid prilikom osvajanja Južne Amerike
je navodno „srećna krivica“, i još mnogo šta

Iz onoga što smo upravo razmatrali,  može se videti  kako se prikrivaju i zamagljuju činjenice. Zbog toga nekome ponekad uopšte ne pada u oči dvoličnost crkve. Ali šta je drugo nego dvoličnost to što upravo doživljavamo kada se sadašnji papa izjašnjava protiv istraživanja embriona, tvrdeći da hoće da „zaštiti život“. Isti taj papa, zavisno od situacije, pobrinuće se nešto kasnije da oni koje je on štitio budu opet ubijeni u ratu koji on zagovara – od vojnika koje je blagoslovio vojni sveštenik po papinom nalogu.

Licemerje katoličke crkve pokazuje se i u tome što sadašnji papa svesno hoće da se nadoveže na Benedikta XV, jednog od svojih prethodnika, koji se navodno toliko mnogo zauzimao za mir u Evropi. Taj papa, koji je bio na čelu svoje crkve za vreme Prvog svetskog rata, stalno je javno tugovao zbog zla u ratu zbog kojeg je Evropa bila razorena. A šta je on učinio? On se pobrinuo za to da se na obe strane, u Francuskoj i u Nemačkoj, i u svim zaraćenim državama, naročito ojača vojno sveštenstvo. Zašto nije ekskomunicirao nikog od državnika koji su učestvovali u ratu? Crkva je inače vrlo spremna da iskljući ljude koji ne slede njeno učenje.

Papa Benedikt XVI je na drugi način isto tako licemerje i šizofreniju iskazao do         krajnosti. On je naime branio inkviziciju. Nekoliko nedelja pre svog izbora za papu on je u emisiji ARD-a „Kontrasti“ 3. 3. 2005. dao jedan vrlo smeo intervju. Pritom je izjavio: „Mi smo u kontinuitetu sa inkvizicijom.“ Čovek jedva može da poveruje da je on to tako mirno izgovorio. Ali stvar postaje još neverovatnija, jer je druga rečenica naime imala po smislu sledeći sadržaj: „Ne može se naravno poreći da je inkvizicija donela izvestan napredak, koji se ogleda u tome što su okrivljeni bili prethodno saslušani i ispitani.“

U suštini radi se o čistom cinizmu, ako čovek to sebi predstavi. Jer, „ispitivanja“ od strane inkvizicije bila su povezana sa mučenjima najgore vrste, u kojima su mnogi od ovih „ispitanih“ umrli.

Za javnost je to već jedno bezobzirno ponašanje kada jedan kardinal, koji je naslednik inkvizicije – tada je još bio predsednik rimske kongregacije za pitanja vere – toliko bez ustručavanja i javno sme da veliča inkviziciju kao naprednu. Šta bi se verovatno dogodilo nekom drugom koji bi brutalnost, npr. nekog diktatora u Čileu, ili možda i nacista u Trećem Rajhu, označio kao naprednu zbog toga što su u Pinočeovim ili Hitlerovim podrumima za mučenje pre streljanja ljudi bivali još i kratko saslušavani?

Naša serija emisija ima naslov: „Ko sedi na Petrovoj stolici?“ Ovakve izjave kao ova papina ipak teraju na razmišljanje…

I taj kardinal koji više ili manje sve to zagovara, je sada papa i istovremeno takozvani „sveti otac“. Dakle, znači li to s crkvene strane ipak ponovo: zagovaraj ubijanje, zagovaraj klanje, ali služi crkvi – tada si „svet“.

To se može videti na mnogim primerima. I prethodnik sadašnjeg pape, Jovan Pavle II, za koga sada mnogi traže postupak proglašavanja za sveca, povodom proslave 500. godišnjice jevangelizacije Južne Amerike je rekao: „Osvajanje Latinske Amerike od katoličkih španskih osvajača pokazuje doduše crte nasilja, i utoliko je za osudu. Ali budući da je ova „zadivljujuća jevangelizacija“ navodno stvarno doprinela „širenju istorije spasenja“, radi se konačno o „srećnoj krivici“ (Spiegel spezial 3/2005, str.91) – Kakav cinizam leži u osnovi kada se – s obzirom na mnoge okrutnosti koje su počinjene i bezbroj ljudi koji su osvajanje Južne Amerike platili životom – bezočno govori o „ srećnoj krivici „?

