Za dobre analitičare! Ko sedi na Petrovoj stolici?

 

Za dobre analitičare:
Ko sedi na Petrovoj stolici ? (2)

Paganski kult žrtvovanja
i sveštenički zahtev za vlašću.
Ko je sastavio knjige Mojsijeve?

Sadržaj:

Koreni današnje svešteničke kaste

Za vreme svog zarobljeništva u Egiptu izraelski narod je preuzeo mnoge tamošnje običaje, npr. pompeznu odeću sveštenika

Knjige Mojsijeve su najvećim delom sastavili sveštenici tek 1000 godina posle Mojsija, da bi u Stari zavet prokrijumčarili svoje predstave i želje

Sveštenici su se svesno postavili između Boga i ljudi, da bi vladali ljudima pomoću pretnji

„I to je navodno Bog stvarno rekao Mojsiju?“ – Opisi u Starom zavetu. Ko se ne drži propisa „treba da umre"

Propisi o odeći i ritualne radnje iz Starog zaveta kao uzor za današnju crkvu. – Šta je rekao Isus, Hrist, o farisejima i književnicima?

Životinjske žrtve u Starom zavetu „na ugodan miris Gospodu“. – Isus se uvek zauzimao za životinje

Poznato samo malobrojnima: Petrova stolica određuje: Stari i Novi zavet – »oba su istinska reč Božja«. U izveštajima Starog zaveta vlada jedan okrutan paganski Bog.

Krajnja  suprotnost crkvenog učenja prema pravom učenju Isusa. Hoće li se Stari zavet ponovo probiti koristeći ogrtač „Isus“ i „Hrist“?

 

U delu koji sledi dajemo prikaz sadržaja drugog dela serije: „Za dobre analitičare – Ko sedi na Petrovoj stolici?“

Medijska kampanja, koju je Petrova stolica početkom 2005.godine priredila širom sveta povod je za ovaj razgovor prahrišćana za okruglim stolom. Pozabavićemo se pitanjem: Šta se zapravo skriva iza te Petrove stolice? Kako se ta Petrova stolica predstavljala u prošlosti? Koje su njene namere i šta još od nje možemo očekivati?

 

Koreni današnje svešteničke kaste

U nastavku ćemo još jednom ići za korenima današnje svešteničke kaste u Rimu, sa njenim ritualima i ceremonijama, sa njenom raskoši, sa njenim raskošnim haljinama, sa njenim bogatstvom, sve do vremena Starog zaveta. Pitajmo se još jednom: „Da li je još u vreme Avrama postojala takva sveštenička kasta?

Avram je poreklom iz mesta Ur u Kaldeji, u današnjem Iraku. Ljudi su tamo verovali u mnogo bogova. Bilo je mnogo sveštenika i različitih kultova. Porodica u kojoj je Avram odrastao živela je, kao i sve porodice tadašnjeg vremena, u mnogoboštvu, u paganstvu. I to mnogoboštvo je imalo odgovarajuće sveštenike.

Vreme u kojem je Avram živeo – otprilike u prvoj polovini drugog milenijuma pre Hrista – bilo je u Mesopotamiji vreme Sumeraca, a u Vavilonu se razvijao svet bogova ovih Sumeraca. Postojao je bog sunca, postojali su razni bogovi gradova, postojala je boginja ljubavi po imenu Ištar, a postojala je i hijerarhijski podeljena sveštenička kasta koja je sebe smatrala posrednikom izmedju Boga i ljudi.

Sveštenička kasta je imala i državnu vlast. Kralj je istovremeno bio i kralj sveštenika, i morao je da smiruje i stišava boga ili bogove da bi uspostavio komunikaciju između ljudi i tih božanstava.

Bog“ je, kako su ljudi tada mislili, svakako zahtevao žrtve: životinjske, ali i ljudske žrtve. Kod ljudskih žrtava božanstvu su se neretko morala žrtvovati i prvorođenčad, kako bi se udovoljilo bogu u kojeg su ljudi toga vremena verovali.

 

Isak je bio prvi Avramov sin, kojeg je Avram voleo iznad svega. Za Avrama je to bilo osečanje srca - imati sina koga je on postavio za svog naslednika i kojeg je stavljao ispred sve ostale dece. I Avramu je Bog rekao: „Žrtvuj Meni ovo prvorođenče, svog sina Isaka“. Time je On mislio da Avram žrtvuje svoju vezanost za sina, a ne samog sina.

Avram se opirao Bogu zbog Božjeg zahteva - „Žrtvuj Mi svog sina Isaka, svog miljenika.“ Ali reč „žrtva“ je u njegovoj svesti bila toliko ukorenjena da je sebi rekao : „Životinjska žrtva, ljudska žrtva – sasvim je normalno žrtvovati Bogu jednog sina.“ Pritom je naravno mislio na jednog Boga iz pagansva, iz mnogobožtva, jer je sa tom svešću on odrastao. Avramu je bilo jasno da sada mora da prinese ljudsku žrtvu, svog ljubljenog sina.

Radi se dakle o nesporazumu s Avramove strane. Bog je hteo da Avram, kao što bismo mi danas rekli, svog sina ne uzdiže do Boga, dakle, da svog sina ne voli više od Boga, već da Boga stavi na prvo mesto. Avram je međutim verovao da ta „žrtva“ znači da treba da ubije sina. Dakle, Bog nije hteo da iskušava Avrama, jer mi naravno znamo da se tada umešao anđeo, nego je Avram još bio prožet verskim predstavama sredine iz koje je potekao.

To što je anđeo u međuvremenu došao i zaustavio Avrama rekavši mu: „Ne žrtvuj svog sina, Bog to neće!“, bio je simbol. Bog nije hteo ništa drugo osim da Avram uzme svog sina za ruku i da obojica dođu Njemu, jednome Bogu ljubavi, da Avram ne daje prednost Isaku, već uvek Bogu. A to je Avram najpre pogrešno shvatio. Hteo je da bude poslušan i da ubije Isaka kako bi prineo žrtvu“. Znamo da je Avram na kraju žrtvovao ovcu. Ali preko proroka koje je slao Bog je govorio i protiv takve žrtve.

I ovde još probija staro pagansko kultno razmišljanje: „Ako već ne prinosim svog sina, onda da prinesem makar neku životinju! „ – Vidi se da se u čoveku, ovde u Avramu, vodi borba. Svesnost o Božjem Duhu, o jednom jedinom Bogu, mogla se tek sasvim postupno probiti protiv starih svešteničkih kultova. Vekovima su se uvek iznova pojavljivali istinski proroci i borili sa sa paganskim kultovima sveštenika za pravo žrtvovanje, koje se ne ogleda u žrtvovanju ljudi ili životinja, već u predavanju Bogu.

 

U mnogobžstvu je postojao i strah od bogova, strah da će se oni baciti na čoveka i njemu, čoveku, oduzeti životinje ili zemlju, ubiti ga, mučiti i slično. Jer u Starom zavetu se uvek iznova može pročitati: Boga se mora umilostiviti. Dakle, i Avram je žrtvujući ovcu pokušao da umilostivi Boga u nadi: „Nemoj, molim te, da se ljutiš na mene ako ti sada ne žrtvujem svog sina. Nemoj mi, molim te, učiniti ništa nažao, a pogotovo ne Isaku! Zato ti žrtvujem ovo jagnje da bih te umilostivio.“ Iako je Avram znao za Boga, Sve-Jednog, on je mislio na jednog okrutnog boga iz mnogoboštva, jer je taj način mišljenja još bio aktivan u njemu.

 

Za vreme svog zarobljeništva u Egiptu
izraelski narod je preuzeo mnoge tamošnje običaje,
npr. pompeznu odeću sveštenika

Paganska predstava koju je negovala sveštenička kasta, da je Bog jedan okrutan Bog, nalazi se i u ostalim Knjigama Mojsijevim, npr. u izveštajima o vremenu nakon što je Mojsije izveo narod iz Egipta. Mojsije, veliki prorok, primio je na Sinajskoj gori Zapovesti od Boga; a kad je sišao sa Sinajske gore naišao je na Izraelce koji su u međuvremenu napravili žrtvenik na kojem su žrtvovali zlatno tele. Tu je opet na delu bio uticaj paganskog sveštenstva, jer su Izraelci dolazili iz Egipta, a u Egiptu je takođe postojalo pagansko sveštenstvo sa žrtvama. Tamo su ga Izraelci i upoznali. Oni su usvojili puno toga od tamošnje religije i od egipatskog naroda, dakle još nisu imali poverenja u milosrdnog, milostivog Boga.

Uticaj koji su paganske svešteničke religije imale na narod Izraela u Mojsijevo vreme razumljiv je, jer jevrejski narod je na kraju krajeva nekoliko stotina godina bio u zarobljeništvu kod Egipćana i tamo je dakle doživeo i video kako je sveštenička kasta bila odevena, šta je radila i kakvu je moć imala. Očigledno je jako mnogo od toga preuzeto, počev od pompezne odeće; a iz istorije znamo za raskošnu odeću faraona i njegove svešteničke kaste. Tu se jasno prepoznaje da su se Izraelci ugledali na njih.

 

Knjige Mojsijeve su najvećim delom sastavili sveštenici
tek 1000 godina posle Mojsija, da bi u Stari zavet
prokrijumčarili svoje predstave i želje

Ko i zašto o Mojsijevih pet knjiga govori kao o „svešteničkim knjigama“?

Sveštenici i teolozi na visokim školama uče da su Mojsijeve knjige velikim delom napisali sveštenici. U Knjigama Mojsijevim je povezano više spisa, a jedan od njih je takozvani sveštenički spis. Taj sveštenički spis je nastao u 6. veku pre Hrista. Napisali su ga izraelski sveštenici koji su bili u progonstvu u Vavilonu; oni su svoj kult i svoje svešteničko verovanje praktično projektovali nazad u Mojsijevo doba.