 

Izrasline institucionalizovanog praznoverja: Kip Majke božije na struganje, sličice za gutanje – „sredstva za ozdravljenje“?Hodanje na kolenima za dobijanje  oproštaja
– osloboditi se grehova?

Pitanje:

„Na Internetu su na jednoj licitaciji bili ponuđeni jedan  kip Majke božije na struganje iz Altotinga (Altötting) i jedan arak (papira) sličica za gutanje. O čemu se tu radi?“

Odgovor: Mogli bismo odmah da pitamo dalje: „ Ako se od tih takozvanih sličica za gutanje uzme nekoliko komadića i proguta – postoji li onda i mogućnost da se postane blažen ili svet.“ Isto tako: „Ako se kupi jedna takozvana ‘Majka božija na struganje’ i svakodnevno glođe njena figura tako što se sa njenog tela sastruže nekoliko čestica, hoće li se onda doći i u blaženo ili sveto stanje?“

Ali najpre: Šta je „Majka božija na struganje“? I o čemu se radi kod tih „sličica za gutanje“?

Običaj Majke božije na struganje postojao je sve do 20. veka. Neko možda misli da je to ipak „srednji vek“ – nikako, one su očigledno još i danas interesantne, kao što se može videti iz pitanja.

Pogledali smo na Internetu i odmah našli odgovor: na internet-sajtu katoličke crkve Švajcarske www.kath.ch moglo se pročitati o Majci božijoj na struganje iz samostana Ajnzideln (Einsiedeln): „Sa nje su nastrugali najsitnije čestice i pojeli ih.“ Još preciznije informiše Dr. Edmund Miler (Müller) u „Sredstvima za ozdravljenje“, str 43: „Jedna vrlo  očigledna mogućnost da se u slučaju potrebe kao lek uzme lekovita supstanca, bilo je struganje gline sa Majke božje na struganje. Takve umanjene kopije čudotvornog kipa nekad su se mogle nabaviti u raznim mestima hodočašća. Vrlo poznate su sve do 20. veka bile crno obojene Majke božje na struganje iz bavarskog Altöttinga i čudotvorne kopije iz Ajnzidelna, u narodu poznate i kao „lajhajbli (laicheibli)“. Ove poslednje su važile kao čudotvorne i lekovite jer su glini navodno bili dodati zemlja i malter iz čudotvorne kapele, a osim toga i čestice relikvija. To je međutim vredelo samo za one Majke božije na struganje koje je manastir sam prodavao i koje su na poleđini imale utisnut znak Majnradskog  gavrana (Meinradsrabe) kao dokaz porekla.“ –  takoreći žig.

Možemo se samo nadati da se kod tih relikvijskih dodataka nije radilo o delovima ljudskih leševa.

Što se tiče takozvanih „sličica za gutanje“, na istom internet-sajtu katoličke crkve Švajcarske se može pročitati da se radi o sličicama svetaca koje su ljudi stvarno jeli. Dr. Miler, u knjizi „Sredstva za ozdravljenje“, str. 44/45 o tome piše opširnije: „U mnogim mestima hodočašća su se ranije mogle nabaviti sličice za gutanje u arcima. Kupac je vodio računa o tome da arak bude posvećen od duhovnika i da je, ako je moguće, došao u dodir i sa čudotvornom slikom koja se poštuje u mestu prodaje.“

Tada su naime postojale relikvije, ali isto tako su postojale i „relikvije za dodirivanje“. Kada je npr. u Bambergu navodno pronađen, odnosno pojavio se, ekser s Hristovog krsta, prema njegovom modelu je iskovano na hiljade eksera koji su bili nakratko dodirnuti tim ekserom. To su onda bile relikvije za dodirivanje koje su naravno imale dvostruku vrednost. Vrednost bilo čega se povećavala više nego dvostruko, ako je došla u dodir s nekom relikvijom. Zbog toga su kupci jako želeli da nabave takve relikvije za dodirivanje i kod ovih sličica za gutanje.

„U opasnosti ili nevolji gutane su pojedine sličice, često samo veličine poštanskih maraka, ili su davane bolesnoj stoci. Sličice za gutanje koje su ubrajane u sakramentalije, smatrane su nekom vrstom leka, jer su zbog svešteničkog blagoslova posedovale veliku snagu.“ (Dr. Edmund Miler, „Sredstva za ozdravljenje“, str. 45)

 Kao „sakramentalije“ crkva, po Dr. Mileru zvanično označava „posvećene i blagoslovene predmete koje verniku obećavaju zaštitu i blagoslov, čuvaju ga od nesreće, i daju mu nadu za ozdravljenje. Tu spadaju ulje, so, palmine grane, krstovi, hodočasničke medalje“ i upravo takozvane sličice za gutanje; a tu spada i Majka božija na struganje.