Verovatno je da u tim tekstovima postoje i utjicaji iz starog Vavilona, gde je isto tako vladala mnogobožačka vera i sveštenička kasta s posebnom odećom i žrtvama.

Knjige Mojsijeve nisu dakle bile sastavljene za Mojsijeva života, već skoro hiljadu godina kasnije. Pre toga su postojala pojedinačna predanja. Npr. prve beleške o Mojsiju sežu unatrag do vremena Davida i Solomona. Detalji o svešteničkim kultovima dodati su tek kasnije, zapravo u 6. veku pre Hrista.

Sveštenici su Mojsija iskoristili za to da u takozvani Stari zavet prokrijumčare svoje predstave, svoje želje, svoje pozicije. Na kraju krajeva, to je zavet sveštenika a ne Mojsija.

 

Isto tako na to gledaju i teolozi ckve, iako tamo naravno kažu da u ranijim spisima upravo ono svešteničko nije bilo toliko važno, nego je navodno tek kasnije shvaćena njegova važnost.

 

Sveštenici su se svesno postavili između Boga i ljudi,
da bi vladali ljudima pomoću pretnji

Dobar analitičar će tražiti da utvrdi zašto je upravo to „svešteničko“ toliko važno. Svešteničko je za sveštenike važno, jer se pomoću tog „svešteničkog” oni mogu postaviti između Boga i čoveka, a ljudima mogu reći, po smislu: „ Sveštenik vam je potreban da biste zadobili spasenje. Sveštenik vam je potreban da biste umilostivili Boga. Sveštenik vam je potreban da biste ispunili sve što je propisano, kako biste bili dobri sledbenici kulta.“ I sveštenik traži da mu se to plati.

Danas je sasvim slično. Sveštenik je važan zato što stoji između Boga i čoveka. A šta je sa Isusom? Isus nije govorio o sveštenicima, već je ljude učio: „Carstvo je Božje unutra u vama.“ (Lk 17,21) Prema tom učenju, svaki sveštenik, svaka sveštenička kasta i svaka sveštenička institucija postaje suvišna.

Postoje i ugledni katolički teolozi, npr. Rupert Lay i Herbert Haag, koji kažu da Isus nije postavio nikakve sveštenike*. On niti je osnovao neku crkvu niti je postavio sveštenike. Ako dakle proroci, a naročito Isus, Hrist, neće sveštenike, – zašto onda narod hoće sveštenike? – Mnogo je udobnije da odem na ispovest svešteniku koji će mi oduzeti sve grehe, nego da sam odem svome bratu da s njim raščistim nedoumice. Sveštenik tobože preuzima moj posao i ja takoreći besplatno odlazim na nebo. To je praznoverje koje se u crkvi još i danas propoveda.

* Rupert Lay, „Postcrkveno hrišćanstvo – živi Isus i umiruća crkva“, Diseldorf 1995; Herbert Haag, „O čemu se radi – da li je Isus hteo dvostaležnu crkvu?“, Frajburg 1997.

 

Narodu su očigledno potrebne osobe visokog ranga. Ono odveć ljudsko „ja“ želi da pred sobom ima sliku koja predstavlja Boga. Ali da li je ta predstava postojala od samog početka, ili je neko narod tome naučio? I ko? Naravno oni koji od toga imaju koristi, naime sveštenici.

Kada je Isus iz Nazareta poučavao - „Carstvo Božje je unutra u vama“, onda je to ipak bila poruka koja je ljude snažno pokrenula. Kako je onda narod došao na ideju da su mu potrebne ispovedaonice, da mora plaćati za oproštaj greha i da mora prinositi žrtve? Samo zbog toga što su postojale svešteničke sluge idola koji su vršili taj pritisak povezan sa duhovnim pretnjama kaznom: „Ako nas ne sledite, otićićete u pakao. Ako ne činite to što smo mi naredili, nećete doći do Boga.“ Ovde se ponavlja ono što već sadrže takozvani sveštenički spisi, naime jedan određeni pravni poredak koji sadrži sasvim konkretne propise za ponašanje ljudi, a onda tim ljudima grubo preti ako te propise ne izvršavaju.

Ako je ovaj sveštenički spis napisan skoro hiljadu godina posle vremena u kojem je živeo Mojsije, onda čovek može dobro da zamisli ko je to napisao – da ono što danas stoji u knjigama ima malo veze sa stvarnošću. To je vešto obojeno onako kako se htelo da to bude hiljadu godina kasnije.

 

„I to je navodno Bog stvarno rekao Mojsiju?“ – Opisi u Starom zavetu. Ko se ne drži propisa „treba da umre“

Te se knjige dakle moraju čitati s najvećom pažnjom, imajući uvek pred očima to da o proroku Mojsiju ovde piše sveštenička kasta, neprijatelj proroka – kako to Walter Nigg opisuje u svojoj knjizi „Proročki mislioci. Ne gasite duh“, str.124. Ako stalno pitamo: „Je li to Bog stvarno rekao kroz Mojsija?“ primetićemo koliko je neverovatno da je Bog kroz Mojsija rekao npr. sljedeće:

Čitamo u Izlasku (2. Moj. 28, 1-4): „A ti uzmi k sebi Arona brata svojega sa sinovima njegovijem između sinova Izrailjevih da mi budu sveštenici, Aron i Nadav i Avijud i Eleazar i Itamar,sinovi Aronovi. I načini svete haljine Aronu bratu svojemu za čast i diku. I kaži svijem ljudima vještijem, koje sam napunio duha mudrosti, neka načine haljine Aronu da se posveti da mi bude sveštenik. A ovo su haljine što će načiniti: naprsnik i oplećak i plašt, košulja vezena, kapa i pojas. Te haljine svete neka naprave Aronu bratu tvojemu i sinovima njegovijem, da mi budu sveštenici.“ Dalje u Izlasku (2. Knjizi Mojsijevoj 28, 6-14) čitamo : „I neka načine oplećak od zlata i od porfire i od skerleta i od crvca i od tankoga platna uzvedenoga, vezen. Dvije poramenice neka budu na njemu, koje će se sastavljati na dva kraja, da se drži zajedno. A pojas na njemu neka bude naprave iste kao i on, od zlata, od porfire, od skerleta, od crvca i od tankoga platna uzvedenoga. I uzmi dva kamena oniha, i na njima izreži imena sinova Izrailjevih, šest imena njihovijeh na jednom kamenu, a šest imena ostalijeh na drugome kamenu po redu kako se koji rodio. Vještinom kamenarskom, kojom se režu pečati, izrezaćeš na ta dva kamena imena sinova Izraeljevijeh, i optoči ih zlatom u naokolo. I metni ta dva kamena na poramenice oplećku, da budu kameni za spomen sinovima Izrailjevijem, i Aron da nosi imena njihova pred Gospodom na oba ramena svoja za spomen. I načini kopče od zlata. I dva lanca od čistoga zlata načini jednaka pletena, i objesi lance pletene o kopče.“

Ovde ćemo preskočiti nekoliko stihova i čitati dalje u Izlasku 28, 31-35:

„I načini plašt pod oplećak sav od porfire. I ozgo neka bude prorez u srijedi, i neka bude optočen prorez svuda u naokolo trakom tkanijem, kao prorez u oklopa, da se ne razdre. A po skutu mu načini šipke od porfire i od skerleta i od crvca svuda u naokolo, i među njima zlatna zvonca svuda u naokolo: zvonce zlatno pa šipak, zvonce zlatno pa šipak po skutu od plašta svuda u naokolo. I to će biti na Aronu kada služi, da se čuje glas kada ulazi u svetinju pred Gospoda i kada izlazi, da ne pogine.“

Dobar analitičar će posumnjati da je Bog to rekao. Čovek ne može sebi da predstavi da je Bogu potrebno to raskošno obožavanje. Čovek pre svega ne može da zamisli da neko mora da umre samo zato što se ne drži takvih propisa.

„Da ne pogine“ stoji u Knjizi Mojsijevoj; dakle, treba da ga ubiju. A Bog, Večni, rekao je preko Mojsija uDeset zapovesti: „Ne ubij.“ – Ova se protivrečnost nalazi na mnogim mestima Starog zaveta, gde Bog navodno stalno poziva da se ubiju ljudi koji ne ispunjavaju određene propise. To se provlači kroz ceo sveštenički spis. Bog sigurno nije izdao te naredbe.

 

Propisi o odeći i ritualne radnje iz Starog zaveta
kao uzor za današnju crkvu – Šta je rekao Isus, Hrist,
o farisejima i književnicima?

Odeća današnje svešteničke kaste vrlo je slična opremi sveštenika opisanoj u Starom zavetu, i potiče dakle iz paganstva. U Izlasku 28, 36-38 piše:

„I načini ploču od čistoga zlata i na njoj izreži kao na pečatu: svetinja Gospodu. I veži je vrvcom od porfire za kapu, sprijed na kapi da stoji. I biće na čelu Aronovu, da nosi Aron grijehe svetijeh prinosa koje prinesu sinovi Izrailjevi u svijem darovima svojih svetijeh prinosa; biće na čelu njegovu vazda, da bi bili mili Gospodu.“

Zanimljiva je i upotreba ulja za pomazanje; ona podseća na današnja pomazanja. O tome npr. možemo pročitati: „I izli ulja pomazanja na glavu Aronu, i pomaza ga da se osveti.“ (3. Moj. 8, 12) Ili: „I pokropi njim oltar sedam puta, i pomaza oltar i sve sprave njegove, i umivaonicu i podnožje njezino, da se osveti.“ (3. Moj. 8, 11)

Kome pri tom odmah neće pasti na pamet današnji rituali: kad se posvećuje neka crkva, ili kada posvećuju nekog biskupa, sveštenika ili đakona. Uvek postoje takvi tačni propisi kako to precizno mora da se odvija. U osnovi je to toliko skupo, i njihov je smisao toliko nerazumljiv, kao što je opisano u citatu.