„Još je godine 1903. rimska kongregacija za običaje odobrila upotrebu sličica za gutanje… Jer običaj lečenja gutanjem  cedulja za jedenje bio je poznat još u antičko doba“, piše Dr. Miler. Prema tome, gutanje sličica svetaca je paganski običaj.  Uostalom,poznati pojam u nemačkom jeziku „Freßzettel“ (cedulja za gutanje) vodi poreklo od tog običaja.

Ako bi neka druga zajednica sebi ovako nešto priuštila, tada bi se vrlo ozbiljno posumnjalo u njeno duševno stanje. Ova tvrdnja je verovatno dopuštena građaninu koji misli, bez ikakve namere da se pritom šali na račun bilo koje vere. Ako se u 20. veku na Internetu preporučuje i nudi da se kupi Majka božija na struganje i da se pojedu njeni komadići jer bi se time podstakli nekakvi procesi ozdravljenja, onda bi kod svake druge zajednice banula inspekcija ministarstva zdravlja i rekla: „Vi odvraćate ljude da idu kod lekara!“ I to što se ovde događa zapravo je takođe opasno. To nije samo neka šašava magija, već i opasnost po zdravlje, po zdravlje naroda.

Dobili smo još jedno pitanje o ovakvim čudnim običajima:

„Odakle zapravo dolazi običaj puzanja za dobijanje oproštaja – dakle puzanje na kolenima kao u Altotingu ili na stepenicama u Rimu?“

Odgovor: Običaj puzanja za dobijanje oproštaja ima neke veze sa vežbama kajanja. Veruje se da će se čovek, ako izvršava određene dodeljene mu kazne kajanja – fizička naprezanja koja treba još i da pričinjavaju bol – rešiti svojih greha. Tada se čoveku kojem je oprošteno navodno ukida kazna za greh.

Takvi postupci su postojali još u paganstvu. To je povezano sa takozvanim ispovedanjem koje je postojalo još u dzinizmu, u kultu Anaitis u samotračkim kabirskim misterijima ili kod Izide – što se može pročitati u knjizi Karlhajnca Dešnera  „Falsifikovana vera“, (Karl-Heinz Deschner „Der gefälschte Glaube“) str. 144: „... gde su se pokajani grešnici pod pretnjama sveštenika bacali na pod hrama, zabijali glavu u sveta vrata, poljupcima usrdno molili čiste i išli na hodočašća, dok se na području primitivne religije“ – jer ono drugo se zove „visoko“, kaže Dešner – „posle ispovesti u vazduh bacalo iverje i slama i klicalo: ’Svi su gresi otišli s vetrom.“

U nekim kultovima misterija su ljudi svešteniku kao zastupniku božanstva priznavali svoju krivicu da bi se tako oslobodili od posledica.

U religiji Izide, piše Dešner, „gde je bilo oprosta čak i za otpadništvo“ – dakle za otpadanje od vere – „već je postojala kompletna praksa praštanja kao kasnije u katoličanstvu.“ (str. 115)

 

Poučni iskazi Petrove stolice: besmislice, neverovatnosti, apsurdi. Ko u to ne veruje „isključen je“, proklet

Već smo govorili o tome da se po propisima katoličke crkve mora verovati u određene stvari kojima crkva uči ljude. Ako čovek u njih ne veruje, „večno je proklet“.

Sada jedan slušalac pitanje:

„U ‚Nojner Rosu’“ – to je jedno fundamentalno delo o veri crkve u dokumentima objavljivanja vere – „se to ranije zvalo ’večno proklet’; danas se kaže ’isključen’. Znači li to da čovek danas više nije proklet ako sumnja u katoličko učenje?“

Odgovor: To ne znači to, jer „isključen“ znači „večno proklet“. Pre se to govorilo neuvijeno, a sada, u današnje vreme, to je prilagođeno duhu vremena, i formulisano nešto umerenije, naizgled bezazlenije. Ali značenje je isto. Isto tako „isključen“ znači: „isključen iz spasenja“ i prema tome „večno proklet“.