 

A šta je Isus, Hrist, rekao za ceo taj kult? On je po smislu rekao čoveku: Ti si hram Svetog Duha. Ukrasi svoju dušu ukrasom vrline, dobrim, bogougodnim mislima. Živi po Deset Božjih zapovesti i po reči života koju sam Ja, Isus, doneo ljudima, npr.po Besedi na Gori – Isus nikada nije govorio o kultnim radnjama a kamoli o postavljanju nekakvog sveštenika.

Da tu nešto nije u redu, uočio je još prorok Jeremija, jer kod njega u Starom zavetu čitamo (Jer. 8, 8): „Kako govorite: mudri smo, i zakon je Gospodnji u nas? Doista, gle, laž učini lažljiva pisaljka književnička.“ Jedan veliki prorok, dakle Jeremija, kaže: Ovde nešto nije u redu. Ovde su već sveštenici falsifikovali spis, odnosno reči.

 

Taj propis o odevanju će nekoga podsetiti i na ono što je Isus rekao o ljudima koji su tako odeveni, a može se pročitati u Jevanđelju po Mateju: „A sva djela svoja čine da ih vide ljudi: raširuju svoje amajlije i grade velike skute na haljinama svojima. I traže začelje na gozbama i prva mjesta po zbornicama. I da im se klanja po ulicama, i da ih ljudi zovu ravi! ravi!.“ (Mt. 23, 5-7) A zatim dolazi ona poznata rečenica: „A vi se ne zovite ravi; jer je u vas jedan ravi Hristos, a vi ste svi braća. „ (Mt. 23, 8) - po smislu to naravno važi za braću i sestre. Isus je u svakom slučaju učio ljude jednakosti, a ne hijerarhiji sveštenika i povlašćenih.

Isus je takođe učio ljude da Ga slede, rekavši: „Sledite Me!“ (Mt. 4, 19) To znači: Činite ono čemu sam vas Ja učio, i, konačno onome što stoji u Zapovestima božijim, jer Isusova uputstva su u skladu s Božjom zapovešću.

 

Životinjske žrtve u Starom zavetu
„na ugodan miris Gospodu“.
- Isus se uvek zauzimao za životinje

Šta je Isus zapravo govorio o žrtvovanju životinja?

Postoji jedno citiranje Isusa u jednom apokrifnom spisu. Od njega je sačuvano samo još nekoliko komadića papira, ali zanimljivo, sačuvan je ovaj jedan deo. U muzejima se to može pročitati: „Došao sam da ukinem žrtve“. U Novom zavetu se takođe može pročitati kako je Isus bio u pustinji i živeo u miru sa takozvanim divljim životinjama, ili kako je u hramu oslobodio životinje koje su trgovci prodavali za žrtvovanje. Postoji mnogo primera kako se Isus zauzimao za životinje. Ponešto od toga nalazi se u Bibliji, a najveći deo svakako u spisima izvan Biblije.

Jedan jasan iskaz se još može naći i u Jevanđelju po Marku, 11, 17. Tamo se kaže: „Nije li pisano: Dom moj neka se zove dom molitve svima narodima? A vi načiniste od njega hajdučku pećinu.“ Isus govori o „hajdučkoj pećini“. Koga su ubijali? – Životinje.

Šta, suprotno tome, kažu sveštenički spisi Starog zaveta? - Oni kažu: Bog je pozvao Mojsija, govorio mu o vremenu otkrovenja i objasnio: Žrtve paljenice su životinjske žrtve pri kojima se cela životinja spaljuje na oltaru, za razliku od drugih žrtava kod kojih se spaljuje samo jedan deo, a drugi deo se predaje sveštenicima ili ga zajednica koja prinosi žrtvu pojede na žrtvenom obedu. (sastavljeno po smislu iz Treće knjige Mojsijeve)

 

U Trećoj knjizi Mojsijevoj (Levitskoj) 1, 3-9, čitamo detaljna uputstva: „Ako mu je žrtva paljenica od goveda, neka prinese muško, zdravo; na vratima šatora od sastanka neka je prinese drage volje pred Gospodom i neka metne ruku svoju na glavu žrtvi paljenici, i primiće mu se, i očistiće ga od grijeha. I neka zakolje tele pred Gospodom, i neka sinovi Aronovi sveštenici prinesu krv i pokrope krvlju oltar ozgo unaokolo, koji je pred vratima šatora od sastanka. Po tom neka se odre žrtva paljenica i rasiječe na dijelove. I sinovi Aronovi sveštenici neka nalože oganj na oltaru i metnu drva na oganj. Pa onda sinovi Aronovi sveštenici neka namjeste dijelove, glavu i salo na drva na ognju, koji je na oltaru. A crijeva i noge neka se operu vodom; i sveštenik neka zapali sve to na oltaru; to je žrtva paljenica, žrtva ognjena na ugodni miris Gospodu..“