U latinskom originalnom tekstu to glasi: „anathema sit“ – što u prevodu znači: „neka bude proklet“.

Ovde se nameće pitanje: Nije li ovo menjanje preduzeto i s obzirom na ostale religije? Danas, pošto se malo radi na ekumenizmu i pošto se pokušava da se njime obuhvate i ostali, ta reč je bila možda malo prejaka. Zar nisu sledbenici svih drugih konfesija po katoličkom učenju „večno prokleti“?

 Opet čitamo kod „Nojner-Rosa“ (br. 381): „Sveta rimska crkva osnovana kroz reč našega Gospoda i Spasitelja, čvrsto veruje, ispoveda i objavljuje da niko izvan katoličke crkve, ni mnogobožac, ni Jevrejin, ni nevernik, niti neko izdvojen iz jedinstva, neće postati učesnik večnog života, štaviše goreće u večnoj vatri koja je pripremljena za đavola i njegove anđele, ukoliko se pre smrti ne priključi njoj, crkvi“

Zapitajmo se sada: Kakva je zapravo ta knjiga „Nojner-Ros“? Za to možemo jednostavno da pročitamo tekst na omotu knjige gde piše: „Ova knjiga sadrži najvažnija dokumenta o katoličkoj veri od vremena apostolske veroispovesti, sve do naših dana. Ovde se, međutim, ne radi o praćenju verskih istina kroz dve hiljade godina crkvene istorije i o prikazivanju svih dogmatskih borbi i odluka, nego o iznošenju nemačkog prevoda onih spisa crkvenog učenja koji su bili od posebnog značaja za crkveno oblikovanje božanske objave…“ Tekst se završava rečenicom: „Upravo danas vernici imaju pravo i obavezu da znaju šta je sama crkva rekla i šta kaže o svojoj veri u dokumentima objavljivanja učenja.“

To znači da se u toj knjizi nalazi „crkveno oblikovanje božanske objave“ – a zar se tu ne bi moralo govoriti pre o „preoblikovanju“, s obzirom na to šta je crkva od toga napravila?

Dragi slušaoci, dragi čitaoci, možda ste skloni da na to kažete: „Tu se mnogo priča – ko to može da dokaže?“ Ako hoćete, možete otići u knjižaru i sami pročitati u „Nojner-Rosu: Vera crkve u objavljivanju učenja“. Upravo citirane iskaze naći ćete pod red. br. 381 i 417 – i još ponešto,  ta knjiga je zaista jedna izvanredno bogata lektira. Molim, stvorite sami sebi sliku. Ako, kao što smo rekli, nastavite s čitanjem, otkrićete nešto čudno, i možda će to pojačati Vašu odluku da poslušate preporuku iz Apokalipse da istupite iz te kongregacije.

Svim ovim neverovatnim neobičnostima, a i okrutnostima, ne bavimo se zbog toga što neka institucija, ili neki klan svojim članovima ili svojim zavisnicima tako propisuje. Svako može naravno – i u našoj državi – postati srećan prema svom shvatanju.

Zašto se mi time bavimo? Zato što se na svim tim neobičnostima, na tim neverovatnostima – štaviše mora se reći: na tim izopačenostima – lepi etiketa da je to hrišćanski i da ima neke veze sa Isusom iz Nazareta. I tu su prahrišćani pozvani da to isprave. Dovoljno je što je sveštenička kasta 2000 godina klevetala, ismevala, rugala se i zloupotrebljavala Isusa, Hrista. Došlo je vreme da se zaustavi ta zloupotreba. Prahrišćani su to počeli da rade, a Vas, dragi slušaoci, dragi čitaoci, molimo da to što čujete, kao mudri analitičari analizirate i zapitate se: „ Ko zapravo sedi na toj Petrovoj stolici?“ Ima li to stvarno bilo kakve veze sa Isusom, Hristom? „ Ili, sve što smo danas čuli ne ukazuje na to da je onaj koji sedi na njoj upravo suprotnost svega što tvrdi da jeste? “

 

Zar „Božji zastupnik“, „Vladar celog sveta“
ne bi morao biti u stanju da upravlja elementima?
Isus iz Nazareta je to mogao

Stiglo nam je jedno pitanje koje glasi ovako:

„Preko Radio Vatikana je u junu 2005. objavljeno da je, s obzirom na katastrofalnu sušu u velikim delovima Australije, jedna nedelja bila proglašena danom molitve za kišu. Ako molim Boga za kišu, to onda  znači da je Bog odgovoran za to da li pada kiša ili ne? Odakle dolazi to verovanje? Ne dolazi li i ono  iz mnogoboštva?“

I još jedno pitanje:

„Da li se prahrišćani mole i za kišu?“

Odgovor na prvi deo pitanja: U paganstvu, dakle u mnogoboštvu, u kultu idola, bilo je uobičajeno da za vreme, a posebno za kišu, budu odgovorni jedan ili više bogova. Kod Germana je to bio bog Donar, kod Egipćana bog Set, koji je kasnije postao bog Baal, kod Grka bog vremena je bio Zevs, a kod mesopotamskih bogova to su bili Anu i Enlil, da navedemo samo nekoliko primera.

Ljudi su tada verovali da su bogovi odgovorni za vremenske prilike, i odgovarajuće tome su morali da prinose i žrtve ovim bogovima da bi pozitivno uticali na vreme. Ako sada katolička crkva poziva ljude da se mole Bogu za kišu, onda je ona u neposrednoj vezi sa paganskom tradicijom.

U toj paganskoj  tradiciji bilo je takođe uobičajeno da se pojedini ljudi izdaju za zastupnike bogova; setimo se samo faraona u Egiptu. I toga ima u katoličanstvu: Papa je „Hristov zastupnik“. U Nojner-Rosu pod br. 434 čitamo o papi da „rimski biskup ima vlast nad celim svetom“, a u ritualu ustoličenja kojim su sve do 20. veka pape uvođene u službu, kaže se: „Znaj da si ti otac svih kneževa i kraljeva, upravitelj celog sveta.“

Pitajmo ovde ipak dalje: Ako je papa upravitelj celoga sveta – čime on zapravo upravlja? Ako se pogleda današnji svet – čime upravlja papa? – Upravlja  li on epidemijama, upravlja li nesrećama, upravlja li katastrofama, katastrofalnim poplavama koje smo doživljavali? Da je li on upravitelj sveg zla koje snalazi ljude, prirodu i životinje? 

Odgovarajuće ovom logičnom zaključku to bi značilo da on usmerava zlo na ljude. Ali, njega čak poštuju i kao „sveca“. – Tada bi on morao biti u stanju da odlučuje o kiši, poplavama, bolestima, potresima – na primer o cunamiju. On bi onda morao biti u stanju da zapoveda elementima, itd. To bi mu stoga moralo biti lako.

On dopušta da ga obožavaju i oslovljavaju kao „zastupnika božjeg“. Međutim, ako rezultati njegove zastupničke delatnosti izgledaju onako kao što smo upravo čuli, tada postoje zapravo samo dve mogućnosti: ili se on samo pravi da je Božji zastupnik i uopšte nema moć uticaja – on ne može da izleči čak ni svoju vlastitu bolest – ili se to što događa na Zemlji stvarno događa uz njegovu pomoć. Tada međutim on nije zastupnik Boga ljubavi, Oca svih ljudi, već može jedino da bude zastupnik boga podzemlja.

Tu se opet postavlja pitanje:

Ko sedi na Petrovoj stolici?

U bibliji piše: „Potčinite sebi zemlju.“ (1. Moj. 1, 28) – šta bi to značilo? Utvrdili smo:  ako je papa upravitelj sveta, morao bi biti u stanju da zapoveda Zemlji – poplavama i tako dalje.

Isus je mogao da zapoveda elementima. Setimo se događaja koji je opisan u bibliji: Učenici  sede u čamcu bojeći se oluje, a Isus zapoveda oluji i vetru. – Isus je dakle to mogao, ali „Božji zastupnik“ to ne može.

On to može samo u jednom pravcu,  (to smo danas već mnogo puta čuli) - da sve razori. Govorili smo o ubijanju, o zloupotrebi, o iskorišćavanju, o razaranju. S obzirom na prošlost i sadašnjost delovanja Petrove stolice, za nju ovaj iskaz – „Potčinite sebi zemlju“ sve u svemu znači: Razorite Zemlju. Jer su katolička crkva i predstavnici tog duhovnog stava uvek tako postupali.

Dopis je sadržavao i pitanje:

Da li se prahrišćani mole za kišu?