Ove reči – „ na ugodni miris Gospodu „ – zvuče ipak sasvim paganski: Prinositi žrtve da bi se umilostivili mnogi bogovi. Treća knjiga Mojsijeva, Levitska puna je propisa za žrtvovanje, dakle propisa kako životinje treba da budu ubijene. Tamo se u poglavlju 8, 13-18, čak tvrdi da je Mojsije sveštenike posvetio na sledeći način:

„I dovede Mojsije sinove Aronove, i obuče im košulje, i opasa ih pojasom i veza im kapice na glave kao što mu bješe zapovjedio Gospod. I dovede tele za grijeh, i Aron i sinovi njegovi metnuše ruke svoje na glavu teletu za grijeh. I zakla ga Mojsije, i uzevši krvi njegove pomaza rogove oltaru u naokolo prstom svojim, i očisti oltar, a ostalu krv izli na podnožje oltaru, i osveti ga da se na njemu čini očišćenje od grijeha. I uze sve salo što je na crijevima, i mrežicu s jetre, i oba bubrega, i salo oko njih, i zapali Mojsije na oltaru. A tele s kožom i s mesom i balegom spali ognjem iza ovola, kao što bješe Gospod zapovjedijo Mojsiju. I dovede ovna za žrtvu paljenicu, i Aron i sinovi njegovi metnuše ruke svoje na glavu ovnu;“

To se nastavlja i dalje s neverovatno zlim uputstvima. A „izveštaj“ se uvek završava rečenicom: „I bi žrtva paljenica za ugodni miris, žrtva ognjena Gospodu, kao što bješe Gospod zapovjedio Mojsiju.“ (Lev. 8, 21)

Na drugom mestu se opisuje kako treba da se žrtvovuje grlica ili golub: „I sveštenik neka je metne na oltar, i glavu neka joj zasječe noktom, i zapali na oltaru iscjedivši joj krv niz oltar sa strane.“ (Lev. 1, 15)

Ove okrutne ritualne radnje su zapisane u Trećoj knjizi Mojsijevoj, Levitskoj. To je deo onih Knjiga Mojsijevih koje su, barem pretežno, naknadno napisali sveštenici. To štaviše i potpuno protivreči 1. knjizi Mojsijevoj gde je Bog govorio: „I još reče Bog: evo, dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj zemlji i sva drveta rodna koja nose sjeme; to će vam biti za hranu. A svemu zvjerinju zemaljskom i svjema pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i učem ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako. Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro bješe veoma. I bi veče i bi jutro, dan šesti.“ (Post.1, 29-31)

Ona je protivrečna i na mnogim drugim mestima koja smo citirali. Ona protivreči već i činjenici da je Mojsije neposredno pre toga primio Deset zapovesti u kojima je Bog izričito rekao: „Ne ubij.“

Kako bi se ova slika zaokružila evo još jednog iskaza koji govori o tome kako sveštenik navodno treba da postupa za oltarom Bogu u čast. Čuli smo kako se postupa s golubovima. Uputstvo svešteniku završava se ovako: „I neka joj izvadi volju s nečistotom i baci kraj oltara prema istoku gdje je pepeo. I neka je zadre za krila, ali da ne raskine; tako neka je sveštenik zapali na oltaru na drvima koja su na ognju; to je žrtva paljenica, žrtva ognjena na ugodni miris Gospodu.“ (Lev. 1, 16-17)

Vidimo da se ovde opisuje okrutni bog: „ na ugodni miris Gospodu.“ Isus, Hrist, nas je učio o Bogu ljubavi, o Bogu mira, o Bogu jedinstva, o Bogu koji je sa prirodom, koji je za prirodu, za Majku Zemlju.

 

Jeronim, koji je iz mnoštva tada još postojećih spisa načinio izbor i sastavio prvu Bibliju (Vulgatu), upotrebljenim tekstovima je ponešto dodao, promenio i „popravio“. Jedan jasan iskaz Jeronima, koji je pred sobom još imao prvobitne spise, glasi ipak: „Uživanje životinjskog mesa je bilo nepoznato sve do potopa. Ali od vremena potopa su nam usta napunili vlaknima i smrdljivim sokovima životinjskog mesa.“ On ne kaže: »Bog nas je tako poučio«, već kaže: „napunili su nam usta“. Zatim nastavlja: „Isus, Hrist, koji se pojavio kad je bilo ispunjeno vreme, ponovo je spojio kraj s početkom, tako da nam sada više nije dozvoljeno da jedemo meso životinja.“ (Adversus Jovinianum)

 

 

Poznato samo malobrojnima: Petrova stolica određuje:
Stari i Novi zavet – „oba su istinska reč Božja“
U izveštajima Starog zaveta vlada jedan okrutan paganski Bog

Sada možemo sebi da predstavimo zašto nam je Bog, naš večni Otac, poslao Svog Sina, Isusa, Hrista: da prekine sve te kultne radnje, celo paganstvo. A Isus, Hrist, je učio ljude i tome da treba sa tim da prekinu. On je bio, i i danas jeste protiv svešteničke kaste koja Boga koristi kao sredstvo za ostvarivanje cilja.

Neko će sada možda prigovoriti: „To je bilo! To je odavno prošlo.“ Današnji sveštenička kasta, naprotiv, kaže: „Stari zavet osvetljava Novi“. Ne znači li to da će se jednom te užasne scene Starog zaveta ponovo sliti u Novi? To je na kraju krajeva katolička crkva stvarno utvrdila u svom katehizisu, u kojem pod rednim brojem 140 piše: „Stari zavet priprema Novi, a Novi ispunjava Stari. Oba se međusobno osvetljavaju; i jedan i drugi su prava reč Božja.“

Dakle prava reč Božja treba da je ono što pročitamo u Knjigama Mojsijevim! Na primer, u Trecoj knjizi Mojsijevoj, Levitskoj, saznajemo da „ko opsuje oca svojega ili mater svoju, da se pogubi...“ (3. Moj. 20, 9) Ili da „ čovjek koji učini preljubu s tuđom ženom, što je učinio preljubu sa ženom bližnjega svojega, da se pogubi i preljubočinac i preljubočinica.“ (3. Moj. 20, 10) Isto tako čitamo: „Ko bi muškarca obležao kao ženu, učiniše gadnu stvar obojica; da se pogube; krv njihova na njih.“ (3. Moj. 20, 13) Ili takođe: „Ko bi obležao živinče da se pogubi; ubijte i živinče!“ (3. Moj. 20, 15) I to iako ta životinja tu uopšte nije kriva. Tamo se takođe kaže „I ako bi žena legla pod živinče, ubij i ženu i živinče, neka poginu, krv njihova na njih.“ da je ta žena počinila jedno užasno delo i da je čeka smrt. (3. Moj. 20, 16)

 

Zanimljiv je takođe jedan iskaz iz Pete knjige Mojsijeve koja se zove Zakoni ponovljeni: „Ko bi imao sina samovoljna i nepokorna, koji ne sluša oca svojega ni matere svoje, i kojega oni i karaše pa opet ne sluša, neka ga uzmu otac i mati, i neka ga dovedu k starješinama grada svojega na vrata mjesta svojega, i neka kažu starješinama grada svojega: Ovaj sin naš samovoljan je i nepokoran; ne sluša nas; izjelica je i pijanica. Tada svi ljudi onoga mjesta neka ga zaspu kamenjem da pogine; i tako izvadi zlo iz sebe, da sav Izrailj čuje i boji se.“ (5. Moj. 21, 18-21)

Ovo je samo nekoliko primera iz čitavog obilja okrutnih propisa koje sadrži ta knjiga. Između ostalog, tamo po smislu takođe stoji: „Ako li bi se ko uprljo te ne bi htio poslušati sveštenika koji ondje stoji te služi Gospodu Bogu tvojemu, ili sudije, taki čovjek da se pogubi; i izvadi zlo iz Izrailja.“ (5 Moj 17, 12).

Isto tako se u njoj može pročitati da je Bog navodno pozvao da se unište svi neprijatelji i suzbije sve što je protiv vlastitog shvatanja.

 

Neki pokušavaju da ove krvave odlomke te knjige prikažu bezazlenim govoreći da se tu radi samo o mitovima ili upravo o pričama iz davno proteklih vremena. To je svakako po važećem crkvenom učenju teška zabluda. Još 1965. godine na toliko slavljenome Drugom Vatikanskom koncilu, na kome je crkva navodno načinila zaokret u moderno doba, bilo je zaključeno: „Sve od Boga objavljeno, što nam se u Svetom pismu slovom čuva i daje, zabeleženo je dahom Duha svetoga. Knjige Starog i Novog zaveta u celini, sa svim njihovim delovima, naša sveta Majka Crkva na temelju apostolske vere smatra svetim i verodostojnim.“ (Nojner-Ros, Rd.Nr br. 150)

Čovek jedva da smatra mogućim da crkva uči ljude takvom nečemu, jer sadržaj tog učenja glasi: Sve okrutnosti koje sadrži takozvani Stari zavet proizvod su Svetog Duha! – Isus nam je ponudio nešto sasvim drugo.

 

 

Krajnja suprotnost crkvenog učenja prema pravom učenju Isusa. Hoće li se Stari zavet ponovo probiti koristeći ogrtač „Isus“ i „Hrist“?

Zašto još i danas imamo svešteničku kastu koja postupa slično kao Stari zavet?

Je li Bog, naš večni Otac, uzalud poslao Isusa, Svog Sina koji je postao naš Spasitelj? Jer današnja sveštenička kasta postupa opet protiv Isusa, protiv Njegovog učenja, a ipak u usta uzima reč „Isus“ i „Hrist“, slično kao što se događalo u svešteničkim spisima. Spomenuli su ime „Mojsije“, i stalno su ga citirali i citiraju ga uvek ponovo. Ali upravo su sveštenici izmislili tu, čovek bi skoro poželeo da kaže - „besmislicu“. Bog to hoće drugačije i to je On objavio preko proroka Starog zaveta, a naročito preko Isusa, Svog Sina. Isus je učio ljude i nečem drugom nego što je ono što danas čine sveštenici našeg doba. Razlika je ipak ogromna: Takozvani „Bog“ Starog zaveta i današnja sveštenička kasta – i Isus koji je ljudima približio Oca koji ljubi.