Prahrišćani se ne mole za kišu. Mi znamo da nam je Bog dao jednu divnu planetu. A naš je zadatak da živimo u skladu s prirodom i životinjskim svetom. Da je rečenica „ Potčinite sebi zemlju“ ispravno shvaćena, Zemlja bi još i danas bila divna planeta, jer bi ljudi živeli u jedinstvu s prirodom i životinjskim svetom. Ali to nažalost nije slučaj. Okolina se sve više uništava. To dovodi i do promene klime, a za sve to nije kriv Bog, nego smo mi ljudi sami to prouzrokovali i delimično ili čak namerno izazvali.

Kada se mi prahrišćani molimo, mi to ne činimo zbog toga da pada kiša ili sija sunce ili da bude lepo vreme, već nas je Isus učio da se molimo tako da se vrši Božja volja. To konkretno znači: Ako se molimo za prirodu koja pati, tada molitva može da postane delotvorna samo ako se trudimo da tu molitvu i ostvarimo. Ako se dakle pitamo, kako da pomognemo prirodi koja pati,  onda treba i da joj pomognemo.

Nama  ljudima nije potrebna niti katolička niti evangelistička crkva. Nama treba Isus Hrist. Moćni Duh ljubavi boravi u svakom čoveku

Isus, Hrist, je to sveo na jedan imenitelj. On nas je učio: „Sve dakle što hočete da čine vama ljudi, činite i vi njima!“ (Mt 7, 12) Ova rečenica je opšte poznata kao „zlatno pravilo“. Drugačije rečeno: „ Ono što ne želiš da tebi čine, ne čini ni ti drugome. „ – Kad bi svi ljudi širom sveta to poštovali, onda niko ne bi tražio spasenje u katoličkoj crkvi koja praktikuje paganstvo – niti u luteranskoj crkvi koja je samo privezak katoličke crkve.

Mi ljudi trebamo Isusa, Hrista! A Isus nas je učio, po smislu, da odemo u tihu sobicu i vodimo poverljiv razgovor sa Bogom, svojim Ocem.

Jer Bog je Duh ljubavi.

Bog je Duh mira.

Bog je Duh jedinstva.

Moćni duh ljubavi stanuje u svakom čoveku, jer je svaki čovek hram večnog Duha, Duha našega večnog Oca. Kada se u tihoj sobici umirimo i molimo se prema unutra i svoje molitve ispunjavamo, mi takođe korak po korak živimo u Božjim zapovestima i u poukama Isusa, Hrista. Tada se menjamo ka pozitivnom, ka dobrom, - i veliki, moćni Duh našeg Oca može da deluje kroz nas.

To je, uopšteno govoreći, učenje prahrišćana.

Mi odemo u tihu sobicu, kao što nas je Isus učio, i molimo se Bogu, svom Ocu, i Hristu, svom Spasitelju.

Mi se međutim okupljamo  u jednostavnim prostorijama, u zajednicama koje se zajedno mole, zajedno pevaju, kojima je jasno da je Bog ljubavi sveprisutan u svakom čoveku, u svakoj životinjici, u svakoj biljci, u Majci Zemlji.

Isus, Hrist, je učio ljude: „Sve dakle što hočete da čine vama ljudi, činite i vi njima!“ ili drugačije rečeno: Ono što ne želiš da tebi čine, ne čini ni ti drugome – ni čoveku, ni životinji, ni biljci.

Ko ostvaruje ovu pouku Isusa, Hrista, taj dopušta da Majka Zemlja i sve što je u njoj, na njoj i iznad nje, živi, jer život je Bog. Ko namerno uništava i ubija, postupa protiv Božje ljubavi.

O sledećoj emisiji: Prahrišćani su živeli po učenju i po uzoru Isusa iz Nazareta. Koban razvoj koji vodi totalitarnom kultu lažnog Boga, ka katoličkoj crkvi

Natrag na pregled...

Ovde dobijate besplatne informacije na temu... naručiti

Kako? Ovde nalazite informacije o istupanju iz crkve..

 

 Homepage | Mi o sebi | Proroštvo | Susreti | Akcija | Linkovi | Radio emisije | Download | Ostali jezici | Kontakt | Katalog knjiga | Besplatne informacije

 

• Homepage
• Mi o sebi
• Proroštvo
• Susreti
• Akcija
• Linkovi
• Download
• Ostali jezici
• Kontakt
• Katalog knjiga
• Besplatne informacije