 

Šta je Isus učio nas ljude možemo pročitati npr. u Besedi na Gori kod Mateja, 5. Tamo piše:

Blago siromašnima u duhu jer je njihovo carstvo nebesko;

Blago onima koji plaču jer će se utješiti;

Blago krotkima jer će naslijediti zemlju;

Blago gladnima i žednima pravde, jer će se nasititi;

Blago onima koji su čista srca jer će Boga gledati.

Blago mirotvorcima jer će se zvati sinovi Božji.« (Mt 5, 3-9)

O moljenju je Isus rekao: „I kad se moliš Bogu, ne budi kao licemjeri, koji rado po zbornicama i na raskršću po ulicama stoje i mole se da ih vide ljudi. Zaista vam kažem da su primili platu svoju. A ti kad se moliš, uđi u klijet svoju, i zatvoriviši vrata svoja, pomoli se Ocu svojemu, koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno.“ (Mt 6, 5-6) Tome odgovara ono što je Isus rekao na jednom drugom mestu : „Jer koji se podiže poniziće se, a koji se ponižuje, podignuće se.“ (Mt 23, 12)

A kako se Isus izrazio o svešteničkoj kasti? To ćemo pročitati, kao što je već pomenuto, kod Mateja 23, 8-9: „A vi se ne zovite ravi; jer je u vas jedan ravi Hristos, a vi ste svi braća. I ocem ne zovite nikoga na Zemlji jer je u vas jedan otac koji je na nebesima.“

Dalje se onda kaže: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što prehodite more i zemlju da bi prisvojili jednoga, i kad ga prisvojite, činite ga sinom paklenijem u dvoje većijem od sebe. Teško vama vođi slijepi ... .“ (Mt 23, 15-16)

A kod Mateja 23,13 Isus kaže: „Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što zatvorate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi htjeli.“

Sasvim očigledno ovde postaje jasna jedna krajnja protivrečnost između onoga čemu je učio Isus iz Nazareta, i onoga što sadrže sveštenički spisi takozvanog Starog zaveta. Neka dobar analitičar sebi još jednom osvesti: crkva koja se poziva na Isusa iz Nazareta, tu krajnju protivrečnost zaoštrava još i time što se usuđuje da uči ljude da je Stari zavet - sa protivrečnim tekstovima sveštenika protiv kojih je izričito bio Isus iz Nazareta, - objava božja koja važi još i danas i treba da osvetli Novi zavet koji sadrži pouke Isusa iz Nazareta.

Kako zapravo Stari zavet može da se osvetli u Novome – u veličanstvenim poukama o ljubavi, miru i jedinstvu? Zapravo samo onda ako čovek samog sebe označi kao „Novi zavet“. Jer to što smo pročitali iz svešteničkih spisa osvetlilo se u današnjoj svešteničkoj kasti, a ne u Novom zavetu. Ako dakle tačno osvetlimo taj izkaz onda to ne znači ništa drugo nego: Stari zavet treba ponovo da se probije. – I zato koriste Isusa, Hrista – ime „Isus“ koje je naravno za ljubav, za mir, za jedinstvo, za prirodu, za Majku Zemlju, za svaku životinju!

Ko je zapravo bio Isus? Odakle je došao?Isusa je rodila Marija, a bio je sin Marie i Josifa. Odrastao je u skromnim prilikama. Zna se da je Isus poticao iz roda Davidova i da je pripadao Judinom plemenu. To je zanimljiva činjenica jer se iz nje već da zaključiti da Isus nije bio sveštenik, niti je ikada to mogao postati, jer su svi sveštenici bili iz roda Levi pa su morali za pretka imati Arona, dakle Mojsijevog brata. Međutim Isus nije ispunjavao ta dva uslova, pa prema tome On nikada nije mogao biti sveštenik. Isus je dakle bio čovek iz naroda.

Kao čovek iz naroda On je učio ljude o veličanstvenom i divnom zakonu života, koji je u Bogu i koji je dat svim ljudima koji ljube Isusa, Hrista, tako što Ga slede.

Mi, prahrišćani, smatramo svojim zadatkom da ovo ponovo objasnimo svim ljudima, kako se ne bi stekao pogrešan utisak da su institucije koje nemaju ničeg zajedničkog s onim čemu je učio Isus, Hrist, zastupnici Njegovog učenja samo zato što su se zaogrnuli ogrtačem „hrišćansko“.

 

O sledećoj emisiji: Leksikon za Vas za skupljanje

Natrag na pregled...

Ovde dobijate besplatne informacije na temu... naručiti

Kako? Ovdje nalazite informacije o istupanju iz crkve..

 

 Homepage | Mi o sebi | Proroštvo | Susreti | Akcija | Linkovi | Radio emisije | Download | Ostali jezici | Kontakt | Katalog knjiga | Besplatne informacije